Blistavo doba španskog sporta

Španija je odavno zemlja sporta, ali ono što je nekada bilo izuzetak danas je pravilo. Real Madrid je dominirao na početku Kupa šampiona sa pet uzastopnih titula prvaka Evrope (1955-1960), Španija je bila prvak Evrope u fudbalu (1964), krajem 60-tih i početkom 70-tih godina prošlog veka Manuel Santana je osvajao Vimbldon i bio jedan od najboljih tenisera sveta, Bahamontes je pobeđivao na „Tur d Fransu“, Nieto je osvajao titule u motociklizmu ali svi oni bili su više produkt individualnog talenta i rada neko sistemskih rešenja koja bi izbacivala šampione. Posle 40 godina pod Frankom sport je bio jedan od načina prodora Španije ka Evropi, ali ništa nije išlo ni lako ni brzo. U mnogim analizama današnjeg „buma“ španskog sporta kao ključni momenat ističu se Olimpijske igre u Barseloni na kojima je Španija osvojila čak 22 medalje. Osim infrastrukture koju je dobila Barselona, ta Olimpijada je u legat ostavila povišeni nivo ponosa, naglašeni patriotizam i pojačanu želju mladih da se bave sportom. Država je htela i umela da odgovori na adekvatan način, u politici prema sportu ništa se bitno nije menjalo kada su se menjale vlade - sport je od države dobijao svake godine sve veću pomoć. Posle Olimpijade u Barseloni napravljen je takozvani plan ADO (Plan za pomoć sportu) iz koga se, uz pomoć sponzorskih ugovora, preko Olimpijskog komiteta Španije stipendiraju najbolji sportisti. Tokom 2010. godine 357 stipendista dobiće 10,6 miliona evra ali je zanimljivo da čak 60 odsto od te sume stiže iz privatnih firmi koje imaju interesa da na ovaj način ulažu u sport jer, osim reklame, imaju i poreske olakšice. Jedan od glavnih sponzora je državna televizija (TVE) kao ključni faktor za reklamiranje. Sponzori daju pare, TVE ustupa sekunde (dakle, država jer je TVE , kao „javni servis“, na državnom budžetu), sport ima stabilan izvor finansiranja i svi su zadovoljni. Prosto i primenljivo u bilo kojoj državi, uz jedini uslov da neko zaista hoće da traži rešenja, ili bar da primeni ona koja funkcionišu u drugim zemljama. Sportisti su podeljeni u nekoliko kategorija, u zavisnosti od svojih rezultata. Trenutno najveće stipendije u iznosu od 110.000 evra godišnje imaju Đema Mingelja i Andrea Fuentes, svetske vicešampionke u umetničkom plivanju, i kanuista David Kal, olimpijski šampion iz Pekinga. Osvajači zlatnih olimpijskih medalja zadržavaju najviša primanja najmanje dve godine. Druge dve kategorije su stipendisti „B“ i „C“ sa nižim primanjima, ali još uvek veoma pristojnim. Uz stabilno i osmišljeno finansiranje, drugi ključni faktor u „bumu“ španskog sporta je infrastruktura. Zajedno sa Olimpijskim igrama u Barseloni rođena je i ideja o nekoliko modernih sportskih centara širom zemlje. Jedan postoji u San Kugatu, pored Barselone, u kome su se pre desetak godina jedne zime pripremali fudbaleri Crvene zvezde. Osim modernih sportskih centara, u Španiji nema grada bez sportske dvorane ili bazena a nije retkost da se sjajni sportski objekti nalaze bukvalno u selima. Takođe, mnogo je para uloženo u školovanje stručnih kadrova. Osim redovnih fakulteta tokom cele godine organizuju se razni kursevi, seminari, „klinike“. U fudbalu i košarci, najpopularnijim sportovima, sve je manje inostranih stručnjaka, primat preuzimaju domaći