Top Secret Amerika

Za ljubitelje špijunskih priča, teorija zavere, avantura tajnih agenata i još tajnijih organizacija, veb stranica Vašington posta prava je Ali-Babina pećina: tu se otvara interaktivna baza podataka o oko 1.300 vladinih organizacija i više od 1.900 privatnih kompanija, mahom malih i srednjih preduzeća, koje se kao podizvođači bave borbom protiv terorizma, unutrašnjom bezbednošću i prikupljanjem obaveštajnih podataka na oko 10.000 lokacija širom SAD. Obaveštajni podaci se obrađuju na 681 lokaciji, a oko 854.000 ljudi ima dozvolu za pristup tajnim podacima od posebnog značaja za nacionalnu bezbednost. Državni službenici koji su prošli sve te bezbednosne provere i koji rade u naizgled običnim poslovnim zgradama u predgrađu Vašingtona moraju poštovati veoma stroga pravila kojima im je ceo život uređen. Redovno se podvrgavaju testiranju na detektoru laži, neprestano im se drže predavanja o tome kako da izbegavaju škakljiva pitanja suseda i prijatelja, čak i porodice, a lako im se može dogoditi da izgube posao ako recimo uđu u prevelike kreditne aranžmane, ili ako imaju prijatelje iz nepoželjnih zemalja. Mnogi od njih primorani su da uzmu lažni identitet. Cela ta prebogata baza podataka rezultat je dvogodišnje istrage dvoje novinara, Dejne Prist i Vilijama Arkina i dvadesetak njihovih saradnika. Osnovni zaključak te trodelne serije članaka koji su, bez preterivanja se može reći, potresli Ameriku, obaveštajni kompleks je hipertrofiran do nivoa na kome se postavlja pitanje njegove efikasnosti. Tačnije rečeno, niko u vlasti trenutno ne može sa sigurnošću da kaže da li je Amerika bezbednija zahvaljujući tome što poseduje taj kompleks, ili je možda nebezbednija. Izvesno je samo da je obaveštajni kompleks izrastao u četvrtu granu vlasti, koja praktično nikome ne polaže računa. Amerika je, od 11. septembra 2001, izgradila toliko veliku i toliko tajnovitu obaveštajnu infrastrukturu da „niko ne zna koliko ona zapravo košta, koliko tačno ljudi zapošljava, koliko programa u okviru nje postoji ili koliko agencija obavlja u suštini jedan te isti posao”. Predstavnik Pentagona je već povodom prvog članka Postove serije izjavio da je tačno da postoji višak zaposlenih u obaveštajnoj zajednici, ali da je to „stari, dobro poznati problem”. „Ne sme se zaboraviti da mi poslednjih godina vodimo dva rata i da je najveći deo rasta obaveštajne zajednice zapravo rezultat neophodnih pojačanja u domenu prikupljanja obaveštajnih podataka i širenja različitih aktivnosti tog tipa kako bi se ti ratovi podržali.” Slična opravdanja, ne i poricanja, stižu i iz drugih nadležnih ministarstava. Zato ne čudi podatak da je u 2009. budžet celog sektora iznosio 75 milijardi dolara, što je dva i po puta više nego 2000. godine. U Vašingtonu i njegovoj neposrednoj okolini izgrađeno je ili se gradi tridesetak supertajnih obaveštajnih kompleksa, a od 11. septembra 2001. godine formirano je ili potpuno reorganizovano više od 260 raznih vladinih obaveštajnih ustanova. Samo malobrojni zvaničnici Ministarstva odbrane imaju pristup svim obaveštajnim aktivnostima i informacijama. Dvojica od tih „superkorisnika” izjavili su za Vašington post da jednostavno nisu u stanju da prate i obrade sva ta brda tajnih informacija koja svakodnevno dobijaju. „Nema šanse da poživim toliko da o svemu što je dosad stiglo pročitam makar i najkraći rezime”, kazao je jedan od njih. Agencije prikupljaju toliko mnogo podataka da čak nemaju dovoljno prevodilaca niti istraživača neophodnih za analizu materijala. Svakog