Buđenje Srba u „zemlji orlova“

Poput Venecije, Petrograda, Beograda, i Skadar zahvaljujući vodi slovi za balkanskog lepotana. Sa tri strane je okružen vodom. Sa istoka i juga Drimom i moćnom Bojanom, sa zapada prekrasnim Skadarskim jezerom. Sa severa od balkanskih hladnih oluja, koliko može, štite ga visoke i krševite Prokletije. Široka i plodna dolina niz čistu kao suza Bojanu, pa do „na sat hoda“ Jadranskog mora, uz obilje vode i mediteranskog sunca, obezbeđivala je svim njegovim žiteljima od IV veka pre naše ere pa nadalje, bogat i lep, ali često i nemiran život uz obilje žitarica, maslinovog ulja, povrća i voća, ribe i vina. Ako se uz to ima u vidu više nego povoljan geostrateški položaj, onda je sasvim razumljivo što su vladari mnogih zemalja hteli da stoluju baš u njemu. Bilo ga je teško osvojiti, ali još teže štititi i zadržati. Zato je rimski car Konstantin Veliki morao da osnuje posebnu legiju „Skutara“ ili „Zaštitnika“ po kojima je grad i dobio ime. Tom cilju je služila i čuvena Skadarska tvrđava na ulazu u grad iznad same Bojane. Ni nju nije bilo lako ni izgraditi, ni dograditi. Tražila je i ona žrtve poput naše mlade Gojkovice, najmlađe snaje naših srednjovekovnih velikaša Mrnjavčevića, koja je morala biti zazidana u bedeme da bi se završila započeta gradnja. Ova dirljiva legenda o zloj sudbini jedne mlade majke čije mleko iz nezazidane dojke i danas vlaži zidine tvrđave, samo kazuje o visokoj ceni koja se morala plaćati da bi se u ovom balkanskom Misiru živelo. Albanska varijanta ove legende govori o anonimna tri brata i nesrećnoj snaji Rozafi. U Skadru i u pitomoj dolini leve pritoke Skadarskog jezera Vraka, nadomak grada, žive i danas potomci Južnih Slovena od samog njihovog silaska sa Karpata na Jadransko more. Danas u gradu ima oko 2.000 pravoslavnih „Srba po NJegošu“, kako se oni izjašnjavaju ovde u tuđini „gde su jedno“, kako nam i kažu. U prepunoj kafani sa velikom terasom u centru Skadra, gde su se okupljali svake večeri da zajednički gledaju utakmice svetskog prvenstva u fudbalu, ne kriju svoja navijačka osećanja kada igra Srbija. Naprotiv. Mnogo je uglednih i uticajnih ljudi, a međusobno su vrlo solidarni. „Muka nas je naterala tokom poslednjih pedesetak godina življenja ovde da budemo solidarni, ali i čestiti, vredni i odgovorni. Posle sloma piramidalnih banaka i anarhistične pobune 1997. godine zavladalo je bezumlje. U zemlji nije bilo centralne vlasti. Naoružane kriminalne grupe su uništavale ionako slabu privredu. Mnoge fabrike i mašine su uništene i opljačkane ili su završile u pećima Nikšićke železare. Bila je prava sreća sačuvati glavu i prehraniti porodicu. Ta solidarnost među nama, ali i jedan specifičan skadarski i mediteranski kosmopolitizam njegovih građana, građen tokom desetak vekova zajedničkog življenja, pomogli su nam da preživimo ovu tešku golgotu, ali sa dosta ožiljaka na duši. I mi kao i cela Albanija vidamo svoje rane iz bliže i dalje prošlosti. Posle demokratskih promena država se polako stabilizuje, privreda oživljava, a oko milion gastarbajtera šalje tako neophodne devize. Gradi se, posebno na moru, istina bez dozvole. Ali najvažnije je da se nešto radi“ - kaže naš sagovornik Pavle Brajović, predsednik Udruženja nacionalnih manjina Srba i Crnogoraca „Morača – Rozafa“ iz Skadra. Na nepunih sedam kilometara od grada u dolini rečice Vraka živi oko 500 pravoslavaca. U selima Grilj, Stari Borič, Mladi Borič, Omara, Stari Štoj uz samu rečicu i ona malo dalje Kamenica, Turalija, Kotroban, Kulje, Derignjat i Raš živelo je do 1991. godine preko 2.500 ljudi. Nažalost, zbog ekonomske