Ko koči zakon o kinematografiji?

U tekstu pod naslovom „Smena ministra, spas za kulturu“ (NIN od 8. jula) između ostalog, kao dokaz da Ministarstvo kulture nije uradilo ništa za ove dve godine svog mandata, tvrdi se i sledeće: „Nedavno je sačinjen Nacrt zakona o kinematografiji, ali ga je Ministarstvo finansija i drugi put vratilo na doradu, jer Ministarstvo kulture nije u potpunosti prihvatilo prethodne sugestije“. Ovakva konstatacija ne odgovara istini. Radna grupa u kojoj sam bio sa Mikijem Manojlovićem i kolegom Goranom Markovićem predložila je Nacrt zakona o kinematografiji uz stručnu pomoć pravnika, konsultujući mnoge evropske zakone o kinematografiji. Nakon javne rasprave, uvažena su i mnoga mišljenja stručne javnosti. Znamo da je budžet za kulturu u Srbiji mali. Mali je da pokrije sve zahteve i potrebe. Međutim, veoma je zabrinjavajuće da se dugi niz godina sve manje ulaže u srpski film. Namera novopredloženog zakona nije da se oduzima drugima, nego da se poveća ukupan budžet za kulturu kroz nešto povećano izdvajanje za kinematografiju. Tu imamo u vidu neke nove, do sada neiskorišćene izvore finansiranja. Činjenica je da se srpska kinematografija nalazi pred potpunim kolapsom. Ukoliko se finansijska pomoć države ne poveća, neće se više proizvoditi filmovi, osim ako autori za producente imaju prebogate roditelje ili ne pronađu neke druge problematične izvore finansiranja. Uvažili smo i usvojili primedbe koje smo dobili od Ministarstva finansija. Nažalost, još uvek se čeka odgovor Ministarstva finansija, pošto su odbili skoro sve naše predloge za izvanbudžetsko finansiranje kinematografije, koje već dugo odlično funkcioniše u mnogim evropskim zemljama. Paralelno, radi se na usaglašavanju zakona u Sekretarijatu za zakonodavstvo. Čekamo i njihov odgovor. U međuvremenu, dugo nakon okončane javne rasprave, pojavile su se prilično neutemeljene i proizvoljne kritike na predlog zakona između ostalih i narodne poslanice Gorice Mojović zadužene za kulturu u poslaničkoj grupi DS-a. Možemo se samo pitati da li su to njeni lični stavovi ili stavovi najveće vladajuće političke stranke? Kao filmski reditelj, a uz to i producent sa iskustvom i sa priznatim rezultatima rada u međunarodnim razmerama, posebno ističem da je donošenje novog zakona izuzetno važno za sređivanje haotične situacije u srpskoj kinematografiji. Kao i u mnogim drugim oblastima našeg ekonomskog i kulturnog života ako postoji politička volja da se usvoji predlog zakona o kinematografiji, zakon će biti usvojen. Samo se pitam posle paušalnih i nedobronamernih kritika da li takva volja postoji? Neosporna je činjenica da je srpski film, uz poneki od sportova najbolji ambasador naše zemlje u svetu. Nažalost mi smo u mnogo slučajeva dokazali kako smo zemlja propuštenih šansi, kako se pravi interesi u kulturi kao i u društvu u celini ne sagledavaju na pravi način. Interesi pojedinaca, pojedinih političkih moćnika i grupa često se postavljaju iznad opšteg, zajedničkog interesa. Da li će se tako nešto dogoditi i u slučaju donošenja novog zakona o kinematografiji? Ako se dogodi to će biti još jedan, možda završni udarac, našoj i inače ozbiljno uzdrmanoj kinematogafiji.