Kolektivna čast

Ko to nama neće da snima film sa Anđelinom DŽoli? Izgleda da se radi o Željku Mitroviću, ovdašnjem medijskom mogulu. A šta je Anđelina skrivila? Hoće da snimi film kojim „srpski narod stavlja u negativnu konotaciju“. Pošto nemamo pristupa scenariju, nemoguće je utvrditi dubinu i gnusobu konotacije. Ovlašna pretraga po internetu nudi samo siže: elem, Anđelina bi trebalo da igra muslimanku koju je silovao Srbin, pa se posle, hokus–pokus, između silovane i nasilnika rađa ljubav; bizarni par se nekako snalazi u ratnim strahotama, a posle – pretpostavljam – žive dugo i srećno. Jeziva konotacija, nema šta! Ne može se reći za mene da sam ljubitelj holivudskih ideoloških filmova – na prvom mestu zbog vrišteće umetničke bezvrednosti – ne sumnjam čak ni da je nesuđena koprodukcija Anđeline i Željka neopevani treš. Ali! Aman! Sve po redu! Pre svega, silovanje muslimanki od strane Srba nije nikakva „negativna konotacija“ nego ružna (na sreću prošla) realnost. Štaviše, pojedini Srbi, ne tako malo njih, idu tako daleko da siluju i Srpkinje. A oni najopakiji, videli smo, nažalost nedavno, siluju i ubijaju i decu. E, sad! Kada vest o monstruoznom zločinu objave domaće novine, onda je to povod za filistarsko zgražavanje, ali ako nekim slučajem vest procuri u tuđinsku štampu, to se onda zove „srbomržnja“. Sećam se da je pre neku godinu, nekakav profesor tanušnog ugleda, Englez li je, Amerikanac li je, objavio tekst u kome o Srbima govori vaistinu ružno. Ali. Čovek lupeta! Niko ga ne uzima ozbiljno osim dežurnih branilaca kolektivnog identiteta koji su digli galamu do neba. (Čudi me da ga onaj tankoćutni analitičar tanke bibliografije, debele guzice i još debljeg obraza nije tužio za uvredu nacionalne časti.) Sledstveno se i oko Anđeline digla poprilična frka. „Pres“ pojačava pritisak i prenosi Mitrovićevu izjavu: „Anđelina mrzi Srbe i zato neću da radim sa njom.“ Željko ne uspeva da kanališe erupciju patriotizma, pa dodaje: „Predložio sam Anđelini DŽoli da uložim trideset miliona dolara u film u kome bi igrala ljubavnicu Osame bin Ladena.“ Pretpostavljam da bi Anđelina DŽoli, pod uslovom da joj se scenario svidi, prihvatila rolu. Ali ona dolazi iz sveta u kome još uvek postoji jasna granica između filma i stvarnosti, između pozorišta i politike, rečju: između fikcije i realnosti. Ovde, u Srbiji, ta je granica tradicionalno nejasna i nedefinisana, ali ne zbog toga što su naše duše široke i slovenske i što smo opčinjeni umetnošću do granice gubljenja kontakta sa realnošću. Druga je stvar u pitanju. U zajednicama koje ne prave razliku između mita, lažnog mita, umetničke proze i druga Tita, između filma i stvarnosti, između istorije i fikcije ne cveta – kako bi se očekivalo – umetnost. Jok, more! Takve zajednice su pogodno tle za manipulisanje činjenicama. Evo, danas se neka izmišljotina posredstvom televizije očas proglasi za aksiom; sutra već, neporeciva činjenica potkrepljena hrpama dokaznog materijala, prelazi u tabor fantazija. Ako se dobro sećam mladalačke lektire, takvo ponašanje je simptom shizofrenije. Brkanje unutrašnjih i spoljašnjih sadržaja psihe dovodi do rascepa ličnosti. Problem shizofreničara je u suštini jednostavan: on ne zna koja je od njegovih ličnosti ona prava. Stvar se dodatno komplikuje kada se shizoidni tipovi poistovete sa narodom. Tu počinju teški belaji. Kad već neće profesionalac, prezident, daj da ja psihologiziram. Elem, gorepomenuti tipovi sopstveni (uglavnom utemeljeni) kompleks manje vrednosti kompenziraju utapanjem u uzvišenost i vrhunsku vrednost sopstvene nacije. Laki na obaraču kada je reč o opanjkavanju drugih naroda i narodnosti, oni su hipersenzitivni