treneri. Naredni značajni faktor je status sporta u medijima. Ne bih mogao da tvrdim sa stopostotnom sigurnošću, ali čini mi se da nema zemlje u Evropi koja toliku pažnju posvećuje sportu. Na planu štampe postoje četiri velika dnevna sportska lista, po dva u Madridu i Barseloni (i još dva lokalna, u La Korulji i Valensiji) koji imaju ukupan tiraž od oko milion štampanih primeraka dnevno. Osim toga, postoji po jedan specijalizovani nedeljnik za fudbal i košarku. Sve novine političkog karaktera imaju jake sportske rubrike sa brojem strana koje variraju od četiri do petnaestak. Na televizijama postoje brojni isključivo sportski kanali, neki su platežni, neki nisu, a vodeće televizije sa nacionalnom frekvencijom takođe posvećuju mnogo prostora direktnim prenosima najvećih događaja. Mnoge radio-stanice takođe „vrve“ od sportskih programa, blokova sportskih vesti, specijalnih programa sa brojnim gostima koji komentarišu događaj. Uvek je reč o bivšim asovima koji se veoma dobro snalaze sa mikrofonom u ruci ili ispred njega, kao i ispred kamera. Transferi novinarskih zvezda su jednako zvučni na tržištu medija kao i transferi sportskih zvezda. Cifre su, naravno, znatno manje ali uopšte nisu zanemarljive. Dakle, o sportu se u Španiji piše i priča, ili se gleda, bar četiri sata dnevno. I sve to za hiljade ljubitelja sporta koji svakog vikenda pune stadione, dvorane, biciklističke ili moto-piste ili, jednostavno, prate sportske događaje na TV. U Španiji se sport doživljava i preživljava sa strašću, mediteranskom pasijom, i to je takođe jedan od faktora koji su uticali na „bum“. Moćna telefonska kompanija „Telefonika“ registrovala je u noći u kojoj je Španija postala prvak sveta u fudbalu 2,2 miliona SMS poruka i osam miliona poziva (!) dok „normalnim“ danima broj poruka ne prelazi 720.000 a broj poziva dva miliona. Moć fudbala ogleda se i u statističkom podatku da je Barselona zabeležila demografski „bum“ od plus 45 odsto posle gola Inieste kojim je Barselona 2009. ušla u finale Lige šampiona. Jedna ozbiljna banka saopštila je da posle trijumfa u Johanesburgu očekuje rast bruto nacionalnog prihoda za 0,7% (oko 7,3 milijardi evra) jer se očekuje povećanje potrošnje uprkos povećanju poreza sa 16 na 18 procenata. Ministarstvo turizma iskoristilo je uspeh fudbalera da na 25 najznačajnijih turističkih tržišta lansira kampanju sa sloganom koji glasi : „Naš način igranja je takođe naša forma življenja“. I pošto ništa ne uspeva kao uspeh, jedna zvezda pomaže rađanju druge, jedna generacija pomaže nastanak druge. - Imamo visinu (Gasol), imamo snagu (Nadal), imamo preciznost (Alonso), imamo izdržljivost (Kontador), sada imamo i gol. Možda smo najbolja generacija u istoriji španskog sporta, treba da uživamo u tome i treba našu sreću da podelimo sa drugima - rekao je ovih dana Horhe Lorenco, 23-godišnji motociklistički as, jedan iz „zlatne generacije“ velikih asova rođenih u deceniji između 1980. i 1990. Havijer Gomez Navaro je bio ministar sporta u periodu 1987-1993, tada je usvojen Zakon o sportu i osnovan Plan ADO. On, s pravom, veruje da su „pre 20 godina postavljeni temelji za današnje uspehe“. Kaže da je fudbal, zbog specifične strukture, išao sporije ali je takođe stigao do vrha. Alehandro Blanko, predsednik Olimpijskog komiteta