Pisac u tuđini

Život u dve udaljene zemlje, u dve kuće, u dva jezička okruženja, navodi na neprestano utvrđivanje komparativnih prednosti i praznina. Tuđinu smo najživlje zamišljali u detinjstvu, u našim stešnjenim mestima rođenja; lepotu i nezamenljivost rodnog kraja otkrivamo zahvaljujući vremenskoj i prostornoj distanci osvojenoj stranstvovanjem. Poput dvozemaca, izvlačimo se iz vode na kopno, i sklanjamo se sa kopna u vodu, da se nigde ne nastanimo za sva vremena. Pored dobre i verne supruge, đavo je dvozemcu podario i ljubavnicu, tj. rezervnu domovinu; s kojom god trenutno bio, on čežnjivo, sa grižom savesti, pomišlja na onu drugu. Što dobije u zemnim zadovoljstvima, izgubi u duševnom spokoju. U svakom času je spreman za odlazak, koji je, u stvari, povratak. Pred odlazak se trudi da iza sebe ostavi čiste račune, putovanje uvek može biti poslednje. Ono za čim se u mladosti otisnuo – remboovsko Negde Drugde – nije ucrtano na Kolumbovoj geografskoj karti. Dugujemo sebe našim ludim željama; one daju snagu i pravac našem kretanju kroz prostranstvo. Moje postojanje, trajno obolelo od dvostrukosti, u njoj se, u dvostrukosti, i isceljuje. Nijedno me mesto ne drži, a posao kojim se bavim traži višečasovno nepomično sedenje, gde se prisećam onoga što sam, srljajući za guskama kroz maglu, iza sebe ostavio. Detinjstvo i rana mladost su mi prošli u zamišljanju divota s one strane vidljivog; poodmakle godine pridaju nerazumnu važnost zavičaju, prepoznajući u njemu čudesa koje mladalačka zaslepljenost daljinama nije osećala. Cilj tih davnih, ranih bekstava od kuće bio je naš glavni grad, u kome sam se početkom pedesetih nastanio. Kad se samo setim koliko sam ga voleo! Jedva sam čekao da mu se, posle letovanja, početkom jeseni, vratim. Sav sam se predavao srećnom jutarnjem komešanju ulica, hitao da se sretnem s poznanicima, da se uključim u radne zadatke. Bio mi je potreban, a i ja njemu od koristi, sve do časa u kome me je ponovo povukla nedođija. Naišli su krupni događaji iz kojih smo, po sili položaja i planova za budućnost, izvukli različite pouke. Ja sam postao nepomirljiv prema onima koji su ga po peti put u sto godina rušili, a on se primirio i gleda da preživi. U naš se odnos umešala i unutrašnja politika, a gde se ona upetlja, veze se zagade i uprljaju. Naša prestonica nikad nije krila izvestan prezir prema sopstvenom zaleđu; danas je, u lepom delu njene elite, prezir prešao u ideološki koncept. Veliki grad bi hteo u veliki svet, a ja bih da se vratim kući. Vreme na našim satovima se ne podudara. Zbog toga, u redovnim godišnjim posetama izbegavam duža zadržavanja u belom gradu. Zahvaljujući preprečnici koja, od Surčina, preko Železnika, izbija na Ibarski put, dešava se da ga sasvim zaobiđem. Hitam pravo na selo, da zemaljsku tuđinu što pre zamenim za nadzemaljsku tišinu u kojoj, osim Boga i davnih sećanja, nema ničega drugog. Iz veštačkog akustičkog vakuuma uranjam u pitomu pustoš rodnog tla predanog neizlečivoj dokolici čije je drugo ime večnost. Poslovi su davno okončani, ili se sasvim tiho otaljavaju. Svi su dodiri blaži, odjeci umekšani. Ni posle trideset godina boravka ja se, u tuđini, nisam do kraja opustio. Sa ulaskom na zapušteno seosko imanje napetost, koje dotle nisam bio ni svestan, odjednom popusti, sluh se otvori za drukčiju razmeru trajanja, otprilike kao kad se, nekoliko sati nakon avionskog leta, čoveku iznenada otpuše uši. Naviknutom na neprirodne uslove gledanja i slušanja, evo gde mi se svet daje u čistijem, jasnijem tonalitetu. Popuštanju napetosti pogoduje i uranjanje u rodnu jezičku maticu. U tuđini, ja živim sa rečnikom maternjeg jezika pohranjenim u utrobi bića i u dubini pamćenja. Nad tom, nemuštom knjigom neprestano se, u samoći, preslišavam. Odjek rodnih reči slušam u krugu porodice, preko malog ekrana, i dok ih, obično izjutra, zapisujem. Tu, večitu knjigu jezika, u čije dubine tek povremeno zavirim, vučem po zemljama i gradovima kao što brodolomnik na leđima tegli zavežljaj sa nešto neophodnih namirnica, preobuke i požutelih fotografija. Tek u zavičaju osetim koliko mi je nedostajalo ono što se u ljudskom opštenju