Mediji nude atrakciju zla

Kultura je elitni društveni angažman - rekla je Vida Ognjenović, koja u razgovoru za NIN govori o svojoj novoj knjizi, pitanju identiteta, intelektualcima i današnjoj kulturnoj sceni, književnosti, predstojećem svetskom kongresu PEN-a u Beogradu. Odgovore na pitanja koji se tiču lošeg stanja u našim nacionalnim institucijama koje su godinama u rekonstrukciji (Narodna biblioteka Srbije, Narodni muzej, Muzej savremene umetnosti...) i o odgovornosti Demokratske stranke za takovo stanje, čiji odbor za kulturu vodi, ostavila je za drugi put. U svom najnovijem romanu „Posmatrač ptica“ („Arhipelag“) Vida Ognjenović se, između ostalog, bavi i pitanjem identiteta. Svog junaka Vasju Kirova, s jedne strane, karakteriše činjenicom da mu je (roditeljsko) nasleđe srpsko-rusko a, s druge, uverenjem da je lični identitet ono što pojedinac sam u životu načini od sebe. Na pitanje šta je za identitet presudnije, naša književnica odgovara: „Moj književni junak, u tom pogledu, ne priznaje nikakvu nedoumicu. On shvata i tumači život kao neispitan, a ne zadat prostor. Ako se identitet doživljava kao neki nasleđeni korpus nepromenljivih činjenica, obaveza ili propisa kojih se moramo držati da bismo ga očuvali, onda, po njegovom mišljenju, to predstavlja ozbiljno životno ograničenje. Zašto se Kirov poigrava sa identitetom? Za sebe kaže da je po nacionalnosti emigrant. Oštro ismeva ono što bi se moglo nazvati ideologijom sopstva, pa bilo da je reč o nacionalnom, verskom, porodičnom, ili staleškom identitetu. Inače, ovaj pojam „sopstvo“ dugujem engleskom romantičaru Viljemu Blejku, koji je, još pre dvesta godina, pisao da uzdizanje sopstva na račun drugih vodi u samoizolaciju, jer ograničava smisao za solidarnost i potrebu za komunikacijom. Pazite, parafraziram jednog istaknutog pesnika epohe romantizma, kad su porivi za buđenjem nacionalne svesti i utvrđivanje identiteta bili uporišne metafore tadašnje poetike. Nažalost nisu njegovi stavovi prihvaćeni, već upravo obrnuto, naduvavanje nacionalnog sopstva je modifikovano u društvene i političke programe, da bi se njegovi recidivi periodično pojavljivali kao motivi za ratove i pogrome, što nam je, na nesreću, poznato i iz ovog našeg vremena. Šta vas je motivisalo da se toliko zamislite nad tom temom i da se kao pisac pozabavite njenom literarnom obradom? Upravo ta nepodnošljiva lakoća hvalisavog brbljanja o identitetu kao o zadužbini domovine, predaka, svetlih primera iz herojske istorije, porodice kojoj treba dostojno da služimo. Gluposti o betonskoj čvrstini i nekontaminiranoj čistoti identiteta. Ne znam da li ste primetili koje se sve formacije pozivaju na identitet kao na crveno slovo u svom životnom kalendaru. Svedoci smo da se ljudi koji nisu od ića, vića i kolenovića, kako bi rekao Davičo, zbog javnih insinuacija na njihovo poreklo i identitet, trude da donesu opravdanje od oba roditelja, da ima i srpskih prezimena koja se drugačije završavaju. Identitet je zaista široko polje za manipulacije, slažete li se? Vaš junak Vasja Kirov, pesnik i pripovedač, smatra da je dužnost intelektualca da stalno promišlja stvarnost, da je preispituje i vrednuje. Delite li vi lično njegovo mišljenje? U izvesnom smislu da. Samo što ne bih rekla da Vasja spada u red onih koji baš preispituju i vrednuju stvarnost. On energično odbija da pristane na njenu diktaturu. Za njega je opšteprihvaćena regulativa u velikoj meri prisila, ubijanje mašte. Stvarnost je kastrativna, zato je izabrao da, koliko god to može, bude s druge strane. Ne na margini, on ne živi marginalnu stvarnost, već gubitničku, ali u odnosu na prividno dobitnu stvarnu kombinaciju. Pošto živi u nadstvarnosti koju sam konstruiše od mogućih i izmišljenih