Pedagoški mito

Posle iscrpljujućih prijemnih ispita za srednje škole učenici su naišli na nama svojstvenu dobrodošlicu: već na ulazu su ih sačekali vratari, sekretari, dežurni i sve pogodno osoblje koje im je uručilo uplatnice za „besplatno školovanje“. Ništa novo. Ministar ili ministri koji, ma koliko se menjali, nisu menjali svoje navike da uzimaju harač, imaju već razrađeni sistem – pojave se u medijima i saopšte da je to strogo zabranjeno, a direktori škola došapnu novinarima da baš i nije. I aktuelni ministar je odradio svoj deo posla i obavestio nas da to nikako nije po zakonu, a Ministarstvo prosvete je saopštilo da srednje škole ne smeju da uzimaju novac od roditelja prilikom upisa učenika i u svom saopštenju navelo: “Posebno treba istaći da Savet roditelja prvog razreda još nije konstituisan i u junu mesecu kao takav ne postoji u srednjim školama, pa odluka o uplati novca za učenike prvog razreda u vidu `dobrovoljnog đačkog dinara` može biti doneta tek u septembru, po konstituisanju Saveta roditelja prvog razreda svake škole.“ Šta to znači u praksi objasnio je za „Blic“ predsednik Aktiva čačanskih srednjih škola Vladan Nicović: „Ministarstvo prosvete se oglasi svake godine u ovo vreme i pred TV kamerama kažu da je đački dinar dobrovoljan, ali kad se kamere isključe, zovu nas i kažu da naplatom tog novca ne kršimo zakon, ali da ne vezujemo trenutak uplate sa upisom učenika jer to sugeriše da školovanje nije besplatno.” Dakle, po zakonu je uzimati šta hoćeš u trenutku kada se obrazuje Savet roditelja, jer ono što se uzima svakako ne predstavlja “dobrovoljni prilog”. Definicija dobrovoljnog je da daš ako želiš i koliko želiš, a u našim školama su tarife fiksne i u proseku iznose 2.000 dinara. Prema procenama nekih medija ukupna cifra godišnje dostiže i milion evra, a svemu tome pogoduje i prozvani Savet roditelja. I ne samo tome, već i svim ostalim nametima koje škole uzimaju od učenika u formi ekskurzija, osiguranja, časopisa… Kako to izgleda objašnjava Radmila Grujičić, školski psiholog ali i psiholog u privatnoj ordinaciji “Psihomedika”: “Već nekoliko godina postoji Savet roditelja koji sa direktorom i ostalim osobljem komentariše rad škole i aktivnosti vezane za školu. Vodi se zapisnik i ako se roditelji izjasne da se deci, recimo, ne nude časopisi koje bi deca uzela a za koje roditelji nemaju sredstva, onda je direktor dužan da takav stav zauzme na Nastavničkom veću. Ali, mi ljudi smo vrlo kvarna roba i prave se razne mahinacije od toga da se u Savet roditelja biraju roditelji koji idu linijom manjeg otpora, koji neće da kažu „ne“ da se ne bi nekom zamerili i koji ne prezentuju pravu volju roditelja.“ Po zakonu, roditelji bi mogli da odbiju odluku koju je doneo Savet i koju je nametnula škola jer niko ne može da prisili učenike da plaćaju ono što je zvanično besplatno, ali se kod nas, nažalost, pokazalo da neko ipak može. „Roditelji pristaju na đački dinar iz istih razloga iz kojih pristaju i na preskupe, preduge i obrazovno nejasne izlete i ekskurzije. Kad ih škola obavesti o tačno određenoj tarifi, oni se osećaju kao da nemaju izbora. Može ministar lično u dnevniku ili za novine da kaže da je to nelegalno, ali ne idu njihova deca kod ministra svakog dana, ne daje im ministar ocene i knjižice. Naravno da se roditelji plaše posledica i kazne koju će škola kao sistem primeniti na dete koje jedino nije išlo na ekskurziju ili platilo đački dinar. Nije to samo strah da će detetu biti teže da dobije dobru ocenu, tu su i sramota i izopštavanje, a često i javno poniženje maloletnog deteta kom se pred svima kaže da njegovi nisu platili”, kaže Dragana Soćanin, predsednica udruženja „Roditelj“ i dodaje još nešto – skupe ekskurzije nisu obavezne ali se deci daju domaći zadaci koji su u vezi sa ekskurzijom, a unapred im se najavljuje da će takvih zadataka biti. Pa ko onda da se usudi i ne plati za nešto što direktno utiče i na status i na ocenu? Upravo tu dolazimo do suštine problema jer đački dinar je samo prateći element jednog mnogo ozbiljnijeg kriminala, a to je kršenje Konvencije Ujedinjenih nacija o pravima deteta, čiji smo potpisnici od 1989. NJene odredbe su nacionalna obaveza i imaju snagu zakona, a kršenje bi moglo da nas izopšti iz svih međunarodnih institucija. U čl. 28 Konvencije se veoma jasno kaže da deca imaju pravo na besplatno osnovno školovanje i da je ono obavezno. Takođe, da deca moraju biti poštovana i ne smeju da trpe diskriminaciju zbog svog socijalnog porekla ili imovinskog stanja. „U školi postoji jasan uvid u finansijsku situaciju svakog učenika i svakog roditelja, a škole aktivno sarađuju sa centrima i drugim organizacijama čiji je cilj da pomognu deci sa slabom materijalnom situacijom. Sigurna sam da ne postoji pritisak na takvu decu, ali u detetu se