Povratak izbrisanih

Pre desetak dana je Evropski sud za ljudska prava u Strazburu ocenio da slovenačke vlasti još uvek nisu ispunile odluku Ustavnog suda te države i ispravile krivdu nanesenu izbrisanim licima iz registra građana u vreme osamostaljenja.  Najviši evropski arbitar u oblasti ljudskih prava istina konstatuje da je Slovenija u maju ove godine usvojila dopunu zakona o uređivanju statusa građana iz drugih država naslednica bivše SFRJ u Sloveniji, ali i da ona još nije u celini implementirana. Ono što nije sprovedeno ostaje za sud samo neuspeo pokušaj ispravljanja krivde nanesene „izbrisanima“.  Drama obespravljenih građana se nastavlja, a počela je 26. februara 1992. godine od kada su lokalni organi počeli poništavanje ličnih dokumenata građanima i njihovim porodicama, koji se nisu uklapali u profil nacionalne države kakvom je prema mišljenju tadašnjih vlastodržaca Slovenija trebalo da postane.  Oko 28 hiljada ljudi je tako ostalo bez svih osnovnih ljudskih prava. Bez mogućnosti sticanja državljanstva nove države, bez radnih dozvola i mogućnosti zapošljavanja, mnogi su posao i izgubili, ostali bez socijalnog osiguranja, bez penzija, mogućnosti upisa dece u škole... Bez svega onoga što je država dužna da obezbedi svojim građanima, a oni su odlukom te iste države prestali to da budu.  Član 8 evropske konvencije o ljudskim pravima govori o pravu na lični i porodični život. Na nju su „izbrisani“ upozoravali u svojim brojnim protestima ukazujući vlasti i građanima Slovenije, kao i evropskim institucijama, na svoj bezizlazni položaj i zahtevajući da se njihov položaj reši i retroaktivno im se isprave nanesena krivda i njene  posledice.  Slovenački mediji nisu štedeli vreme i prostor u iznošenju imena i detalja iz života „izbrisanih“, koji su svoju zaštitu i svoja prava potražili i na Ustavnom sudu države, koji je u dva navrata presudio u njihovu korist. A to je, ukratko rečeno, značilo da se „izbrisanim“ Srbima, Bošnjacima, Makedoncima, ali u manjem broju i Slovencima, koji nisu odgovarali tadašnjoj vladajućoj desnici, bezuslovno vrate sva izgubljena prava.  Na presude Ustavnog suda se poziva i Evropski sud za ljudska prava, koji ni u poslednjem upozorenju Sloveniji nije želeo da ulazi u to na koji način će Slovenija izgubljena prava vratiti i posledice njihovog gubljenja pre osamnaest godina ispraviti, ali nalaže da u vezi sa utvrđenim nezakonitostima država mora preduzeti mere za ispravljanje nanesene krivde. Sud, ipak, iznosi mišljenje da država mora regulisati položaj „izbrisanih“ izdavanjem dopunskih odluka, koje bi njihov status regulisale retroaktivno, dakle od dana kada su izbrisani do danas.  Situacija oko položaja „izbrisanih“ i njegova internacionalizacija nije sve u slovenačkoj politici ostavila ravnodušnim, a posebno nakon presude Ustavnog suda Slovenije i višekratnog boravka u LJubljani evropskog ombudsmana za ljudska prava.  Najglasnija, najupornija i najefikasnija u ukazivanju na nedopustivost položaja ljudi koji spadaju u kategoriju „neslovenaca“ bila je i ostala sadašnja ministarka unutrašnjih poslova Katarina Kresal od koje desnica u Državnom zboru (parlamentu)  zbog njenog javnog protivljenja politici diskriminacije i netolerancije zahtevala i ostavku. Ministarka Kresal je prešla i sa reči na delo. Reagujući na ocenu Evropskog suda za ljudska prava ministarka je u saopštenju za javnost naglasila da je ona nije iznenadila, jer je „nezakonitost brisanja utvrdio već i Ustavni sud zbog čega je prvi prioritet ministarstva bilo ispravljanje krivde, koja se desila ’izbrisanima’ kao i otklanjanje nezakonitog stanja.