podrazumeva, što bruji između reči. Pišući, ja poneku reč i izmislim, izvučem je iz zaturenog kutka pamćenja, ali se plazma, u kojoj se reči kreću kao ribe u vodi, ne može prizvati jakom voljom. Položaj pisca u tuđini je težak, ali i podsticajan. Uzbudljivo je pisati na jeziku koji niko oko tebe ne razume. Raskid sa svakidašnjicom je radikalan, svetu sam do kraja okrenuo leđa. Ne očekujem podršku ni razumevanje. Moja taština je pošteđena prolaznih zadovoljstava i jevtinih uspeha koje mi otadžbina kadikad nudi. Neprijatnosti tekućeg života mi se prikazuju kroz mutno staklo opšte prolaznosti. Ćirilsko pismo i pravoslavna vera me, u latinskoj i latiničkoj sredini, čine takoreći nedodirljivim, obezbeđuju mi visok stepen autonomije u gledanju i mišljenju. Kad, posle četiri-pet sati pisanja i čitanja na jeziku koji niko oko mene ne razume, iziđem na ulicu i umešam se među starosedeoce, u prvi mah se začudim: kakvim to nemogućim jezikom govore? Prošetam do samoposluge, kupim što mi treba, s naporom izgovarajući ono što se na kasi mora reći. Maternji jezik je, u toku strasnog prepodnevnog druženja, toliko ojačao da je ovaj, rezervni, potisnuo u mišju rupu. Izgovor mi se pokvario; poznanici s kojima razgovaram preko telefona to s čuđenjem primećuju. Čovek je životni drug jednog jedinog jezika; zato se i kaže da se ostalima služimo. Dvojezičnost prolazi u politici, u trgovini, u činovnikovanju. A Konrad, a Sioran? Oni su počinili jednu vrstu samoubistva, i nisu pisali poeziju. U pesmi, reči izviru iz korena pojedinačnog i zajedničkog iskustva, gde su se ugnezdile u detinjstvu jedinke i naroda. Na prelivima njihovog zvučanja i značenja čitavi su naraštaji, vekovima, radili. Pesma ne opeva svet; ona ga, iz jezika i u jeziku, vaspostavlja. Gradeći poseban tip slika, ona iz reči ide prema tzv. stvarnosti. Podneblje i jezik su se istovremeno uobličavali i imenovali. To se najbolje oseća u toponimiji. Ime svakog zaseoka, brega, potoka, osoja, vodenice i šumarka jeste mali pesnički podvig. Ponekad je na imenovanju radilo više naroda; novi doseljenici su poštovali zatečene nazive i kad nisu razumevali njihov smisao. Topografija ostala iza Ilira, Kelta i Rimljana na našem tlu, ili iza Indijanaca u Americi, spada u red poslednjih svedočanstava o njihovom prolasku kroz istoriju. Imenujući tlo, čovek ga je prisvajao i uljuđivao. Pokojni profesor Jaćimović je, u kačerskom kraju, popisao i ove lokalitete: Doljača, Mlakve, Jagnjilo, Strmošnjak, Ravništa, Kanik, Preturica (potok), Vijulj, Bunaja, Zakopina, Plačpolje, Dubokaš, Sečine, Kruglice, Ujevina, Tvrdovača, Rašće, Dumača, Jestruša, Prostruga, Okruglaj, Bučje, Zovljak, Međigora, Projište, Ugarnice, Jezerbara, Stublo, Lepopolje, Jevušje (u mom selu), Podgroblje, Goreš, Grozničavica, U Ivlju, Prosine, Revenica, Prebežina, Dragobilj, Kotrlj, Plješta, Lešće... Ovo su komadi zajedničkog osvećenog hleba, imovina koju delimo sa znanim i neznanim precima, ono čime se tle koje nas je porodilo izdvaja od bezmerja i beskraja. Eto zašto ne pišem na stranim jezicima, osim kad za nevolju moram sročiti pismo, ili člančić... Pišem isključivo na srpskom, a ni to mi ne ide za rukom kako bih želeo. Ako u sebi ne pronađem željenu reč, ni od koga je, sa strane, neću čuti. Mučim se, ali se barem nadam da će muka uroditi plodom. Na francuskom i engleskom takvu nadu ne gajim. Ja ne upravljam tim jezicima, nego oni mnome. Oni mi određuju šta mogu, a samim tim i šta hoću reći. Dovoljno sam surovih eksperimenata izveo nad sobom, da bih se i u ovaj upuštao. O, da, sastavio sam, svojevremeno, dve-tri pesmice na francuskom. Deca su mi išla u osnovnu školu i učiteljice su, saznavši da pišem pesme, naručile uslugu za školsku priredbu. Bile su uverene da pišem na njihovom jeziku. Na kom bi se drugom, po njihovom znanju i osećanju, uopšte moglo pisati? I zašto bih to činio, kad već imam sreću da živim tu gde živim? Da im ne bih objašnjavao svoja čudačka shvatanja, sastavio sam stotinak stihova, na zadate teme. Čuh da su bile zadovoljne. Što se mene tiče, to sam izveo kao cirkuzant i imitator. Mogao bih ja i to, kad bi se moralo. Srećom, ne mora se.