Sumnjivo pleme

Na ovogodišnje svetsko prvenstvo u sportu zvanom lakros, tim Irokeza, naroda koji je ovu igru osmislio, neće učestvovati. Razlog je što njihova dokumenta ne priznaje Velika Britanija u kojoj se ove godine održava prvenstvo i što su Irokezi odbili bilo kakvo drugo rešenje osim da putuju sa svojim dokumentima, koji, pak, nisu pasoš Sjedinjenih Američkih Država, već njihov, sopstveni – pasoš Irokeza. Tim koji je prošle godine bio četvrti trebalo je da otvori prvenstvo u utakmici sa Britancima, ali se stvar toliko zakomplikovala da Irokezi na kraju neće ni učestvovati. Vlada SAD ponudila je da im po ubrzanoj proceduri odmah izda američke pasoše, ali je ceo tim to odbio. “To ne možemo da prihvatimo. Mi smo zaseban narod. Mi smo suverena nacija. Već smo putovali sa svojim dokumentima na međunarodna takmičenja i učestvovali na turnirima na kojima se takmiče države“, kaže Denis Voterman, portparol kluba. „U ovoj organizaciji (Međunarodna lakros organizacija) priznati smo kao država sa svojim građanima, svojim suverenitetom, svojom zemljom, zastavom i himnom. Pripadamo toj organizaciji od 1990. godine i od tada šaljemo svoj tim.“ Međunarodna lakros organizacija ima 23 člana i, istina, Irokezi su do sada učestvovali na svim takmičenjima, tim pre što je ovo sport koji su oni izmislili. Na spisku članica tretirani su kao i druge države, vode se pod imenom Irokezi. Lakros je sport u kome se štapovima na čijem kraju je reket sa mrežom hvata teška gumena lopta i ubacuje u gol. Igru su pre hiljadu godina osmislili Irokezi. Nekada ju je igralo po hiljadu igrača na svakoj strani, na prostoru od nekoliko kilometara, danas se igra na fudbalskom terenu, sa manjim golovima i sa po jedanaest igrača na svakoj strani. Lakros je za Irokeze mnogo više od igre, to je deo tradicije za koju su snažno vezani i deo njihovog identiteta. To je njihov sport koji je svet prihvatio, to su takmičenja na kojima nastupaju pod svojom zastavom i na koja putuju koristeći svoja dokumenta. “Mi smo narod koji jesmo i to je naš identitet . Moj otac je stavio drveni lakros u moj krevetac kada sam se rodio i sada kada ja imam sina takođe sam stavio lakros u njegov krevetac. U našoj kulturi počinjemo da igramo lakros veoma mladi”, izjavio je igrač Bret Baktut i objasnio da bi radije propustio prvenstvo nego putovao sa američkim pasošem. Irokezi sami sebe, svoju konfederaciju, nazivaju Haudenosaunee, ili „narod dugih kuća“ („people of the long house”), jer za razliku od drugih plemena nisu živeli u šatorima, već su imali kuće. Ime Irokez izvučeno je iz naziva koji su im nadenula druga plemena, a kasnije prihvatili i Francuzi, čiji se oblik i danas koristi, a što u osnovi znači „Zmije“. Anglosaksonski doseljenici nazivali su ih „pet naroda“, a 1722. godine kada je i šesto pleme pristupilo savezu – „šest naroda“. Savez Irokeza nastao je oko 1570. godine, kada su proterali ceo niz plemena koja su kasnije stvorila sopstveni savez. Irokezi su bili gorki neprijatelji Francuza, a saveznici Holanđana i kasnije Engleza. Američka revolucija ih je podelila, neki su bili nezavisni, neki su bili uz Engleze, ali posle pobede Amerikanaca, veliki deo morao je da se povuče u Kanadu. Granicu između SAD i Kanade oni ne priznaju i smatraju da su svi Irokezi deo jedne zajednice. Ono što smatraju svojom teritorijom u međuvremenu je ne samo podeljeno državnim granicama, već premreženo autoputevima, železnicama, strujnim vodovodima, branama i ostalim izumima koji, kako vole da kažu, nisu potrebni njima već drugim narodima - „neirokezima“. Svojevremeno su