dana „presretne se i uskladišti 1,7 milijardi elektronskih poruka, telefonskih poziva i drugih vidova komunikacije”. Među raznim agencijama koje su uključene u rad na ovom sektoru vode se pravi ratovi za prestiž, tako da nema govora o koordinaciji, kamoli udruživanju napora. Istina, Kongres je 2004. godine osnovao Kancelariju direktora za nacionalnu bezbednost, ali tom direktoru nisu data ni jasna zakonska ovlašćenja, ni mogućnost budžetske kontrole nad agencijama. Sukob i preklapanje nadležnosti i konkurencija između Ministarstva odbrane i CIA nikada nisu bili žešći i, sva je prilika, štetniji po državu. Posledice su sasvim konkretne. Novinari Vašington posta posebno su uprli prstom na primer Umara Faruka Abdulmutalaba čiji je otac upozorio nadležne da strahuje da njegov sin nešto sprema, ali se ta informacija, neobrađena, zaturila negde u birokratskom aparatu. Samo je slučajnost spasla 290 putnika na letu Amsterdam – Detroit. Drugi primer je major Nidal Malik Hasan, psihijatar koji je u bazi u Fort Hudu ubio 13, a ranio 30 ljudi. NJega ni slučajnost nije sprečila. Posebna priča su podizvođači, privatne kompanije kojima se poveravaju čitavi segmenti poslova u obaveštajnom sektoru. Po zakonu, oni ne bi mogli da obavljaju ono što se federalnim propisima definiše kao „inherentna funkcija vlasti”, ali se pronalaze zakonske prečice i obilaznice. Nema nijedne obaveštajne agencije u kojoj privatni podizvođači ne obavljaju iste poslove koje obavljaju i državni činovnici, s tim što privatnici dobijaju više novca. Tako su privatni podizvođači u ime CIA „regrutovali špijune u Iraku, a to čine i danas, kao što su podmićivali i podmićuju razne visoke činovnike ili plemenske glavešine u Avganistanu ne bi li došli do navodno pouzdanih informacija”. To angažovanje privatnika do te je mere rasprostranjeno da razne direktore CIA kada odlaze u obilazak terena širom sveta štite privatne agencije. Ispostavlja se da je ovo angažovanje privatnih kompanija zapravo skupo za vladu, iako je u početku sve krenulo radi uštede. Kao i drugde, i tu se pokazalo da neke stvari koje neoliberalni ekonomski model predstavlja kao štednju zapravo, dugoročno, nisu ništa drugo do rasipanje. „Privatne kompanije obavljaju oko 29 posto poslova, ali na njih odlazi 49 posto novca.” Čak je i ministar odbrane Robert Gejts izjavio da je novac koji se za određene poslove isplati državnim činovnicima 25 posto manji od novca koji se za iste te poslove da privatnim kompanijama, ako se njima poveri taj zadatak. Ipak, sada se sve glasnije postavlja pitanje da li je ova serija tekstova ipak možda nanela štetu nacionalnoj bezbednosti. U časopisu Forin polisi Tomas Manken, predavač na bezbednosnim studijama na univerzitetu DŽon Hopkins, nekadašnji pomoćnik ministra odbrane za političko planiranje, objavio je tekst u kome je između ostalog naveo da su Pristova i Arkin proveli dve godine pokušavajući da obelodane najrazličitije tajne vladine aktivnosti. U bazi podataka koju su oni sačinili ne nalaze se samo detalji o organizacijama koje se bave borbom protiv terorizma, već i onima koje se bave nekim sasvim odvojenim oblastima kao što je prikupljanje tehničkih obaveštajnih podataka za ratno vazduhoplovstvo. Time su, po Mankinovoj oceni, olakšali neprijateljima Amerike da proniknu u tajne koje su bitne za američku nacionalnu bezbednost. Otvorenost je važna, kaže Mankin, ali je važno i umeće čuvanja tajne. Odgovarajući na pitanje da li su vašingtonske kolege svojom serijom otkrile neke najstrože čuvane