Razum, jezik i aveti

Već vidim da će ovo biti mini eseji o maksi stvarima. Nešto slično je napisao i Lešek Kolakovski, ako me sećanje ne vara, a Mnema, ili Mnemosina, ta stara boginja sećanja, uvek nas vara tako da naš osnovni hermeneutički problem je uvek ontološki, kako je u „Istini i metodi“ napisao Hans Georg Gadamer, nastavljajući se na Huserla i Hajdegera o kojima sam pisao prošli put, nastojeći da objasnim široku ovovekovnu stazu kojom je savremena filozofija, u stvari, zabasala u zaborav - nalik zanatima koji su u propadanju. Zato se ovi mini eseji i zovu „umesto filozofije“ što je jedna od razlika u odnosu na Kolakovskog, jer u njima je reč o onome, što i nije bogzna šta, a što je u našoj savremenosti - još preostalo od ove nekadašnje „kraljice nauka“, ili samog rizoma Dekartovog stabla i stabla samog. Odnosno, od metafizike i filozofije same. Dekarta koji je i sam „clare et distincte“ u snovima svojim bio prepadan od demona raznih i zloduha, jer „razum“ nije bio dovoljan da ga zaštiti od ovih aveti, iako je on poreklom bio od samog boga, kako je to verovao tvorac novovekovnog racionalizma u filozofiji. Tako se nastavljajući na Hajdegera, Gadamer pita o prirodi veze koja postoji između naših opažanja, naših jezika i pamćenja jer je ova veza odgovorna za ovaj prelaz od iskustva koje je, kako pošteno piše Gadamer, uvek pojedinačno i otvoreno, i same “nauke“, koja je ono opšte - i kružno i zatvoreno, a ne ovo pojedinačno i otvoreno iskustvo. Vezi koja je zato ontološka a ne ontička, jer ovde i nije reč o stolici koja na primer „dodiruje“ neki zid, jedan primer koji se može pronaći kod Hajdegera. Ili o čekiću koji je slučajno pronašao neki arheolog (primer kojim počinje Gadamerova obimna knjiga „Istina i metoda“), pa je u prilici da o njemu izmišlja svoju priču ili tumačenje, što je takođe primer koji se može pronaći kod Hajdegera, ili Gadamera, svejedno, jer se ovaj na Hajdegera i poziva. I to onog Hajdegera čije se epohalno „Biće i vreme“ završava pitanjem koje proganja i Gadamera: Kako se ono ontološko, (što je sinonim za biće), može misliti ontološki? Drugim rečima: kako se biće može misliti a da ostane biće, a ne pretvori se u stvar: čekić ili stolicu koja neki zid „dodiruje“ a i dalje ostaje nema i mrtva. Prošli put sam rekao da je Hajdegerovo rešenje ovog pitanja bila konstrukcija priče o „biću bića“, „biću koje je tu“, „Da-Seinu“ ili egzistenciji samoj - kroz koju ono ontičko: zid, čekić ili stolica, uopšte, postaju „bića“ ili samo to „ontološko“ koje se pita o svom biću. I uopšte su u stanju da se pitaju. Kao što to stolica ili čekić nisu u stanju i zato su stvari a ne bića. Uopšte, velika Gadamerova knjiga sasvim je neobična, jer je Gadamerova ideja u veku nauke bila da „istina“ u stvarima ontološkim i filozofskim ne zavisi od metode, kao što je to slučaj u naukama, koje danas vladaju, nego od jezika. Rekao sam prošli put, a oni koji su čitali znaju, da se u filozofiji radi o značenju (Gadamer bi rekao hermeneutici ili ontologiji), a u nauci, ili naukama o postojanju, odnosno, o stvarima: stolici koja, na primer, „dodiruje“ neki zid. I ovde Gadamer sada ide korak dalje od Huserla koji je sanjao da filozofija postane (stroga) nauka i Hajdegera za koga samo za čoveka postoji ovaj prelaz od postojanja prema značenju ili smislu. Gadamer ide dalje, jer je prema njemu: jedino „biće koje se može razumeti – jezik“. Zato se ovaj „obrt prema jeziku“ naziva još i hermeneutičkim. Ali, za Gadamera jezik je nesvesna i otvorena struktura samog iskustva, a ne nauka ili logos (pojam). I tako dolazimo do aporije. Govoreći o hermeneutici i razumevanju Gadamer se priseća Aristotela koji je naše iskustvo uporedio sa vojskom koja se kreće. Naši opažaji su ova vojska koja se kreće, ali da bismo ih razumeli, ova se vojska mora zustaviti, bar na trenutak. Zato je naše razumevanje na kraju ipak konačno (smrtno) i pojedinačno za razliku od nauke čije je znanje opšte i pojmovno. U hermeneutici je, pak, ova veza između jezika, mneme i pojma pojedinačna (istorijska) i zato (smrtna) i relativna. Da li je onda Gadamer u pravu kada kaže da je i nauka jedna vrsta idealizacije? Da li je, nasuprot tome, hermeneutika put prema postfilozofiji? „Jer mi smo uvek u nekom razgovoru“, kao što pisao je Gadamer, „i niko ne zna unapred šta će nastati u toku nekog razgovora. Sporazum ili neuspeh? Nešto se u razgovoru pojavljuje što od sada biva...“