Površina kao sudbina

Jedan bauk, bauk tranzicije, kruži srpskom književnošću i, na ovaj ili onaj način, uzima svoj tematski, stilski, vrednosni danak, ne hajući mnogo za generacije i poetike. Kao izdanak mlađeg naraštaja pisaca ovdašnjih, Aleksandar Jugović skloniji je nešto opuštenijem i relaksiranijem, a ne akademski smrknutom odnosu prema ovom mnogolikom strašilu naših dana. Otuda se njegov četvrti, „savremeni roman“ pod nazivom Montana bez po’ muke može da čita kao lokalna povest urnebesnog beščašća, tj. svojevrsna zbirka ovovremenskih anegdota, crtica, maštarija i dosetki iz čačanskog kraja. Sveprisutna lakoća pisanja, u svojevrsnoj suprotnosti sa težinom doba i nevolja koje iskrsavaju, očevidna je već i iz konstelacije likova, odnosno karaktera, koja je prenesena i na plan kompozicije pripovedanja, a sačinjena je po prilično ogoljenom načelu kontrapunkta: ne jednoj strani su konkretno, živopisno i „sočno“ prikazani likovi gradskih bonvivana (Žiko, Boško), a na drugoj pomalo uopšteni i „konceptualno“ prikazani karakteri provincijskih „intelektualaca“ (Advokat, Doktor, Pisac). Ono što ih, međutim, spaja jeste komotan odnos prema životu, shvaćenom kao štos i igra, kao mala prevara među prijateljima ili pak kao prilika da se ćeradaju dani a gomila novac, malo više na „neobavezne“ nego na regularne načine. Nedorasli u svakom pogledu, ali uvek spremni na hedonističke egzibicije, junaci Jugovićevog kratkog, vic-romana po pravilu skončavaju usamljenički i tragično, svedočeći, možda, o savremenim „mrtvim kapitalima“ jednog podneblja koje nikada nije oskudevalo u ovoj vrsti povesnog gubitništva. Tako se problem Montane ne pokazuje „duboko u samoj knjizi“, jer ona, čini se, i ne priziva bilo kakvu dubinu, a nije – naravno – ni obavezna da to čini, već iskrsava upravo na „površini“ kao njenoj sveprisutnoj i samoizabranoj „sudbini“. Neumorno „surfujući“ po slatko-gorkoj „peni dana“, ne odolevajući porivu da napravi još jednu verbalnu egzibiciju, svejedno je li u pitanju priča o „biznismenu“ koji je na poziv za „Figarovu ženidbu“ otišao „s tortom u rukama“, dosetka o tome kako su u ovdašnjim klanjima „vazda stradale ovce mesto svinja“ ili pak kako se kod nas „lokalpatriotizam dokazuje borbom da u životu što duže ostanu lokali“, narator Jugovićevog romana, iza kojega se možda krije sâm njegov junak – Pisac, u izvesnom smislu zapravo uspostavlja znak jednakosti između spektakularnog privida godina koje nezajažljivo proždire tranzicija i famozne umetničke iluzije. Podležući napasti gotovo verističke transparentnosti on, drugim rečima, takozvanu lepu književnost stavlja u položaj „šou“ medijuma jednog samoljubivog tranzicijskog mentaliteta. Postoji, istina, u Jugovićevom romanu i kritika tog mentaliteta, recimo kroz pripovedačevo tumačenje moguće simbolike naslova, koji označava ime čačanskog kafića, ali i ukleštenost čaršijske psihologije između prezira prema prestoničkoj osionosti i kontradiktorne fascinacije belosvetskom, čitaj: američkom kulturom. Kao i u slučaju završnog, „predizbornog“ govora jednog od lokalnih političara, obojenog protivrečnim tonovima ironije i izrazite autoinvektive, reč je, međutim, o svojevrsnoj preeksponiranosti i prenaglašenosti kao, čini se, iznuđenoj protivteži komotnosti i lakoće kazivanja koje inače vladaju pripovednom energijom knjige. Moglo bi se čak kazati da, uprkos smeranjima, takva kritika u izvesnom smislu i sama ostaje „na površini“, budući da nije plod prikazivanja pomenutog stanja svesti „iznutra“, iz onoga što mu je imanentno svojstveno i što se ispoljava u složenom značenju gestova, akcije i reči, već im je tek retorski, manje ili više efektno, ali uvek sasvim prozirno „imputirano“ i pripisano. Zaključak koji iz toga sledi – da je ono što nam se zbiva, doduše, jedna nezgodna i opasna, ali zato krajnje jasna, jednostavna i zabavna, takoreći smrtno smešna pojava – čini Montanu ostvarenjem koje bi, u parafrazi jednog poznatog naslova, možda moglo da bude reklamirano i pod sloganom „Tranzicija protumačena deci“. Da ne bi glavom bez obzira pobegla od strašila, dakako.