Sava nosi inflaciju

Cena hleba nije isključivo sirotinjska i predizborna, odnosno ekskluzivno naša tema. Mada cena običnog hleba u retko kojoj zemlji, čak i našeg regiona, toliko utiče na opšti nivo inflacije kao u Srbiji. Evo, i Francuzima je konačno prekipelo. Nadaleko čuveni baget ne igra u njihovim kućnim budžetima ulogu ni približnu onoj koju u većini srbijanskih budžeta igra lokalni „sava”. Ali kad je jedna od najvećih francuskih mlinskih kompanija “Axiane” nedavno objavila da će baget morati da poskupi sa 1,10 evra na 1,12 evra, jer je žito u Francuskoj od marta do septembra poskupelo za 70 odsto (na 230 evra po toni), Francuzi su vrisnuli do neba. Kakva crna cena žita! Od 1992. do 2006. godine cena žita je padala sa 190 na 125 evra po toni, a baget, taj je i tada samo poskupljivao! Budući da među više od 200 vrsta hleba, nemaju nijedan tako slavan, Nemci su se povodom za kraj godine najavljenog poskupljenja celog asortimana Udruženja nemačkih pekara od 2-3 odsto, opravdanog rastom cene pšenice od 90 odsto, manje koncentrisali na cenu, a više na kvalitet hleba koji za te pare jedu. Nije Kina, kojoj je dosad pripisivana uloga kreatora nove tražnje na svetskom tržištu hrane, ove godine je ruska suša i zabrana izvoza žita, koju je izvoznim kvotama sledila i takođe velika izvoznica Ukrajina, jedan od glavnih uzročnika inače višegodišnjeg rasta cena hrane u svetu. Nestabilnost svetskih valuta, plus. U maniru koji se sirotinjskim razlogom sačuvao na istoku Evrope, ruski predsednik je lično izvršio inspekciju trgovina da proveri ima li u njima i najjeftinijeg hleba po ceni od 11 rubalja i 60 kopejki. Navodno, ima. Pšenica je i u Srbiji dostigla rekordnu cenu od 23 dinara za kilogram, a Vlada je uredbom obavezala inače totalno privatizovanu pekarsku industriju da 40 odsto proizvedenog hleba bude onaj najjeftiniji. Budući da bi cena kilograma žita i cena kilograma brašna trebalo da budu u odnosu 1:2, a cena kilograma žita u odnosu prema kilogramu hleba 1:4, istraživač Centra za naučnoistraživački rad Privredne komore Srbije, Vojislav Stanković, tvrdi da je sadašnja cena hleba u Srbiji realna. Specijalizovana organizacija UN za hranu, FAO, nedavno je objavila da će cene hrane „koje su od prošle godine drastično porasle, nastaviti da rastu” ukoliko proizvodnja, pre svega pšenice, kukuruza i soje, u 2011. godini ne bude značajno porasla. Istovremeno je korigovala svoju prognozu za proizvodnju žita nadole - umesto ranije očekivanog rasta proizvodnje pšenice od 1,2 odsto predviđen je njen pad u 2011. od blizu jednog procenta, ali i pad globalnih zaliha za čak sedam odsto. Kombinacijom tekuće proizvodnje i zaliha kreira se cena pšenice, kaže za NIN Stanković. Saradnik Ekonomskog instituta Ivan Nikolić, međutim, upozorava da je hrana, kao nesumnjivo strateški proizvod, predmet velikih geopolitičkih igara, pa da prognoze FAO mogu biti pod raznim uticajima te ih ne bi trebalo uzimati zdravo za gotovo. Srbija je ove godine izvezla 300.000 tona pšenice i ako do kraja godine izvoz nastavi dosadašnjim tempom, u maju sledeće godine će sama morati da uvozi pšenicu, računa Stanković. „Nema problema“, kaže za NIN savetnik premijera Srbije Jurij Bajec, „ja sam za to: kad imaš viškova izvoziš, kad ti fali kupuješ”. Ove godine je zasejano 500.000 hektara, očekuje se rod od 3,3 do 3,4 tone po hektaru, odnosno ukupno oko 1,7 miliona tona pšenice. „Koliko je poznato, u robnim rezervama ima tek 100.000 tona, pošto su pre žetve dale 500.000 tona u pozajmicu i nije im vraćeno, tako da ćemo bez rezervi samo sa ovom proizvodnjom i uz uobičajeni izvoz od 300.000 tona u Albaniju i bivše jugoslovenske republike, dogodine obezbediti samodovoljnost”, kaže Stanković. Rast cena hrane nije, dakle, srbijanska specifičnost, ali nivo tog rasta svakako jeste. Sem što je cena hrane u Srbiji ove godine rasla po stopi nezabeleženoj ni u okruženju ni u EU, ona je imala i neobično velike oscilacije. Od pada uzrokovanog niskom tražnjom tokom prve polovine godine, do eksplozije cena nastale tokom druge polovine. Kako je tokom