U svakom žitu ima kukolja

Nedavno je na internetu i u pojedinim glasilima objavljena peticija, tj. zahtev, 129 profesora Beogradskog univerziteta upućen Senatu BU da se opozove odluka o dodeli počasnog doktorata Majklu Volzeru. Ovaj zahtev je ne samo krajnje umesan, zbog već često navođenih „zasluga” pomenutog „mislioca” u teorijskom opravdavanju rata NATO-a protiv Srbije, nego bi, u slučaju njegovog prihvatanja i izvršenja procedure poništenja, mogao poslužiti i kao presedan za oduzimanje ovog zvanja i brojnim drugim nosiocima ovog naslova koji su od Drugog svetskog rata naovamo neosnovano krunisani tim priznanjem (a među kojima Volzer sigurno nije najgori). Ovo bi se pre svega moglo odnositi na Volzerovog „kodoktora”, sapočastvovanog istom titulom istog dana – ministra spoljnih poslova Republike Italije Franka Fratinija, koji se, za razliku od onog prvog, zasigurno ne bi mogao svrstati u red istaknutih i zapaženih (često citiranih) autora, ali je zauzvrat član jedne vlade koja se, ako već ne liči na jednu italijansku od pre sedamdesetak godina, u najmanju ruku može označiti kao populistička, pa i sa elementima totalitarizma. No, opet nasuprot Volzeru, koji (bez obzira na svoje namere) nikako nije mogao uticati na politiku Pentagona ili Bele kuće prema Srbiji, ovaj drugi je na političkoj funkciji koju vrši bio direktan donosilac odluke o priznanju Kosova kao „države”, ali i o slanju (poslovično neustrašivih) italijanskih trupa u Irak i Avganistan. Uostalom, Italija je bila i „placdarm” za lansiranje vazdušnih misija i dalekometnih raketa u napadu NATO-a 1999. Međutim, u ovoj peticiji pomalo smetaju određeni momenti – pre svega, okolnost da ju je od oko 3.000 nastavnika Univerziteta potpisalo svega stotinak upućuje na podozrenje da ona nije ponuđena svima (pa npr. ni mojoj malenkosti i makar nekolikim desetinama onih za koje pouzdano znam da bi je potpisali). Upada u oči da se među njenim potpisnicima ne nalazi baš niko sa starih, temeljnih i brojčano značajnih fakulteta, poput Ekonomskog, Poljoprivrednog, Šumarskog i čitave grupacije biomedicinskih i prirodno-matematičkih fakulteta, kao ni fakulteta na kojima je poznato javno delovanje M. Volzera, kao što je, recimo, Fakultet bezbednosti. Da se osvrnem samo na najdrastičniji primer, nezamislivo je da ovaj zahtev ne bi (nije) potpisao ombudsman BU doc. Branko Rakić, šef tima za odbranu pok. predsednika Srbije Slobodana Miloševića pred tzv. Haškim tribunalom. Ali, još je čudnovatije što su se među brojnim nesumnjivo uglednim, časnim i osvedočeno rodoljubivim profesorima, koji su svojim naučnim doprinosom bitno unapredili odgovarajuće naučne discipline, a moralnošću svojih postupaka pružali svetao uzor i u vremenima daleko opasnijim nego što je ovo današnje, našla i imena koja bi na ovom zavidnom spisku najmanje zavređivala mesto. To se pre svega odnosi na dr Aleksandra Đ. Kostića, koji je i sâm najneposrednije upleten u dodeljivanje priznanja M. Volzeru, jer je u svojstvu (prvog) člana Komisije za univerzitetska priznanja (inače, organa Senata BU) verifikovao predlog za ovu počast. Kao član ove komisije, oformljene po principu reprezentativnosti prema grupacijama nauka (fakultetâ), bio je dužan da u ime grupacije društveno-humanističkih nauka proveri podatke o kandidatu koji potiče upravo iz te oblasti. Ujedno, začuđuje da se kod ovog kolege, prvog dekana u istoriji Filozofskog fakulteta koji se potpisivao isključivo latinicom, odjednom probudio patriotski osećaj kada se uzme u obzir da je, zajedno s još nekoliko sadašnjih potpisnika (K. Došenom, Ž. Lazovićem i L. Kojenom), učestvovao u najgnusnijim političkim progonima na svom fakultetu. Najpre je iz nastave i s odeljenja udaljio našeg istaknutog arheologa Đorđa Jankovića, autora više knjiga (od njega), a zatim je kolegama pribadao političke optužnice na vrata učionice u kojoj drže časove, da bi napokon otvoreno učestvovao u pokušajima i realizacijama odstranjivanja mlađih koleg(i­nic)a s fakulteta. Nije jasno kako su se sada profesori koji su klevetali svoje kolege za srpski nacionalizam, šovinizam i izazivanje rasne i nacionalne mržnje (!) odjednom dosetili da brane čast Beogradskog univerziteta od srbomrzaca poput Volzera. Zato se čini da su se na listu potpisnika peticije, uz brojne neosporne uglednike Beogradskog univerziteta, čiji akademski i etički motivi nisu ni najmanje sporni, ovde utrpali i pojedini uljezi koji su na taj način želeli da umire ili operu svoju nečistu savest i još manje čistu stručnu i moralnu biografiju.