Grimase kapitalizma

Naučili su me, od malih nogu, da ne bacam hranu. A živelo se, bato, u izobilju tih pedesetih godina komunizma... Kupali su me, bre, kao malog princa, u mleku, žumancetom mi kosu prali. Ali, kada bismo se, iz dečje obesti, hlebom za trpezom gađali, eee, onda nas je baba, popadija Stankija, lemala oklagijom, kudeljom ili, već davno pripremljenim vrbovim prutom. Nego, čujem da su tako vaspitavali u detinjstvu princa Isidartu, alijas Budu, a i malog LJočku, to jest, Lava Nikolajeviča Tolstoja. I, gle, ova dvojica iz dobrostojećih porodica, završila su u rigidnom asketizmu. Tolstoj je, kao prosjak, pobegao iz Jasne Poljane sa 35 rubalja, toliko su mu našli u kaputu kada je umro u Astapovu. Buda se, takođe, kao prosjak, otrovao svinjetinom u domu nekog seljaka siromaška... E, sad, zašto vam sve ovo pričam? U petak, nađem neke užegle čvarke, pa još tvrde ko kamenje, e da zamastim pasuljčinu pošto mi od kolenice ostali samo „restlovi“. Naravno, Biljana bi ove čvarke u kantu za đubre ošinula, ali pomenuta popadija Stankija to ne bi uradila već bi ih, za neko jelo, upotrebila. I, setim se da ih je i u pasulj, umesto zaprške, stavljala, pogotovo u zimskim mesecima. Nego, zaboravio sam kada ih je u pasulj spuštala, pre ili posle prvog „ključa“ ili pri kraju, kad pasulj tiho pućka? A nema babe, nema majke da pitaš, da ne skitaš... Odlučim se za srednje rešenje; pa čvarke spustim posle prvog „ključa“, da imaju vremena da se skroz raspadnu, da se „integrišu“ sa suljpom. Pućka omašćena pasuljčina, diže se masna para iz kuhinje, i, tu se ponovo setim Bude, mislim ono, da se otrovao svinjetinom. Umreti od čvaraka? Nije, baš, neka uzvišena životna završnica, ali šta, batice, ako ti je takva karma? Bilja i Saška mi javljaju da one neće „to“ da jedu, a i moj guru, Karl Gustav Jung, kao, nešto nije gladan. Bob Dilan, takođe. Uzmem drvenu kašiku, pa probam pasulj oprezno, hmm, nije neukusno. Ohrabrim se, pa još nad ringlom počnem da srčem vrelu suljpu, a sve bacam pogled na mog Budu od crnog vulkanskog kamena sa Sumatre. A onda, usred ručka, skoknem do komode, do Bude u lotosu, pa mu kašičicom sipam suljpe u njegovo prosjačko čanče koje drži u levoj ruci, na bedru. I, gle, tek tada primetim da K. G. Jung, sedeći na indijskom taburetu, čita „Povratak Bude“, romančić Gajta Gazdanova (1903-1971), ruskog belogardejskog pisca, a koji je ostao u senci Vladimira Nabokova, onog ženskaroša koji je davao časove imućnim babama ali i slatkim devojčicama iz boljih kuća. Jung vidi da sam se u njega iskolačio, nakašlje se, pa će: “Moraš da pročitaš ovaj roman o moći jedne obične Budine figurine od livenog zlata kojom kriminalac Amar iz Tunisa ubija bogatog ruskog emigranta Pavela Aleksandroviča, a ovaj je bogatstvo nasledio od brata koji se udavio, e da bi ono, na kraju, pripalo bednom ruskom studentu u Parizu. Za Gazdanova, taj splet karmičkih sudbina, samo su – GRIMASE KAPITALIZMA. Baš kao i taj tvoj pasulj sa užeglim čvarcima.“ Tu me Jung, baš, iznervira! Uh, kada bih ga opalio mojim crnim Budom od vulkanskog kamena, da li bih, uz pomoć dobrog alibija, nasledio njegovu raskošnu vilu pored Ciriškog jezera, sa sve radnim kabinetom u vitražima i bogatom bibliotekom iz koje do kraja života ne bih izlazio. Jung mi hvata zle misli u letu: “Bolje da ovog crnog Budu izneseš, ako ne iz kuće, a ono, bar, na terasu. I „feng šui“ nalaže da se Buda iz doma skloni, ako domaćin hoće da se reši materijalne bede, jer Buda asketa ni dom nije imao, već je, pod drvetom živeo. Bajdvej, trebalo bi, možda, da izbaciš iz kuće i Isusovo raspeće i ikone hrišćanskih svetaca pošto i oni, kao Buda, uče da je siromaštvo najveća vrlina i to u ova surova neoliberalna vremena...“ Kada sam se pasulja sa užeglim čvarcima navrcao, u šetnju sam izašao, po mraku, tražeći nesreću. Prođem tako pored FK “Obilića“, pa se spustim do Šumica, a odande pored Centralnog zatvora, sve očekujući da stomak počne da me zavija te da završim, časno, kao Buda. Ali, ništa! Kad, iz jednog kontejnera, iskoči moja Crna, nekad, iz Vrčina: “Evo, i ja, kao Buda, jedem neku pokvarenu slaninu iz kontejnera...“ Tu mi grunu staračke suze, a Jung će da me teši: “Ne brini za Crnu, ona je ionako na sedmom nebu. I, umesto što smišljaš kako da me upljeskaš figurinom Bude od crnog kamena, bolje zovi Beka da ti vrati onih sedam hiljada evra koliko ti, na konto akcija, dođe Manjo Vukotić, glodur u `Novostima`. Ako bi ti Beko lovu calnuo, to ne bi bila grimasa kapitalizma, već lep gest srpskog neoliberalizma. A od tih Bekovih para mogao bi, na Suvoj planini, da podigneš drveni kip boga Vida! Bila bi to prava milenijumska investicija, Srbima preko potrebna!“ P. S. Od pasulja sa užeglim čvarcima nisam, čak, ni vikend u klonji proveo, a što znači da sam jači od Bude postao.