Sećanje na Stojkovića

Moram da priznam da, ni u najluđoj noćnoj mori, nisam očekivao da će sudija koji nam je, pre dvadeset godina, sudio za delikt mišljenja (čl. 133, neprijateljska propaganda KZ) biti predložen, od nekog od mojih tadašnjih prijatelja disidenata, za ministra pravde u Srbiji koja se uz mnogo teškoća i peripetija konačno domogla demokratije!

To se ipak desilo nedavno kada je sudija (kasnije advokat) Zoran Stojković predložen od Vojislava Koštunice da u njegovoj vladi bude ministar zadužen za pravdu.

Naravno da je ovo ponovo vratilo dugo potisnuta sećanja na ovaj proces koji je Amnestdž International nazvao poslednjim staljinističkim nameštenim suđenjem u Istočnoj Evropi.

Najavljeno predavanje Milovana Đilasa na “srednjoj školi” u stanu Dragomira Olujića činilo im se kao dobra prilika. Tako je SDB upala u stan i uhapsila svih 28 učesnika, ali je odmah pustila Đilasa jer je bio previše poznat u inostranstvu. Ja nisam bio na tom predavanju jer sam morao da dovršim neko istraživanje u institutu gde sam tada radio. Ipak, već nekoliko dana posle toga, SDB je (6 časova ujutru) bio u našem porodičnom stanu u Zemunu.

Perverzno je ali istinito da sam na kraju bio osuđen zbog toga što sam tvrdio da se u Jugoslaviji intelektualci progone ako kritički misle i govore - jer je to, prema sudiji Stojkoviću, bila neistina iako je on upravo to činio tokom ovog suđenja! Na opštijem nivou ovo suđenje je bilo pokušaj da se suzbiju kritičke tendencije među intelektualcima tako što će ih se zaplašiti progonom ljudi oko “Slobodnog univerziteta” u vreme kada je režim bio u ozbiljnoj političkoj krizi zbog jačanja centrifugalnih nacionalnih tendencija i generalnog zamora i neubedljivosti dominantne ideološke paradigme komunizma. Jer, osećalo se da vreme promena neizbežno dolazi.

Presuda je bila klasično (komunistički) represivna: sudija Stojković je Miodragu Miliću otcepio dve godine zatvora, ja sam dobio godinu i po a Olujić godinu dana. Ove kazne je Vrhovni sud Srbije prepolovio. Miodrag Milić je dobio godinu dana zatvora a ja osam meseci, dok je Olujić oslobođen. Na kraju je meni kazna (posle vanrednih pravnih lekova) uslovljena (nosio sam godinama torbu sa toalet papirom, sapunom i pastom za zube, jer nisam znao kad će neko odlučiti da sam prekršio uslovnost kazne), a Miodrag Milić je jedini izdržao godinu dana zatvora u Zabeli.

Šta je značaj ovog suđenja danas? Pre svega slučaj sudije/advokata Stojkovića koji je, koliko se zna, najmanje u ovom i u jednom drugom slučaju (zabrana knjige Nebojše Popova) delio nepravdu a sada se pojavljuje kao ministar pravde ukazuje koliko je lustracija potrebna demokratiji u Srbiji. Ovde se ne radi o revanšizmu već o potrebi da se obavi toliko potrebno čišćenje sudskog sistema, reforma i modernizacija kao i donošenje niza potrebnih zakona, a to mogu legitimno da obave samo ljudi bez ovakvih mrlja u svojoj prošlosti. Siguran sam da takve u svojim redovima ima i DSS pa sam utoliko više bio iznenađen kada sam doznao da je upravo sudija Stojković njihov kandidat za ministra pravde! Da bar gospodin Stojković u svojim prvim odbrambenim istupima nije uzeo Amnestdž International kao autoritet koji potvrđuje kvalitet njegovog rada! Da se bar gospodin Stojković javno pokajao i izvinio svojim žrtvama! Ništa od toga to izgleda nije način u našoj političkoj kulturi. A Boris Tadić je, na primer, svojim poštenim priznanjem afere Bodrum dobio značajne poene i za sebe i za svoju stranku, kako pokazuju istraživanja javnog mnjenja.