imali razvijenu poljoprivredu, gajili su pasulj, bundevu i naročito kukuruz. Svetu su poklonili kokice, koje su njihov izum. Iz redova Irokeza potiče čuveni poglavica Hijavata. On se smatra utemeljivačem saveza Irokeza u 16. veku. Američki pisac Henri Vodsvort Longfelou, učinio ga je besmrtnim u poemi „Hijavata” (nastaloj 1855), zatim su ga slikali romantičari devetnaestog veka, da bi ga vek kasnije preuzeo Dizni u crtanim filmovima koji su osvojili svet. Danas, Hijavatini potomci žive po rezervatima u NJujorku, Viskonsinu, Ontariju i Oklahomi. Na autoputu u delovima u kojima žive često se može videti natpis koji vozače obaveštava da su na indijanskoj teritoriji. Svaka zajednica ima svoju vladu, koju neke zajednice biraju izborima, a neke starim plemenskim načinom, a predsednici se sastaju na konferencijama Irokeza. Iako ih dele hiljade kilometara i rasuti su širom Amerike i Kanade, snažno su međusobno povezani porodičnim vezama, politikom i religijom, a pre svega ujedinjuje ih snažan osećaj irokeškog identiteta. Smatraju sebe nazavisnim od SAD ili Kanade. Danas računaju da ih ima oko 80.000 u Americi (od čega 45 odsto potvrđuje samo irokeško poreklo) i oko 40.000 u Kanadi. Standard im je daleko ispod okruženja bele populacije, a u rezervatima imaju samo osnovne škole, dok za srednje obrazovanje moraju da idu u “bele škole”, kako ih nazivaju. Poznati su kao radnici na velikim visinama, naročito na sklapanju čeličnih konstrukcija oblakodera i uglavnom rade fizičke poslove. Mogućnosti za neki bolji posao imaju uglavnom u okviru rezervata, kao učitelji ili pri irokeškoj vladi. Pasoše imaju od 1924. godine, a oni su im definitivno priznati 1977. godine posle dogovora SAD, Kanade, Britanije i drugih država. Svoj tim slali su na takmičenja poslednjih decenija širom sveta, uključujući Britaniju (1985. i 1994. godine) i uvek su koristili te sopstvene pasoše. Situacija se, međutim, promenila posle pooštrenih pravila uvedenih posle 11. septembra, a naročito od prošle godine kada su uvedena i nova dokumenta. Britanci su pre svega imali primedbe na smanjenu mogućnost kontrole, jer su u tim pasošima neki podaci upisani rukom, a zatim su izrazili i sumnju da će ih Amerika primiti da se vrate. Amerikanci su onda i zvanično potvrdili da će ih primiti, na intervenciju Hilari Klinton dobili su potvrde da će biti primljeni nazad, ali je London ipak odbio da ih pusti. Ovoga puta odgovor je bio: “Mi bismo ih rado pustili ali kao i svi koji žele da uđu u Britaniju moraju da imaju dokumente koji omogućavaju kompletnu proveru”. Irokezi su odgovorili da oni dokumente imaju, a zatim su se pozvali i na deklaraciju Ujedinjenih nacija, koja garantuje slobodu kretanja, na svoje ugovore sa SAD, na svoju suverenost, ali sve je to bilo od male pomoći. Za svet “neirokeza” oni su građani Amerike i kao i svi drugi moraju da imaju dokumenta kakva izdaje Amerika. I dok je tim sedeo na aerodromu, prvenstvo je počelo bez njih. U međuvremenu Irokezi su objavili da su za put sakupili 300.000 dolara, a da ih svaki dan kašnjenja košta oko 25.000. Prvu finansijsku pomoć ponudio im je reditelj DŽejms Kamerun koji je priložio 50.000 dolara. Finansijska šteta, međutim, nije uticala na odluku Irokeza. Ameriku i Kanadu ne priznaju kao svoju državu, naprotiv, to su države stvorene na njihovoj teritoriji, a lakros je njihov sport, zato, smatraju, neirokezi ne mogu da im oduzimaju pravo da svoj sport igraju po svojim pravilima. “Kada govorimo o lakrosu, govorimo o našoj krvi”, kaže golman Oren Lajons. “Ta igra je ugrađena u našu kulturu i u naše živote.”