kada se neko – nalik njima kao jaje jajetu – okomi na Srbe i kada ih počne stavljati u „negativne konotacije“. Nije to jedina posledica brisanja granice između izmišljotina i kakve-takve stvarnosti. Ima tu jedna stvar koja me veoma zabrinjava. Primetio sam, naime, da je eksponencijalni rast osetljivosti prema „nacionalnom dostojanstvu i časti“ obrnuto proporcionalan nestajanju časti i dostojanstva iz stvarnog, svakodnevnog srpskog života. Čast, dostojanstvo, odgovornost i poštenje smo prebacili na grbaču One koja nas hrani girosom, a sami smo ogrezli u praktikovanje poroka suprotnih nabrojanim vrlinama. Tako dolazimo u apsurdnu situaciju da neki pedigrirani nitkov, braneći od belosvetskih suklata ugled i dostojanstvo Srbije, namiče simulakrum ugleda, a padne tu i neka kinta. Ja bih – ako mi bude dozvoljeno – na ovom mestu ispalio jednu parapolitičku parolu: „Ugled Srbije se brani u Srbiji. I Srbijom samom.“ Šta sam ovim hteo da zakukuljim i zamumuljim? Sad ću da objasnim. Ugled, dostojanstvo, čast, i tako dalje, nisu nikakvi metafizički entiteti koji Srbiji i Srbima pripadaju po prirodi stvari, na način na koji recimo svako ljudsko biće prirođeno ima oči i uši. Ugled i čast su stvari koje se stiču, koje zahtevaju samoograničavanje, na kojima se mukotrpno radi. Neradnici su, vickasti kakvi su, došli na ideju da budu časni, dostojanstveni, bla, bla, bla, a da se ne pomuče, pa pošto čak ni na ovom stepenu disolucije nisu u stanju da pomenuto pripišu sopstvenim ličnostima, onda to pripisuju Srbiji i od nje ih pozajmljuju. Neće, velim, Srbiji naškoditi desetak trećerazrednih filmova u kojima su Srbi prikazani kao zločinci! Uostalom, nismo mi najgore prošli u holivudskom „toplom zecu“. Treba se samo setiti kako su u tim opakim limunadama prolazili (i prolaze) Arapi i Afrikanci. Ali čak i u takvim filmovima pretrpanim stereotipima i predrasudama, Srbi i Srbija su neuporedivo bolje predstavljeni nego što se samopredstavljaju u raznoraznim „Farmama“ i po „Velikoj braći“. Da sam ja, recimo, Vašington, Vatikan, Brisel ili već neki centar moći koji Srbima radi o glavi, pa da hoću da napravim subverziju i „srušim“ Srbiju, uložio bih mnogo više od Željkovih trideset miliona evra u produkciju rijaliti šoua. Meteorski uspon tih programa više je poradio na upropašćavanju osnovnih ljudskih vrednosti i kulturnog poretka u Srbiji nego sva „neprijateljska propaganda“ od Kominterne naovamo. Da sve bude gore, stvar se malo pomalo otima kontroli i preti da postane politički sistem. Ako to već i nije postao. Jer, u zemlji u kojoj je tako veliki broj građana spreman da uradi gotovo sve radi malo novca, teško je govoriti o ugledu, časti i ostalim srodnim pojmovima koji već polako postaju posprdni. Jeste, tradicija nas uči da u kriznim vremenima poput ovih u kojima živimo, mračne strane života izranjaju na svetlost dana, da je sve to, u stvari, proces očišćenja, ali da li se baš u svemu mora izlaziti u susret Kali Yugi? Da li baš moramo da prednjačimo u disoluciji i obesmišljavanju svih vrednosti osim pustih para. Kojih, tako to biva, ovde niko nema dovoljno. I kojih će biti sve manje. Da ne dužim: Srbija je onoliko ugledna, dostojanstvena i časna koliko su to njeni građani. Bilo bi sjajno da politička elita poradi na afirmaciji tih vrednosti umesto što tumara istorijskim bespućima u potrazi za nekakvom apstraktnom pravdom. Ne može, velim, Srbija imati dostojanstvo i ugled sve dok je nastanjena bošovskim kreaturama: bednim milionerima, polupismenim velikanima pisane reči, ekspertima-šegrtima, megabakalima i pseudodoktorima. Da ne nabrajam dalje. Nego da ponovim: „Čast i ugled Srbije se brane Srbima i u Srbiji.“