i lične nesigurnosti posle raspada komunističkog režima oko 2.000 njih je te godine krenulo u seobu, bolnu i neizvesnu, kao sve srpske seobe. U selu Grilj pored samog puta Pavle, sa neskrivenim ponosom, pokazuje novu i lepu crkvu Svete trojice. NJena gradnja je zapo­čela 1994. godine i završena je u rekordnom roku. Postala je simbol borbe pravoslavnog življa u ovom kraju Albanije za očuvanje svog nacionalnog, verskog i kulturnog identiteta. Već nekoliko godina se ovde, za sve velike praznike, služi liturgija na staroslovenskom i srpskom jeziku. Tada je crkva prepuna, jer tada dolaze iz Skadra i Crnogorci, Srbi i Makedonci kojih ovde ima oko stotinak porodica. Stara crkva Svete trojice je izgrađena oko 1800. godine uz veliku pomoć Rusije. Tada je podignuta i crkva Sveti Aleksej ruski u Skadru. Obe crkve doživele su tužnu sudbinu. Crkva Sveti Aleksej je srušena ubrzo posle proglašenja Albanije za prvu ateističku državu na Zemljinoj kugli 1967. godine, a crkva Svete trojice je pretvorena u biblioteku. Ni komunistička, ali ni demokratska vlast nisu brinule o njoj, tako da je sada potpuno ruinirana. Krov je propao, prozori i vrata odneti, a freske uništene od kiše. Ostale su samo zidine, a unutra je gomila šuta i đubreta. U crkvi je sahranjen prota Popović iz ovog kraja, a okolo je uništeno i razrovano groblje pokojnih stanovnika Vraka. Na nekadašnjem pravoslavnom groblju zasađene su sadnice nara. Sa jugoistočne strane od crkve preko groblja je jedna albanska porodica prosekla, bez ičije dozvole, put do svog dvorišta, iako ima izgrađenu kapiju sa druge strane puta. U šipražju razbacani su spomenici nekadašnjih žitelja Vrake. Advokat Brajović kaže da će pokušati da se, bar žicom, ogradi crkveno dvorište i groblje: „Tužno je kada čovek vidi ovo. Ali je još tužnije kada vidi groblje poginulih srpskih vojnika u Prvom balkanskom ratu za oslobođenje Skadra od Turaka 1913. godine. Tada je na brdu Brdanjola, između sela Barloj i Gajtan, poginulo oko 10.000 srpskih vojnika. Na tom potezu postoji i danas put srpskog topa koji je izgradila srpska vojska, širine 1,8 metara, kako bi na vrh brda ispela topove.“ On zatim priča da su, u desetak zona, sahranjeni vojnici srpske vojske iz tog perioda. Na ovom stratištu preko grobova srpskih vojnika posađeni su borovi u vreme komunističke vladavine. Naše udruženje zajedno sa predstavnicima Srpske pravoslavne crkve i Ministarstva za dijasporu obišli su ovo neuređeno i uništeno srpsko vojničko groblje 2008. godine. Zahvaljujući meštanima pronašli smo svih deset lokacija gde su sahranjeni srpski vojnici. Mitropolit Amfilohije je održao pomen poginulima, a zatim smo položili cveće. Dogovoreno je da Vlada Srbije pokrene inicijativu na nivou vlada dve države da se ovo vojničko groblje uredi po principima Evropske zajednice, na osnovu kojih je to urađeno sa vojničkim grobljima Grčke. Inače, na Narodnom groblju u Tirani postoji uređeno vojničko groblje sa spomenikom gde je sahranjeno oko 320 srpskih vojnika koji su umrli tokom prelaska preko Albanije 1916. godine. Ono se dobro održava. Jedan od prioritetnih zadataka ovog udruženja je očuvanje srpskog jezika na ovom području. Postoje pisani izvori da je ceo kraj iznad Skadra i oko Bojane govorio srpski oko 1900. godine. „Naš narod u Albaniji je bio izložen vrlo jakim pritiscima asimilacije. Prvi talas u cilju uništenja identiteta srpskog pravoslavnog naroda je sproveden u vreme terora režima kralja Ahmeta Zogua 1934. godine kada je prognano više od 200 porodica i zatvoreno šest škola. Novo masovno raseljavanje našeg življa bilo je 1941. godine. Tada je