Arhiva

Stari i novi iluzionisti

NIN | 20. septembar 2023 | 01:00
Juče sam ušao u sedamdesetčetvrtu. Kad čovek malo duže poživi, film zbivanja se u jednom času počne iznova vrteti: neki prizori mi po drugi put izlaze pred oči. Posebno je žilava jedna vrsta iluzija koju seju trgovci vetrom i maglom. Domaće, mršavo tlo je veoma pogodno za tu vrstu flore. Naši su upravljači, do nedavno, obećavali srećno razrešenje mnogih društvenih suprotnosti, ukidanje bezdušnog iskorišćavanja, opšte braćenje i izlazak iz predistorije. Teško je reći koliko su verovali u ono što su recitovali, a koliko su, na kongresima, pripevali u horu. I među njima je postojala podela rada: jedni su delovali kao teoretičari, drugi kao terenski radnici; pored retkih idealista, bilo je mnogo karijerista; pored velikih glumaca, sijaset statista. Oni koji su dolazili iz naroda po klasnom instinktu su ideale pravde i jednakosti uzimali ozbiljno, šta god se pod tim razumevalo. I gola retorika obavezuje onoga ko se njome služi kao što u onima, kojima je namenjena, budi samopouzdanje i nadu. U socijalističkom poretku, sa svim njegovim nedostacima, običan čovek je, kao korisnik socijalne i zdravstvene zaštite, besplatnog školovanja, sindikalnih letovališta i prava na kakvo-takvo, slabo plaćeno zaposlenje, imao više dostojanstva nego što ga sada, u uslovima podivljalog kapitalizma, ima. A opet, između vrlina asketskog socijalizma, i divota potrošačkog društva, i obični ljudi su sa čežnjom pogledali preko plota, opsenjeni samoposlugama Trsta i Graca. Činilo im se, uz to, da će pod blagoslovom privatnog preduzetništva – ako i ne postanu biznismeni – i dalje uživati pogodnosti socijalne države, uz novoosvojeno materijalno obilje. Gurui zvanične ideologije su, malo-pomalo, napuštali prvobitna programska načela, gubeći se u protivrečnim improvizacijama, kao da su im proklamovani visoki ciljevi služili pre svega za naknadnu legitimaciju ugrabljene vlasti. Tu je vlast kritičko mišljenje smrtno ugrožavalo: iluzije su, na rečima barem, branjene do poslednjeg daha, i onda kad niko u njih nije verovao. Vladajuća klika nije trpela upozorenja ni sa sopstvenog levog krila. Istovremeno, vlastodršci i njihovi mislioci su krenuli putem samoubilačke destrukcije: počeli su isticati zakonitosti slobodnog tržišta, u bezumnoj nadi da će i ta sloboda ostati pod njihovom kontrolom, kao što su, na drugoj strani, verovali da se samoupravni socijalizam dade graditi uz pomoć američkih kredita. Priznavanje životnih nužnosti, bez povlačenja sa istorijske pozornice: to je smisao svih otrežnjenja te ideologije, od NEP-a do naših bezbrojnih privrednih reformi, i, najzad, do Mihaila Gorbačova. U propovedanju kapitalističkog modela naši su upravljači, naposletku, postali radikalniji i od Margaret Tačer. O postvarenju, alijenaciji i razotuđenju govorilo se jedino na Korčulanskoj letnjoj školi. Ishod je bio porazan. Poredak je samog sebe razarao priznavanjem da je stanje u neprijateljskom taboru bolje. U nastojanju da postignu privid doslednosti, počeli su mucati o nekakvom „pluralizmu samoupravnih interesa“; taj je pronalazak trebalo da zameni parlamentarnu demokratiju. Od uistinu slobodnih izbora nisu očekivali ništa dobro. U dugom procesu popuštanja stega, odustajanja i skakanja sebi u usta, rasklimali su i temelje državne zajednice. Sa istorijske scene su sišli bez prolivanja krvi: tako se, barem, u prvi mah činilo. Posledice će nastupiti sa malim zakašnjenjem: narodi, koje je zbratila i ujedinila njihova ideologija, povadiće noževe držane pod pojasom za vreme vladavine njihovog iluzionizma. Bilo pa prošlo, reći će neko. Nažalost, nije prošlo. Iluzionističke fikcije su promenile sadržaj i pravac, ne i ulogu. Naša spremnost na zaluđivanje je, izgleda, neizlečive prirode. Iznad ulaza u rajsko naselje srećne budućnosti više ne piše Komunizam, nego Evropa. Onaj ko ne veruje u novu numeru iluzionističkog programa pomirio se s etiketom neprijatelja Progresa i zemaljskog blagostanja. On ne vidi dalje od glupe i