prvog polugođa hrana svojom cenom gurala Srbiju ispod donje granice dozvoljenog odstupanja cena, tako je u drugom polugođu inflacija, zahvaljujući pre svega hrani, probila gornji zacrtani okvir, bez nade da se njegovih granica do kraja godine opet domognemo. Jer, učešće hrane u strukturi potrošačkih cena kojima se meri inflacija više od Srbije (oktobar 34,11 odsto) ima samo Makedonija (34,3 odsto). Hrvatska, sa kojom volimo da se poredimo, ima 25,6 odsto, a Evropska unija 14,2 odsto. „To znači da ako cena hrane skoči za 10 odsto, ukupna inflacija će porasti za 3,4 odsto”, kaže Ivan Nikolić. Posmatrano po pojedinačnim proizvodima, na inflaciju najviše utiče rast cena mesa, čiji je ponder 9,4 odsto, a za mesom odmah kaska hleb sa takođe visokim ponderom od 7,1 odsto. Ne treba ni objašnjavati da je uticaj hrane na inflaciju ovako visok, jer su dohoci stanovništva u Srbiji veoma niski. „Više od petine inflacije otpada na samo pet proizvoda: meso, hleb, mleko, sir i jaja. Poseban je problem Srbije što najveći broj stanovnika ima ispodprosečna primanja. Udar rasta cena tih pet proizvoda, daleko je veći kod slojeva stanovništva sa nižim primanjima”, kaže Ivan Nikolić. Narodna banka Srbije, kojoj je inflacija zakonska briga, i Vlada Srbije nedavno su se dogovorile da zajedno porade na snižavanju inflacije sa naglaskom na cene hrane kao njen glavni uzročnik. Iz dosadašnjih nastupa predstavnika NBS i Vlade nije jasno kakvu će strategiju na tom poslu primeniti i imaju li je uopšte. NIN-ovi sagovornici smatraju da, kratkoročno, NBS može da učini malo, a Vlada Srbije gotovo ništa. Ivan Nikolić misli da postoje dva mehanizma za snižavanje cena hrane: liberalizacija i intervencije iz robnih rezervi. Liberalizacija bi podrazumevala i puštanje novih proizvođača na tržište i uvoz kritične robe. „Sad je pitanje koliko bi jedna takva mera uticala na uništavanje domaće proizvodnje, kakve-takve”. Navodno je ovo pitanje mučilo i neke članove Vlade Srbije kad su se protivili interventnom uvozu mleka. „Što se intervencija iz robnih rezervi tiče, to je moguće i opravdano jedino ako imate kratkotrajne poremećaje na tržištu. Kad govorimo, na primer, o mleku, to nije nikakav kratkotrajni poremećaj, nego očigledna sistemska greška nastala pre svega u privatizaciji, a onda i u merama i politici u domenu poljoprivrede, koje su za posledicu imale uništavanje stočnog fonda”, kaže Nikolić. E sad, da li bi robne rezerve trebalo da dobiju neku novu značajniju ulogu, NIN-ov sagovornik ne zna. „Nema jasnih evidencija kolike su te robne rezerve, ni koji je njihov kapacitet. Kad bismo zaređali po proizvodima, ja apsolutno sada ne znam ni stanje tih robnih rezervi ni koje su njihove mogućnosti. Bojim se da ni oni sami ne znaju šta sve imaju u robnim rezervama”. U raspravi oko sposobnosti NBS i Vlade da se nose sa inflacijom, ponovile su se i stare teze: Prva, da NBS, kako je jednom u intervjuu za NIN rekla tadašnja viceguvernerka, Diana Dragutinović, tehnički lako može da svede inflaciju i na nulu; i druga, da nema inflacije ako NBS ne štampa pare. Jurij Bajec tvrdi da floskula da nema inflacije bez štamparije „naravno nije tačna”. „Mi uopšte nismo u situaciji nikakve štamparije novca. Na kraju ne treba zaboraviti da je odnos deviznih rezervi i količine dinarskog novca u opticaju po veličini neuporediv”. On tvrdi da ne razume šta to znači da NBS može da svede inflaciju na nulu („možemo obaveznu rezervu da podignemo na 100 odsto, ali šta bismo time dobili”, govorila je Diana Dragutinović). „Inflacija je fenomen koji nije puko novčani - štampaj novac, ili ne štampaj novac - ne radi se dakle o tome. Radi se o produktivnosti, o konkurentnosti zemlje. NBS bi mogla da sprovede nekakvu užasnu restriktivnost svoje monetarne politike, ali bi to izazvalo razne druge efekte, ne baš pozitivne po kretanje privrede.” Uticaj pojedinih proizvoda na potrošačke cene (Oktobar 2010.) Hrana (ukupno) 34,11% Meso 9,40% Alkoholna pića i duvan 5,14 % Hleb 7,12% Odeća i obuća 6,01 % Mleko, sir, jaja 6,07% Stan, voda, struja, gas, gorivo 15,06 %