razvija pritisak, i što je ono mlađe pritisak je veći. Uostalom i mi odrasli ponekada tome podležemo: ako se nekom kolegi kupuje poklon za odlazak u penziju svi proveravaju koliko su dali drugi jer ne želimo da štrčimo sa manjom svotom“, kaže Radmila Grujičić i dodaje: „Što je dete starije i nezavisnije ono ima adekvatniji otpor prema tom socijalnom pritisku i ona nalaze načina da se odupru davanjima za koja nisu platežno sposobna. Ali, veoma teško će se odlučiti da kaže da nema novac, već će pronaći neki drugi razlog“. Pomalo je surovo tražiti od dece da se odupiru socijalnom pritisku, nije etički, a nije ni po zakonu. Zakon predviđa da se o novcu komunicira isključivo sa roditeljima, a u praksi se to svodi na ceduljice koje se dele deci i koje oni nose kući na potpis. I za koje se ne daje nikakva priznanica. Onima koji ipak uspeju da se odupru socijalnom pritisku sledi i dodatni u vidu kaznenih mera. Jedna od demonstracije te dodatne sile dogodila se učenicima Srednje pravno-birotehničke škole „Dimitrije Davidović“ iz Zemuna koji nisu uplatili đački dinar od 1.600 dinara i koji zbog toga nisu dobili svedočanstva. Iako je direktorka Zorica Maravić svu krivicu svalila na razredne starešine, nije odolela da ih opravda – bili su izrevoltirani jer je taj novac otišao za osiguranje, a oni koji su platili, platili su i za neplatiše. Ni direktorka gimnazije „Sveti Sava“ LJiljana Đokić se nije baš ponašala u skladu sa pedagoškim, pa moglo bi se reći ni zakonskim normama, mada se pozivala baš na zakon koji joj je omogućio da skuplja donacije. Prvog dana upisa od roditelja je pokupila 60 uplatnica tvrdeći da su to dobrovoljne donacije i nimalo se nije iznenadila što je svih 60 odlučilo da kao izraz dobre volje podari po 2.000 dinara. Umesto da se zapita kako to da se nije našao nijedan roditelj koje je u novčaniku imao samo 1.800 dinara i nijedan koji je imao više i odlučio da galantnije časti njenu školu, ona je u medijima prozvala troje roditelja koji su se pobunili. Dobro je što ih nije imenovala, ali nemamo razloga da sumnjamo da ih nije zapamtila. A zašto se pobunilo “samo troje roditelja” još je jedno pitanje vezano za ovu priču. “Veoma često se dešava da se roditelji vladaju po sistemu: guram mito a protiv njega sam. Isti princip koji već imamo u zdravstvu prenosi se i na školu. Kao psihologu mi se često dešava da me zovu ljudi koji imaju problem sa učiteljicom i koji ne žele da joj se zamere, već traže da je ja zovem da štitim interes njihovog deteta. Uvek dajem jedan savet: roditelj mora da istupi i preuzme odgovornost za svoje dete. Ako se svi sklanjaju, čija je odgovornost ta loša atmosfera koja sigurno postoji?“, kaže psiholog Radmila Grujičić. A u ime roditelja Dragana Soćanin objašnjava: „U suštini, škole zloupotrebljavaju nekoliko stvari: činjenicu da roditelji međusobno nedovoljno komuniciraju, logiku `ako daju svi, moram da dam i ja`, neznanje i nepoverenje u državne organe uopšte. Na mnogim poljima, nevezano za prosvetu, mehanizmi države koji treba da zaštite građane se nisu pokazali kao delotvorni, a kada je prosveta u pitanju roditelj se oseća još bespomoćnije jer je njegovo dete u pitanju. Neophodno je da se država jasno oglasi o tome šta škola sme a šta ne, i da dokaže da je ozbiljna tako što će neko odgovarati, pa još i biti javno ponižen, slično kao dete čiji mama i tata nisu platili đački dinar. Nastavnik koji je tražio pare od dece i prozivao one koji nisu platili treba da odgovara. Direktor te škole treba da odgovara. Prosvetni inspektor koji nije reagovao takođe treba da odgovara. Posle toga, roditelje treba pozvati da prijave svaki sledeći slučaj”. Problem je što do sada nije odgovarao niko, a teško da će i ubuduće to postati masovna pojava. Prosvetna inspekcija tvrdi da ne može da reaguje dok ne dobije prijavu roditelja, a roditelji se boje da je podnesu jer su uvereni, kako nam kažu u udruženju „Roditelj“, “da direktor škole poznaje te ljude već godinama, da se međusobno štite, da će samo sebi i svom detetu napraviti veliki problem i da je u takvoj situaciji lakše platiti”. Pa, roditelji i nisu daleko od istine. Kako saznajemo, za poslednjih 15 godina inspekcija nikada ni u jednu školu nije stigla nenajavljeno. Obično svoj dolazak najavi mesec do dva ranije, a često da i obrazloženje šta će konkretno tražiti, tako da se dokumentacija priprema na vreme i ne nalazi se ništa sporno u poslovanju. „Da inspekcija radi ono što treba problem sa školskim dinarom ne bi postojao. Nisu odgovorni nastavnici jer oni rade to po instrukciji direktora, a za direktore su odgovorne inspekcije“, kaže Radmila Grujičić. A u inspekciji tvrde da rade čim dobiju prijavu. Oprezni ljudi, možda su svi ti nameti o kojima se priča samo glasina, a nije na njima da proveravaju ko koga ogovara.