Biram nepristajanje

Ugledna beogradska galerija „Haos“ ove godine beleži 15 godina od osnivanja. Autoriteti u likovnoj umetnosti, i ne samo oni, ističu kvalitet i zanimljivost aktivnosti ove galerije posvećene crtežu i upućuju na njen popriličan značaj za, kako se to u žargonu kaže, likovni život i Beograda i Srbije. Razume se, ima i duhovitih opaski među kojima je i ta da je „Haos“ u punom, zdravom pubertetu te da će nas, po prirodi stvari, tek suočiti sa snagom umetnosti. U razgovoru za NIN Borka Božović, čelnik i vlasnik „Haosa“ govori o radu galerije, svom opredeljenju za posvećenost crtežu kao likovnom izrazu, društvenom kontekstu... Prethodnu izložbu, retrospektivu crteža jednog od najvećih slikara sa ovih prostora – Miodraga Dada Đurića, u Galeriji „Haos“ (Dositejeva 3), videlo je više od trideset hiljada ljudi, a nedavno je otvorena izložba radova na papiru istaknutog francuskog umetnika Ernesta Pinjona - Ernesta. Reč je o najpoznatijem predstavniku tzv. urbane ili još određenije ulične umetnosti (street art). Može se reći da je Pinjon-Ernest osnivač, pionir ovog vida umetničkog delovanja. Borka Božović ističe da je u osnovi svake likovne intervencije Ernesta Pinjona crtež i to kao glavno oružje njegove ekspresivne moći: „Originalan ili štampan na novinskom roto papiru, uvećan, lepljen po trošnim zidovima siromašnih četvrti, stepeništima, nišama, fasadama prestonih gradova, telefonskim govornicama...i drugim mestima ’koja odražavaju urbanitet, grad’. Sa tim svojim javnim likovnim iskazima je angažovano reagovao na brojne nepravde i dešavanja u savremenom svetu, bilo da je reč o ratu u Alžiru, aparthejdu u Južnoj Africi, sidi, palestinskoj borbi ili omažu nekom velikom pesniku, umetniku, revolucionaru. Kao izvanredan crtač, Pinjon-Ernest mogao je sebi da dopusti najrazličitije eksperimente. Po prvi put sada u „Haosu“, pored crteža i serigrafija, izlaže i velike ulične printove koji nikada ranije nisu ušli u neki galerijski prostor.“ Sećate li se prve izložbe, početaka 1995. godine? Šta je prva pomisao kad se osvrnete iza sebe? Sećam se svakog detalja. Dve godine pre otvaranja sam sama i uz pomoć svojih prijatelja najpre sređivala prostor u Cara Lazara ulici da bih ga, od jedne male prodavnice vojne pozamanterije, pretvorila u izložbeni prostor. Prva izložba je bila posvećena crtežu Uroša Toškovića koga sam oduvek smatrala velikim crtačem. Pozvao me je akademik Mića Popović i podržao u konceptu. Pohvalio je tekst u katalogu i nameru da jednu galeriju specijalizujem za esencijalni likovni izraz kakav je crtež. Kad se sad osvrnem unazad i pogledam dokumentaciju ni sama ne mogu da verujem da su realizovane 152 izložbe i to ne bilo kakve. Pri tom, to su bila i te kako teška vremena. Ponosna sam i na to da je „Haos“ bilo mesto okupljanja ljudi sa naše sveukupne kulturne, pa i političke scene, oponentsko mesto za razne akcije protiv ondašnjeg režima i mesto razmene različitih kreativnih energija. U vreme kada ste osnivali galeriju govorili ste o njemu kao o marginalizovanom, a suštinskom likovnom izrazu, a danas? I danas, kada dominiraju neki novi mediji i svakodnevno navaljuju neki tehnološki noviteti, kada se stvaraju nove mogućnosti za izražavanje, crtež zauzima zavidno mesto u najvećim centrima umetnosti poput Pariza i NJujorka. Tamo se godišnje prave smotre i izložbe po čitavim kvartovima, u više institucija, muzeja, galerija, karusela istovremeno. Možete videti crtačka dela u mnoštvu raznorodnih koncepcija, materijala, definicija. Verujem da je i koncept moje galerije doprineo da se u našem likovnom miljeu nešto promeni u tom smislu i sada sve više imam zahteva za izložbama. Crtež je suština zato što u njemu govor likovnog stvaraoca dolazi do izražaja baš kroz crtačko umeće bilo da je reč o slikarima ili vajarima, pa čak u video ili konceptualnim radovima. Mogućnosti su velike. Onaj ko zna da crta može svašta da napravi, može da se igra i da pomera stvari unutar sopstvenog stila rada. Biti majstor poput Dada Đurića ili Toškovića je teško, ali takvi umetnici postoje. Nisam slučajno počela sa Urošem i obeležila 15 godina rada sa Dadom. Naziv „Haos“, kako ste svojevremeno govorili, odabrali ste kako zbog estetičke dimenzije toga pojma tako i zbog društvenog konteksta u kome je galerija nastala. Kako danas vidite društveni kontekst? Naziv je zaista izabran zbog svoje višeznačnosti. Korespondirao je sa vremenom nastanka galerije ali i kao posledica proučavanja teorija haosa tako dominantnih u poslednjim decenijama prošloga veka. Haos je nepredvidiv, provokativan, ali suštinski predstavlja viši stepen reda, onaj uspostavljeni na nekim vrednostima. Uvek sam birala da budem u nekoj vrsti nepristajanja, prestupa, iskoraka, i da idem uzvodno ma koliko takvo plivanje bilo teško. A jeste teško. Da nisam tako radila čini mi se ne bih ni postojala. Svako vreme nosi neke nove pojave, neke rđave stvari i svakako se ne smemo miriti sa onim što nije dobro. Vrednosni sistem se teško uspostavlja, naročito nakon takvog urušavanja kakvo je bilo naše, ali to ne znači da ne treba ništa činiti ili da treba ćutati nad negativnim stvarima. Ja ne ćutim i zato me mnogi ne vole. Važnije mi je kako stojim pred sopstvenom savešću. Za galeriju „Haos“, između ostalog, vezana je i nagrada „Mića Popović“ koja u žargonu ima odrednicu „nagrada za nepristajanje“. Devedesetih je ona imala ne samo umetničku već i tzv. društvenu težinu. Nepristajanje na šta, danas treba nagraditi? Da, ta nagrada je formirana u vreme kada je trebalo imati hrabrosti pa izaći pred studente i reći šta misliš o režimu koji nas je sve ponižavao i unazadio. Trebalo je uspostavljati neke duhovne vertikale koje bi bile primer i uzor mnogim izgubljenim mladim generacijama. Sama ličnost Miće Popovića i svi dosadašnji laureati te nagrade (Danilo Bata Stojković, Predrag Koraksić Koraks, Dušan Otašević, Dušan Makavejev, Jagoš Marković, LJubomir Simović, Mira Stupica, Želimir Žilnik) značili su nepristajanje na ono što su loše pojave u društvu i borba za prave vrednosti, a to je sasvim sigurno konstanta koja i danas, i uvek, treba da bude praksa. Nepristajanje na korupciju, na poltronstvo, na nezaslužene privilegije, na netoleranciju, bila ona u domenu religijskih ili bilo kojih drugih razlika. Nepristajanje na bedu, na zagađenost, na mržnju među narodima, na nepoštovanje zakona, na sijaset drugih stvari koje svakodnevno bombarduju i kontaminiraju naše živote.