neprijatne stvarnosti. Život teče kud mora i kako može, ali je i dalje prinuđen da polaže račune pred teorijom. Nekad je optuživan za lokalizam, liberalizam, tehnokratizam, menadžerstvo; izvodili su ga pred plenume s kojih je izlazio pokunjen i raskrinkan. Danas je izložen podrazumevajućoj moralnoj osudi. I stari i novi iluzionisti su ljuti protivnici „nacionalizma“: biće da je reč o otporu „naprednih snaga“ prema istorijskoj sudbini, kao obrascu večnog stradanja i vrćenja u krugu. Izići, iz kruga, na bilo koju stranu! Nepopravljivi obrazac se, u grotesknom obliku, potvrdio u poslednjim decenijama XX veka. Jednom delu naših izabranika se čini da se sudbina može odbaciti kao iznošena odeća. Naš internacionalizam, da ne rečem mondijalizam, plod je očajanja i gađenja nad prokletstvom istorije, nad usudom geografije. NJegovi neprijatelji su ogrezli u fatalističko mirenje; oni u muci nalaze hranu za dostojanstveno izduravanje. Argumenti „nacionalista“ su istrošeni i prevaziđeni; oni pobeđuju lenom sveprisutnošću. Jedni bi odmah u Evropu, bez obzira na to da li ih ona hoće i može primiti; drugi su osetili da je ona kiselo grožđe pa je, tobože, odbacuju. A problemi Kuršumlije spadaju u teškoće Trećeg sveta. NJih valja rešiti pre nego što se pokuca na vrata bogatog, sebi dovoljnog Zapada. Mnogo je sličnosti između jučerašnjeg i današnjeg duhovnog nasilja i ustrojstva koje ga prati. Umesto iz Kominterne, direktive nam dolaze iz Međunarodnog monetarnog fonda. Ambasadori velikih sila se, danas, otvorenije mešaju u naše unutrašnje poslove od Staljinovog poslanika između 1944. i 1948. Domaći poslušnici su bezočniji od nekadašnjih zastupnika zvanične misli: oni nam ratnu propagandu agresora iz poslednje decenije prošlog veka poslužuju kao oslobađajuće, za dobrobit naroda neophodno saznanje. Uvrede i poniženja nam se prenose kao prijateljske opomene. Stari iluzionisti su prema našoj prošlosti, i pored raznih krivotvorenja, bili uviđavniji. Odbili su da odu na suđenje u Bukurešt, dok danas sa Haškim tribunalom nema šale. Ako već mora da se bira između domaćih i stranih obmanjivača, dajemo prednost našijencima. Bolje se razumemo, u svakom pogledu. Sa bombardovanjem iz 1999. moj imunitet protiv novog iluzionizma je veoma ojačao. Sve donde, i pored nekih neveselih uvida, i ja sam bio prijemčiv za lepe priče, živeo sam u dečjem vrtiću istorije . O Zapadu smo gajili prijatne zablude, a i on je, iz straha od Marksove „aveti koja kruži nad Evropom“, te zablude podgrevao. Idealnu zgradu su, kod mene, razrušile bombe NATO-a. Potres mi je doneo neslućenu duhovnu slobodu. Srbija je pretrpela što je pretrpela, nije joj bilo prvi put. Pravo razaranje je, u svesti svih mislećih ljudi, doživeo demokratski Zapad. Aleksandar Zinovjev (1922-2OO6) je tu agresiju uporedio sa Hitlerovim napadom na Beograd u aprilu 1941. Članak je izišao u „Mondu“; od tog dana, na Zapadu su ga prestali objavljivati. Evropa je, učešćem u bombardovanju, pokazala svoju kukavičku, slugeranjsku ćud, i poniznost pred Velikim bratom. Izlečila nas je od poverenja u bolji i slobodniji svet, gajenog u razdoblju brozovskog samovlašća i kardeljevske logoreje. Stekao sam neočekivanu, neverovatnu prednost u odnosu na uvažene ustanove tzv. Međunarodne zajednice. Prestao sam da kupujem njenu štampu i da čitam njene „nove filozofe“. Osvojio sam pravo da je omalovažavam: zatekao sam je razgolićenu i osramoćenu, u krađi i u laži. Da nije bilo bombardovanja danas bih se, verovatno, trudio da opravdam ono što se dešava u Iraku i Avganistanu... Trzaj samoosvešćivanja i duhovnog oslobađanja ne potvrđuje se, zasad, kao preovlađujuće opredeljenje. Oni koji su legli na rudu nisu brojniji, ali su zato glasniji. Oni se zalažu za prihvatanje realnosti i za toleranciju prema pobedonosnoj Sili. Biti trpeljiv prema onome ko te tuče po glavi, otimajući ti delove državne teritorije, spada u mazohističke nastranosti. Imali smo dovoljno vremena da razumemo priču. A razumevanjem se savlađuje stvarnost, kako god gorka i mučna bila.