Kao Milošević

Vojin Dimitrijević odbacuje moju kritičku primedbu da nije dovodio u pitanje optužnicu za genocid protiv Miloševića i tvrdi da je “više puta napisao i rekao” kako “u ratu u Bosni nije bilo genocida u smislu Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida”. Pošto smatra da to što sam napisao “nije lepo”, ja ću mu se rado izviniti, ali moje izvinjenje ne može da bude veće nego što su njegove javno iznesene sumnje u tu optužnicu. A to znači - vrlo malo. Jer, u Dimitrijevićevim tekstovima koje sam ja čitao, te sumnje su upadljive samo svojim odsustvom.

Na primer, u dužem tekstu o suđenju Miloševiću, objavljenom 2002. u Istočnoevropskom ustavnom časopisu koji izdaje Pravni fakultet NJujorškog univerziteta, Dimitrijević spominje kako Tužilaštvo pokušava da dokaže da je Milošević kriv za genocid, ali nigde ne kaže da je ta optužba neosnovana, već jedino da Tužilaštvo neće uspeti da uveri srpsko javno mnjenje. Zašto ne pobija optužbu za genocid u ovoj uglednoj američkoj publikaciji? Ako tu nije mesto njegovoj kritici, gde bi trebalo da bude?

U mom prethodnom pismu (“Odgovor Vojinu Dimitrijeviću”, NIN br. 2774) zamerio sam mu što kao stručnjak za ljudska prava ne postavlja teška i neprijatna pitanja. Sada bih još dodao i da su mnoga pitanja koja postavlja u vezi s Haškim sudom u svojoj biti pogrešna, odnosno da on Haški sud kritikuje na suštinski pogrešan način.

U spomenutom tekstu u Istočnoevropskom ustavnom časopisu, Dimitrijević jadikuje nad time što Milošević nije ranije optužen, žali što suđenje nije ispunilo velika očekivanja i zamera sudu što je lošom pripremljenošću pružio Miloševiću “odlične mogućnosti” za odbranu. Dimitrijeviću smeta što nije zadat “moćan i valjan udarac na početku”, a ne smeta mu što je optužnica podignuta tek pošto je Milošević, kako sam Dimitrijević kaže, postao izgleda neupotrebljiv zapadnim političarima kao mogući partner. Dimitrijević izgleda prihvata da tako važan deo Haškog suda kao što je Tužilaštvo radi, bar delimično, po nalogu velikih zapadnih sila.

Kada Dimitrijević piše da je neki svedok bio “katastrofa”, to je samo zato što njegovo svedočenje nije koristilo optužbi. On žali što Milošević ima pristupa dokumentima kojima uspešno dokazuje da albanski svedoci ne govore istinu kada kažu da ništa ne znaju o NATO bombardovanju ili o oružanim napadima i terorističkim akcijama OVK, čak i kada su se njihovi rođaci borili u njoj. Zar Dimitrijević ne bi trebalo da žali što oni ne govore istinu? I što na suđenju neće izaći na videlo puna istina o bombardovanju Srbije i o nedelima OVK?

Smatram da sudije ne bi smele da tolerišu ovakva svedočenja. Svaki zapadni sud opomenuo bi svedoke koji se ne drže one poznate zakletve da će govoriti istinu, celu istinu i ništa drugo do istinu. A za krivokletstvo kazna može da bude i zatvor.

I da dodam, zašto Dimitrijeviću ne smeta što se ne sudi vođama OVK i NATO komandantima?

U stvari, Dimitrijevićeve kritičke primedbe nisu usmerene ka tome da Haški sud bolje i pravednije sudi, nego da Tužilaštvo što uverljivije dokaže svoju optužnicu i da uveri što više Srba u njenu opravdanost. Dimitrijeviću posebno smeta što svedočenja ne izgledaju ubedljivo za srpsku javnost u kojoj, po njegovom mišljenju, ima “ne mali broj” rasista.

Dimitrijević smatra da Miloševića ne zanima suđenje kao pravni postupak, već se on obraća publici u Srbiji i onima u svetu koji su antiglobalisti i antiamerikanci. Ali, zar i sam Dimitrijević ne smatra da sud treba prvenstveno da se obraća Srbima i uverava ih - doduše u nešto sasvim različito od onoga u šta želi da ih uveri Milošević. Dimitrijević otvoreno kaže da hoće katarzu u Srbiji i konačni moralni i politički kraj Miloševića i njegovih ideja. Na prvom mestu, međutim, morala bi da bude pravda. Svaki pravnik, a pogotovo međunarodno poznat stručnjak kao Dimitrijević, izneverava svoju profesiju ako mu pravednost suđenja nije najvažnija.

Aleksa Đilas,
Beograd