GRAĐANSKA

Infekt građanskog samoorganizovanja hara ovim prostorima. I preti epidemijom. Živi bili te i to skoro dočekali... Beograđani su se uzbudili i uzbunili zbog ekološkog varvarstva i sramotne seče platana u srcu grada, Zagrepčani su se, ali baš žestoko, suprotstavili odluci lokalnog bandigazde da, u zenici centra, izgradi podzemnu garažnu nakazu, Sarajlije su onomad, takođe, zbog građevinskog primitivizma i siledžijstva demonstrirali, evo ovih dana su se bahatim i besprizornim čovekolikim spodobama za volanima, suprotstavili (samo)svesni Novosađani... Navedeni slučajevi, i mnogi drugi, manje u javnosti prisutni, potvrđuju da je reč o okupljanju građanski odgovornih i karakterno odvažnih pojedinaca od čijeg neodustajanja od povoda za protest, zapravo, zavisi i konačni (ne)uspeh cele akcije. Oni, ti inicijatori, veoma precizno definišu problem, prozovu krivce i traže rešenje. Vrlo direktno. Imenom i funkcijom. One neposredne, ali i one odgovorne koji su svojim (ne)činjenjem, tim neposrednim omogućili da, na razne načine, ugrožavaju normalan, civilizovanom čoveku, pripadajući život. Ogromna većina njihovih sugrađana - pa, i sapatnika, žrtava iste nepodopštine nekog ili nekih - pokunjenih glava i skrštenih ruku sve samo posmatra, sa bezbedne udaljenosti. Svoju sumnjičavost mnogi od njih naslanjaju na iskreno (?) verovanje da je vojevanje sa podivljalim kabadahijama oko nas isključivi zadatak pravne države, institucija sistema i otelotvorenjima istih. Ali! Dočim živimo u društvu koje jeste sve, samo ne uređeno, odgovorno i bezbedno, šta preostaje građanima koji više ne žele da trpe teror gorih, a moćnijih od sebe? Sem one motke, naravski? Pojedinačni impulsi, ali i kolektivna savest, im nalažu akciju. Bez neophodne kritične mase, nažalost, od takvih nakana koristi nema. Odnosi se to i na medije. Mnogo je kalkulisanja, pri tom. Sve biva kao na dlanu vidljivo u času kada negodovanje, prozivke, pa i oblici građanske neposlušnosti - sistemom guljenja pomorandžine kore - opasno stignu do onih sa važnim imenima i funkcijama. Do gradonačelnika, ministara, premijera, pa i predsednika Tadića samog. Tada, kao po pravilu, mediji - televizije (uz časne izuzetke, poput B92) u tome prednjače - ustuknu, naglo promene optiku, problem potpuno relativizuju i obezliče... i građani ostanu sami. Na vetrometini svemoćnih. LJudi trenutno u protestu, jesu nadahnuće za one koji će se za hrabro delovanje ubrzo odvažiti. Ko to bude ignorisao, ne piše mu se dobro. “Ne gleda“ mu se dobro, zapravo. Zato, televizijo, trgni se! Ovi sa imenom i funkcijom, moćni i nedodirljivi, pre ili docnije, biće bivši. I, vrlo nemoćni. Građani o(p)staju!