elemenata, svestan je da je po stvarnosnim merilima gubitnik. I to mu ni najmanje ne smeta. Kako vam, kao tvorcu Kirovljevog specifičnog pogleda na stvarnost, izgleda naša današnja intelektualna i kulturna scena? Ja sam učesnica dešavanja na toj sceni, ne posmatram je sa strane da bih mirno mogla da rezonujem o njoj. Postoji visok stepen slobode, što je osnovni uslov za kulturni život bilo koje zajednice. Možda je posle ideološkog svevidećeg oka i nedavnih prilika kad je i kultura bila na nacionalnom zadatku, teško preći na slobodni kolosek. Treba preležati dečju bolest poricanja svega što nismo mi, što je zaostali virus totalitarizma, na jednoj strani, ili pak svekoliku zbunjenost i pometnju pred činjenicom da ima prostora za to da svi cvetovi cvetaju, ali da se ipak zna šta je korov. Kultura je elitni društveni angažman, dakle, ne može da izbegne ni njegove slabosti. Jedino što ona ne podnosi jesu „zacrtani programi ozdravljenja“, ma s koje strane dolazili. Kultura je sveobuhvatno kolo ideja, koje se obnavlja samo sobom. Neretko se može čuti da su i intelektualci postali deo političkih i partijskih kuhinja? A šta bi trebalo? Da intelektualci puste da im politiku vode polupismeni aparatčici opšte prakse. Prava politika, po mom mišljenju, jeste i mora da bude visoko intelektualni posao, a ne prizemna pragma samoukih delegata i isto takvih birača. Otvaranje Muzeja Narodnog pozorišta u Beogradu otvorilo je i dileme: kako se u vreme krize, sa toliko problema u nacionalnom teatru, iz budžeta kuće može izdvojiti za muzej, kako je rekao čelnik kuće Božidar Đurović, 20 miliona dinara, a s druge strane, ukupan godišnji budžet Muzeja pozorišne umetnosti Srbije, uključujući i bruto lične dohotke zaposlenih, iznosi 17 miliona. Pri tom, ako Srbija ima Muzej pozorišne umetnosti, čemu muzej u okviru jednog pozorišta i šta treba da bude njegova muzejska građa? Ne znam o tome mnogo. Mislim da nema ništa loše u tome da ova pozorišna kuća, stara vek i po, izloži neke stvari, rekvizite i kostime, koje inače čame po ormanima u kancelarijama i u fundusima. To zapravo i ne treba da bude muzej, jer postoji Muzej pozorišne umetnosti, već jedna lepo uređena spomen-soba u kojoj su izložene stvari koje svedoče o dugom trajanju i zanimljivostima iz prošlih pozorišnih vremena. Ne verujem da iko smatra da je šteta što u tim prostorijama nije ostao restoran iz kog su godinama na scenu i u parter strujali mirisi zaprške i roštilja. Da li se, po vašem mišljenju, savremena književnost razvija ili treba, kao što to neki čine, lamentirati za vremenima njenog procvata. Književnost je, u međuvremenu, postigla veliko žanrovsko bogatstvo, osvojila mnoštvo novih vrsta. Prošireni su izražajni prosedei, primenjena su multimedijalna iskustva. Mislim da dobro reaguje na veliku navalu pornografisane zabave svih vrsta. Istina, jedan, i to dosta proliferantan deo literarne produkcije se uporno takmiči sa bezdušno bezobzirnom zabavom, za mesto u krilu i krevetu kupaca željnih lakoće ushićenja. Ima pisaca koji se povlače i zatvaraju u neku vrstu književne kule i pišu ono što američki kritičari zovu „književnost za književnike“. Neki se okreću futurističkim izletima u ispitivanje fantastičnih čudesa. Jeste lament nad književnim pismom neprekidan i, verovatno, u većini slučajeva opravdan i iskren, pa ipak spadam u one koji smatraju da čovekova potreba da se osami s knjigom u ruci, ili s pogledom na njeno elektronsko izdanje, neće nestati. Sve ove napadne konkurentske atrakcije će u jedan mah delovati kao višak benzina koji guši motor, pa će čovek osećati da je kao motor koji je, kako se to u žargonu kaže, presauhovao. Književnost je dovoljno postojana umetnost da može da odoli svemu tome, pa i vremenu.