tajne, Kriščen sajens monitor ocenjuje da je otkriven samo mali broj takvih tajni, u najužem smislu te reči. Međutim, list podseća na takozvanu mozaičku teoriju u prikupljanju obaveštajnih podataka. Po toj teoriji mnoštvo pojedinačno bezazlenih informacija, u kombinaciji sa komplementarnim podacima, može da stvori kompozitnu sliku čija vrednost višestruko nadilazi zbir vrednosti pojedinačnih podataka i tako otkriva slabe tačke u nacionalnoj bezbednosti. Zato, čak i ako su pojedinačne informacije sve u javnom domenu, određeni skup informacija, ili metod pomoću koga su one prikupljene, može biti označen kao poverljiv ili tajni. Upravo su pomoću mozaičke teorije od javnosti sakrivena imena osumnjičenih koji su uhapšeni tokom istrage napada od 11. septembra. Vlada je tvrdila da bi objavljivanje imena omogućilo terorističkim organizacijama da izvedu tačne zaključke o izvorima i metodima američke borbe protiv terorizma a Apelacioni sud vašingtonskog okruga se s tim saglasio. Vrhovni sud SAD je u predmetu CIA protiv Simsa 2006. godine konačno prihvatio mozaičku teoriju kao razložno opravdanje za prikrivanje informacija od javnosti, ukoliko je reč o informacijama koje se smatraju posebno važnim za nacionalnu bezbednost. Zbog osetljive prirode ovih tekstova, Vašington post je tu bazu podataka nekoliko meseci ranije predočio američkim zvaničnicima i zatražio njihovo mišljenje; to je jasno navedeno u objašnjenju uredništva koje je propratilo seriju od tri članka. Neke informacije su, posle tih konsultacija, prećutane čitaocima, ali celina time nije narušena. Sekretar za štampu Bele kuće izjavio je da ne može da ulazi u detalje o razgovorima vođenim između administracije i uredništva Vašington posta, ali je „očito bilo nekih razloga za zabrinutost”. Ipak, ne treba očekivati da će Vašington post biti tužen. Naime, bilo bi sasvim nategnuto ako bi se na osnovu mozaičke teorije gonio jedan medij zbog toga što je koristio nešto što je ranije neko drugi već objavio; to bi bilo preterano kreativno tumačenje zakona o nacionalnoj bezbednosti. Sem toga, tuženje novina u Americi nije naročito popularno, ako je tužilac država. Nedelju dana posle objavljivanja prvog od tri članka u Postovoj seriji, obaveštajno-bezbednosnu zajednicu zadesio je novi udar: organizacija Vikiliks obelodanila je skoro 92.000 dokumenata vezanih za rat u Avganistanu i okolini od 2004. do 2009, a NJujork tajms, Špigl i Gardijan objavili su tekstove na osnovu tih dokumenata koji svi osvetljavaju različite aspekte niza vojnih poraza i promašaja NATO u tom ratu: podršku koju talibani uživaju ne samo u Iranu nego i u Pakistanu, uprkos američkoj pomoći pakistanskoj vladi, mnogobrojne "greške" u kojima listom stradaju avganistanski civili, (autobus pun dece, celo selo, ne jednom svadbena povorka), haos koji izazivaju bespilotne američke letelice, odsustvo koordinacije, i vertikalne i horizontalne, među savezničkim snagama, postojanje specijalnih kaznenih jedinica koje pokušavaju da love talibanske prvake, ne odgovarajući nikome i ne hajući za međunarodno ratno pravo, sistematsko prikrivanje dokaza talibanskih uspeha, i vojnih i obaveštajnih. Bela kuća je odlučno osudila obelodanjivanje informacija koje mogu da ugroze živote Amerikanaca, njihovih partnera i lokalnog stanovništva spremnog da s njima sarađuje. Pri tom je kao objašnjenje za haotičnu sliku navedeno nedovoljno finansiranje ratnih napora u vreme prethodne administracije. Podsećanja radi, aktuelni ministar odbrane bio je to i u drugoj vladi DŽordža V. Buša.