Španije, veruje da je u osnovi svega „kvalitet španskih sportista“ zašta su takođe zaslužni dobri treneri. On smatra da je važan momenat bio kada su mladi sportisti, posle odličnih rezultata u juniorskim kategorijama, naučili da pobeđuju i kao seniori. Manuel Estiarte, legendarni vaterpolist, učesnik pet olimpijada, veruje da će poslednji uspeh fudbalera „pomoći čitavom španskom sportu“ ali upozorava da ima nekoliko sportova, poput atletike i plivanja, u kojima je Španija „daleko od svetskog vrha“ . Hose Luis Saez, predsednik Košarkaške federacije, ističe sjajnu sportsku strukturu i posebno ulogu državnog sekretara za sport Haima Lisaveckog za koga kaže da je sportu „dao stabilnost“. I on je saglasan da je sve počelo 1992. u Barseloni. Za fudbalere kaže da su dugo, kao i košarkaši, imali „sindrom četvrtfinala“ ali , na sreću, „znali su da prevaziđu problem“ i „san pretvore u realnost“. Haime Lisavecki, ministar sporta, smatra da je ključni faktor „promena u glavi“ jer su španski sportisti „izgubili strah od takmičenja“. Stekli su sigurnost o kojoj su jedne južnoafričke novine napisale da su španski fudbaleri kao deca: „kad zgrabe loptu, ne daju je nikome“. Lisavecki takođe smatra da je odlazak nekih fudbalera u Englesku doprineo podizanju kvaliteta selekcije. Španija je odličan organizator velikih takmičenja, ovih dana u Barseloni se održava Prvenstvo Evrope u atletici, dogodine će „Final Four“ Evrolige biti u Barseloni gde će ove jeseni gostovati Gasolovi „Lejkersi“ i igrati protiv evropskog šampiona Barselone. U Španiji će se 2014. održati svetsko prvenstvo u košarci, zajedno sa Portugalom Španija želi fudbalski mundijal 2018. a Madrid Olimpijske igre 2020. posle neuspeha za 2012. i 2016. godinu. Ovaj juli 2010. ostaće zapisan u analima španskog sporta kao „super-hulio“. Otvorio ga je Rafa Nadal trijumfom u Vimbldonu, krunisali fudbaleri osvajanjem titule prvaka sveta u Južnoj Africi, a zaključio Alberto Kontador novom pobedom na „Tur d Fransu“. Zlatno doba španskog sporta. Najveći španski uspesi U prvoj deceniji 21. veka Španija je ostvarila sledeće velike uspehe: Fudbal: 2010: Prvaci sveta u Južnoj Africi 2008: Prvaci Evrope u Austriji 2000, 2002 - Real Madrid prvak Evrope 2006,2009 - Barselona prvak Evrope 2004 - Valensija pobednik Kupa UEFA 2006,2007- Sevilja pobednik Kupa UEFA 2010 - Atletiko Madrid pobednik Lige UEFA Košarka 2006 - Prvaci sveta u Japanu 2008 - Olimpijski vicešampioni u Pekingu 2009 -Prvaci Evrope u Poljskoj 2003,2010 - Barselona prvak Evrope Tenis 2000, 2004, 2008, 2009 - Pobede u Dejvis kupu Brojni individualni trofeji Rafe Nadala Hokej na koturaljkama: 4 od 5 titula prvaka sveta na mundijalima u ovom veku Rukomet Prvaci sveta 2005. u Tunisu Više titula klupskog prvaka Evrope Mali fudbal Prvaci sveta 2000. i 2004. Pet puta prvaci Evrope Vaterpolo Prvaci sveta 2001. Biciklizam Alberto Kontador osvojio tri Tur d Fransa , jedan „Điro“ i jednu „Vueltu (Trka oko Španije). Motociklizam Lorenco i Pedrosa predvode generaciju koja je osvojila 7 titula prvaka sveta u 21. veku. Formula 1 Fernando Alfonso prvak sveta 2005. i 2006. Gimnastika Elena Gomez prvakinja sveta u parteru 2002. Hervasio Defer, šampion u preskoku na OI u Sidneju i Atini, srebro na tlu u Pekingu 2008. Sinhrono plivanje Prvak sveta 2009. u Rimu