iz Vrake otišlo preko 650 porodica. Oni su se iselili u Crnu Goru i Srbiju. Najviše na Kosmet. Druga etapa asimilacije dogodila se za vreme režima Envera Hodže posle pogoršanja odnosa za vreme Informbiroa. Posebno jak pritisak u pravcu gubljenja nacionalnog identiteta bio je posle zvanične ateizacije zemlje 1967. godine. Tada je započeta akcija skidanja dodatka „ić“ u prezimenu Crnogoraca i Srba, ali i muslimana srpskog porekla koji su zadržali taj dodatak u prezimenu. U trećoj fazi asimilacije na osnovu dekreta od četiri člana koji je izdao Prezidijum posle odluke Skupštine Albanije od 23. septembra 1975. godine, zabranjena je bila upotreba nepodobnih imena i prezimena. Objavljen je spisak podobnih imena na osnovu kojeg si mogao da biraš ime. To je, razume se, dovelo do promena imena i prezimena i naših ljudi. Odnedavno ljudi preko suda traže povraćaj starih imena i prezimena, ali je praksa za sada da može da se zameni samo ime ili samo prezime. Demokratska svakodnevna praksa, međutim, uz malo upornosti, dozvoljava vraćanje i imena i prezimena što Srbi i Crnogorci masovno čine u poslednje tri-četiri godine. „Neshvatljivo mi je da se Titova Jugoslavija bezdušno odnosila prema svojim nacionalnim manjinama u državi Albaniji dok je istovremeno ispoljavala najveću brigu za emigrante i opasne goste iz te zemlje“ – kaže Pavle Brajović. Znajući značaj jezika za očuvanje nacionalnog identiteta, udruženje „Morača“uz pomoć Ministarstva za dijasporu Srbije organizuje već tri godine kurseve srpskog jezika u prostorijama udruženja u samom centru grada. Odziv je veoma dobar. Imamo 80 polaznika. Na osnovu potpisanog sporazuma između Univerziteta u Skadru i beogradskog univerziteta na jesen će u Skadru otpočeti studije srbistike. Ustanovljen je i Dan srpskog jezika u Albaniji – 27. februar. Tada se organizuje Svečana akademija i književno veče uz učešće kulturno-umetničkog društva „Obilić“ koje deluje pri udruženju „Morača“. Ovo udruženje je uputilo zahtev predsedniku Albanije Beriši, ministru inostranih poslova Meti i komisiji za sprovođenje popisa stanovništva sledeće godine, da se u popisnoj listi uvede posebna rubrika za srpsku i makedonsku nacionalnu manjinu, kao što je to urađeno za crnogorsku. Očevidno je da je jedan novi talas proevropski orijentisanog političkog života u zemlji stvorio klimu koja obećava vedrije dane i za nacionalne manjine u Albaniji.  Albanske seobe Alekse Zlatičanina Tog popodneva 1991. godine iz Skadra sam žurio u Vraku. Tu, u očevoj kući sa najmanje nespokoja, uz sina i ženu, sam noćivao iako imam stan u Skadru. U ušima mi još odjekuje očev glas: idu naši, skoro svi, za Jugoslaviju. Idemo i mi! Misli lete sto na sat. Šta ostavljam, šta dobijam? Ovde bedan život i metak u cev. Tamo sve to, samo što nije. „Glas Amerike“ hladi, Radio Titograd greje. U Jugoslaviji sve veći nesporazumi i svađe, na Kosmetu opet diverzije i demonstracije Albanaca. Šofer „škoda“ hladnjače što vozi voće kroz Jugoslaviju škrto mi kaže: „Svuda je bolje nego ovde“. Ni on ne zna dokle. A ja od sveta sam video samo krševite vrhove Prokletija koji pripadaju Jugoslaviji i to bez dvogleda. Iz neizvesnosti u neizvesnost, iz grla mi izleti: „Kud svi Turci, tu i ...