Arhiva

Egzita nema u Evropi

Momčilo Rajin | 20. septembar 2023 | 01:00
Pre jedanaest godina počelo je kao skromna želja nekolicine mladih ljudi da publici na ovdašnjim prostorima toliko dugo uskraćenoj radosti i zabave odškrine vrata i ukaže gde se svet trenutno nalazi, kada je popularna kultura u pitanju. Posle deset godina EGZIT festival je izrastao u najznačajniju manifestaciju te vrste ne samo u ovom delu sveta. Promišljeno, a u skladu sa ponudom i mogućnostima, iz godine u godinu nadoknađujemo propušteno, upoznajemo se sa vodećim trendovima i širimo drugačiju, pre svega normalnu, sliku o Srbiji. Jedan od najzaslužnijih ljudi za sve do sada postignuto je istaknuti kritičar, urednik i nesuđeni promoter Dragan Ambrozić, čovek koji poslednjih sedam godina režira dešavanja na glavnoj festivalskoj bini. Ovo je prilika da sumiramo pređeni put i saznamo u kojem će se smeru kretati dalja sudbina ove manifestacije koja je odavno prevazišla lokalni karakter. Jedanaesti Egzit festival se upravo završio pre dva dana, i evo da na početku čujemo tvoje prve utiske? Naša osnovna namera ovogodišnjeg Egzita bila je da pokušamo da posle onog prošlogodišnjeg koji je zaokružio priču prvih deset godina, sada pokušamo da nekako krenemo nekim novim putem, ka nekom novom obliku u kome će ovaj festival egzistirati sledećih godina. U muzičkom izboru pokušali smo da odemo više u smeru koji bi Egzitu mogao da obezbedi reputaciju umetničkog događaja koji privlači pažnju između ostalog i po tome što dovodi neke interesantne nove umetnike koji su se u poslednje, recimo, tri godine nametali. To je, na neki način, bila i naša obaveza s obzirom na to da sada igramo značajnu regionalnu ulogu koja je neosporna i koja zapravo nameće neke odgovornosti da pratimo i predstavimo bitne umetničke tendencije u popularnoj muzici koliko možemo i koliko stignemo. Naravno, uz rizik da nam se prigovori da nečiji „favorit“ možda nije bio na Egzitu ove godine, ali to ne znači da neće doći sledeće godine. Uvek ima onih koji su presrećni jedne godine, i onih koji se smatraju zakinutim. Ali toga će uvek biti. Tako je to sa festivalima. Kada si počinjao uopšte da slušaš muziku i da pišeš o njoj da li si razmišljao o tome da ćeš jednog dana stati sa ove druge strane i baviti se organizacijom jedne tako velike tvorevine kakav je Egzit? Hvala ti na ovom pitanju. Ali, zaista, nikad nisam o tome razmišljao. Nekako sam uvek želeo da to moje pisanje o muzici ima svoju akcionu komponentu, u stvari, da pisanje bude jedan deo mog bavljenja muzikom, način kojim sam hteo sam da pokušam da promenim stvari oko sebe. A onda sam pre dvadeset godina radio prvi strani koncert i iz te samonametnute misije stigao sam do ovoga gde sam sada... U poslednjih pet godina Egzit je izrastao svakako u najveći muzički festival u ovom regionu, jedan od najznačajnijih u Evropi. To je za nekog ko radi u organizaciji olakšavajuća, ali s druge strane i otežavajuća okolnost, zar ne? Egzit ima reputaciju širom Evrope i to je jedini srpski proizvod u oblasti kulture koji se svake godine dobro prodaje na zapadnim tržištima i zaista uvek imamo dobre odjeke kod ljudi koji dolaze iz inostranstva. Stranci u Egzitu prepoznaju nešto što je nestalo na njihovom tržištu. Jednostavno, Egzit je festival koji ima svoju priču, koji ima emociju, ako mogu tako da kažem. A ima predivnu lokaciju, mesto... Da, mesto je fantastično, petrovaradinska lokacija je veliki deo uspeha Egzita. Drugi veliki deo uspeha Egzita naravno je i program koji je sačinjen na taj način da omogući ljudima da sebe nađu u muzici bez obzira na ono što im diktiraju muzička industrija i sponzori. Veliki broj festivala na Zapadu je koncipirano oko nekog marketinškog plana,oko nekog sponzorskog poduhvata. Pre svega, na Egzitu kao festivalu alternativnog duha, vi nemate onu prepoznatljivu džinovsku tuborg flašu nasred stejdža, niti onih reklamnih ukrasa svuda. Veoma mi je drago što će naša publika konačno moći, sa ukidanjem viza, da putuje više i da uporedi festivale svuda po Evropi sa onim što radimo na Egzitu. Na taj način će se, iz prve ruke, naši mladi ljudi uveriti da je ono što radimo u Novom Sadu, na neki način, jedinstveno i ima jednu dozu plemenitog poštovanja za muziku koje nema na drugim festivalima. Sami muzičari nam to kažu. Tu vrstu poštovanja, kažu gosti, za ono što rade ne doživljavaš svaki dan.