“  S tim u vezi je ministarstvo predvidelo dve faze regulisanja statusa „izbrisanih“. U saopštenju se naglašava da je „prva faza regulisanja statusa ’izbrisanih’ bila izdavanje dopunskih odluka neposredno na osnovu Ustavnog suda čime se ’izbrisanima’ priznala dozvola stalnog boravka i regulisala prijava stalnog boravišta od dana kada su izbrisani iz registra stalnog stanovništva do faktičkog sticanja dozvole za stalni boravak.“  U 2009. i 2010. godini je izdato 2.358 takvih dopunskih odluka.  „U drugoj fazi“, kaže u saopštenju ministarka Kresal, „usvojen je Zakon o promenama i dopunama Zakona o regulisanju statusa državljana drugih država naslednica bivše SFRJ u Republici Sloveniji, koji je Državni zbor (parlament) usvojio ove godine i na osnovu kojeg će svi ostali izbrisani, koji u Sloveniji još nemaju dozvolu stalnog boravka i prijavljenog stalnog boravišta u (naredne) tri godine uložiti molbu za izdavanje dozvole za stalni boravak.«  Zakon bi trebalo da stupi na snagu 24.jula ove godine, za njegovo sprovođenje je već izrađen odgovarajući pravilnik, a ministarstvo unutrašnjih poslova će u toku ovog meseca raditi na stručnom osposobljavanju radnika u diplomatsko-konzularnim predstavništvima Slovenije u državama bivše Jugoslavije, koji bi trebalo da pruže pomoć ljudima koji su nekada boravili u Sloveniji i žele da se u nju vrate, a period izbrisa su proveli u svojoj matičnoj državi. Građanima će biti na raspolaganju i posebna brošura, kao i telefoni za dobijanje informacija o načinu realizacije njihovih prava.  Kulturolog sa Fakulteta društvenih nauka u LJubljani Petar Stanković nedavno je u slovenačkoj štampi naveo da do danas u Sloveniji nije zabeležen slučaj „sankcionisanja ni pozivanja na reakcionarnu prošlost, posebno na fašizam i nacionalizam...“ na sve što predstavlja elemente „koje u borbi za biračke glasove sa populističkim pristupima... iz godine u godinu iznose političari, mediji, vodeći mislioci, predstavnici državnih institucija ili čak civilnog društva.“  Profesor Stanković ističe da „do sada nijedan eksces nekog političara, bilo da je govorio o međunožju poslanice (u parlamentu), sa puškomitraljezom kosio izbrisane, kao ministar udario novinarku ili se kao poslanik drznuo definisati ’šta je prava ženska’, nije doživeo sudski epilog.“ Tako su u „demokratskoj“ državi unutar parlamenta političarke kinjene samo zbog toga jer su žene.  „To je prostor“, kaže i sociolog Marta Gregorčič, „u kojem bi prvo trebalo isprati mržnju, diskriminaciju i netoleranciju“. Gregorčič upozorava na to da bi bilo potrebno „kolektivno osveštenje o tome da je slovenačka politika postala jedinstvena i izgradila se na kršenjima ljudskih prava, na otvorenom i institucionalizovanom nacionalizmu, koji je proizveo ne samo više od 25.000 izbrisanih već i kršenje manjinskih prava svim pripadnicima bivših jugoslovenskih naroda u Sloveniji, otvorenu diskriminaciju romskih zajednica, žena, homoseksualaca, diskriminaciju (slovenačkih) regiona i pokrajina, određenih poziva, starosnih grupa i grupa sa posebnim potrebama da ne ostanemo samo na aktuelnom problemu bosanskih i drugih radnika, gde je reč o planiranoj i institucionalnoj reprodukciji diskriminacije, veće i manje vrednosti, moći i sluganstva, gospodara i roba“.  Predavač na fakultetu društvenih nauka u LJubljani Barbara Rajgelj kaže da »manjem prepoznavanju krivičnih radnji, koje se temelje na rasističkim, ksenofobnim i homofobnim idejama umnogome doprinosi i društvena pozicija tih žrtava, koje ponekad ni same ne priznaju da su bile žrtve samo zbog svog porekla, polne usmerenosti ili drugih ’razlika’«.  Slovenija sebe na zapadnom Balkanu opravdano smatra vodećom snagom, koja će države u regionu povesti putem ulaska u evroatlantske integracije, Evropsku uniju (EU) i NATO, putem poštovanja ljudskih prava i poštenja prema drugačije mislećim. Takvom je drži i EU. Međutim, nažalost, na tom putu da bi održala svoju poziciju koja je postala i zvanična državna politika, moraće izvršiti korekcije svog zakonodavstva i čak Ustava.