“. Pakujući neophodne stvari u plastične torbe i kofere od kartona, čujem da su Malisori već počeli da kradu po dvorištima. Nije im malo što su praktično oteli a ne kupili kuće za male pare. Brat opet glasno mudruje: „Brine me što nijedna druga država niti verska konfesija ne pozivaju na bežanje iz ovog haosa u kome, kao i obično, ima nekog reda koji mi ne vidimo. Ostavljamo jedan Misir pravi, istina u velikom neredu. Ali to ne može da traje unedogled. Da li je moguće da smo mi Srbi najpametniji, ili ... Dokle ćemo mi bežati poklanjajući plodna imanja i kuće i negde drugde počinjati život iznova ...Bez odgovora na teška pitanja ustao sam i sa teškom muškom suzom u oku, zagrlio trogodišnjeg sina Zvezdana i seo na terasu. U ponoć smo bili na granici. Iako su svi pričali, albanska policija naročito, da je sve dogovoreno na državnom nivou, čekali smo tu punih 12 sati. A onda u zatvor u Spuž. Posle predaha, i kolebanja, nas 1.500 je krenulo za Srbiju. Tačnije za Babalać kod Dečana, Klinu, Suvu Reku. Moja porodica i ja smestili smo se u hotel „Nora“ u Klini. Najveći broj ljudi uselio se u 100 izgrađenih novih kuća u Babalaću. Još pedesetak se gradilo. Posle privikavanja na novu sredinu počeli smo da razmišljamo o poslu. Albanci su već počeli da nas gledaju mrko. Mnogi od njih su ovde dobili od Titovog režima kao izbeglički poklon, uz medijsku pažnju, imanja i kuće. Brzo smo shvatili da će ovde biti krvi. Krenuli su ljudi ka Beogradu, Nišu ... a mnogi i u inostranstvo dok je moglo. Krenuo sam u Ulcinj, kako bih bio blizu Skadra koga sam često sanjao. Kupio sam malu vikend-kuću i krenuo odmah da radim kao zidar, bravar ... Išlo mi je to od ruke, a i znatno bolje se zarađivalo nego od geometarskog posla. Dogradio sam i sredio kuću. Kućim se još. Saznajem da su se moji Vračani raspršili bukvalno po čitavoj Srbiji, Crnoj Gori a neki su, nažalost, još u izbegličkim kampovima. NJihova je tuga pregolema. Zajedno sa Srbijom tuguju. NJihova golgota, a i naša, često me nateraju da stavim prst na čelo. Otišli smo iz nesanice, vuku na rupu. A mislim da nismo morali tako grlom u jagode, zato što nam, i u ta nesigurna vremena, u Vraki niko nije zakucao na vrata ili prozor. I najsilniji u tom vremenu bezakonja i nereda zazirali su od snage preko 2.500 duša našeg pravoslavnog roda. Onaj ko je programirao ovu našu izbegličku odiseju, prepunu magle i oluja, sigurno je bio bolje informisan od nas šta nas čeka. Organizovano i mudro su nas upućivali na ovaj rizičan poduhvat i vlasti u Albaniji. Mene su zvali da idem u pogranični deo pored Bojane, kao da prepoznam dva ustreljena begunca, na nekoliko dana pre izjašnjavanja o seobi. Zašto su samo Crnogorci i Srbi napustili ovaj bogomdani životni prostor i niko drugi? Jevreji ne napuštaju ni pedalj svoje pustinje. Sećam se reportaže o čoveku čija je kuća na samoj graničnoj liniji sa Jordanom. Kada su ga upitali što se ne seli kada može i ima decu nego se stalno sklanjaju u podrum, odgovorio je: „Bih ja, ali sa mojom kućom ide i granica“. U ovoj seobi otišlo je u svet oko 200 mladih ljudi čiji će potomci, za dve generacije, biti Kanađani ili Šveđani, ili ... Zauvek smo osiromašeni za bar dvostruko toliko potomaka. A koliko li je ovakvih i sličnih seoba bilo iz Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Kosmeta. A Srbija ne može da se uveća, rastegne. Da li nas je izdalo opet vreme, nevešta politika, ili su u pitanju samo tuđe igre u koje smo, mali i nejaki a ponosni, upali. Da smo ostali u Vraki sada bi svaka porodica dobila po 20 ari zemlje po članu domaćinstva. A 80 do 100 ari u Skadarskom polju ili u Velikom polju na moru, sada je pravo malo bogatstvo. A ja ni od dedovine ne mogu da dobijem nijedan ar. Vreme je nepogrešiv sudija, ali izgleda da ćemo još dugo živeti u strahu da nam životni prostor ne bude sveden na hlad od jedne šljive. Eventualni programer ove seobe, ako je naš, onda je loš, a ako je tuđin onda je bio mudriji od našeg. „Zato Srbi uzmite se u pamet“.