Da li je počelo odbrojavanje

Početkom avgusta Amerika je prvi put priznala da postoji plan za mogući napad na Iran. To je saopštio načelnik Združenog generalštaba SAD admiral Majk Malen u jednom relativno opuštenom razgovoru u nedelju uveče na En-Bi-Siju. Objasnivši da je „neprihvatljiv rizik“ da se Iran domogne nuklearnog oružja, i podsećajući na to da je i sam više puta upozoravao da bi oružani napad na Iran mogao predstavljati nesagledivi rizik za ceo Bliski istok, načelnik Združenog generalštaba SAD je jasno i glasno kazao: „Mislim da su vojne opcije bile i ostale u opticaju. To je jedna od opcija koje predsednik ima na raspolaganju. Ponavljam, nadam se da do toga neće doći, ali to jeste važna opcija koju svi odlično razumeju”. Na to je u roku od nekoliko sati odgovorio zamenik načelnika iranskog generalštaba, ali bez uobičajenog žara: Amerika bolje neka pripazi da ne napravi kakvu grešku, jer će u tom slučaju Persijski zaliv biti zatvoren. Za visoke standarde zapaljive retorike na relaciji Vašington – Teheran ovo je bilo sasvim bezbojno. Ipak, i to je moglo da posluži kao zgodan povod da neke zemlje Persijskog zaliva krenu užurbano da kupuju oružje, kao da slute početak vojnih akcija. Porudžbine su pljuštale: Oman je naručio 18 najnovijih lovaca F16, ukupne vrednosti 3,5 milijardi dolara i još dva transportna superherkulesa C-130. O kolikoj se žurbi radi, vidi se iz podatka da je Oman već bio u pregovorima s Jurofajterom o kupovini lovaca tajfun. Nije odustao od te kupovine, samo je napravio međukorak sa avionima F16, koje može brže da preuzme. Kako su zajednički saopštili omansko i britansko ministarstvo odbrane, pregovori s Jurofajterom se nastavljaju, tako da će Oman na kraju kupiti i jedne i druge letelice. Kuvajt je 12. avgusta poručio iz SAD 209 raketa za protivavionske raketne komplekse MIM 104 patriot. U Kuvajtu je postavljeno pet kompleksa patriot u varijantama PAC-2 i PAC-3. Najveći kupac je Saudijska Arabija: 84 nova lovca F15 igl i remont 72 postojeća takva aviona. Pored toga, Saudijci kupuju 60 jurišnih helikoptera apač i 70 transportnih helikoptera sikorski UH60 blek hok. Saudijci su tražili i da im se omogući kupovina novih radara APG sa aktivnom antenskom rešetkom za F-15, ali nema izgleda da će Kongres odobriti tu prodaju. Izrael je, naime, još ranije saopštio da bi u slučaju da Saudijskoj Arabiji bude prodato sve to što je tražila, ona verovatno izbila na prvo mesto po opremljenosti vojnom tehnikom na celom Bliskom istoku. Onda je 10. avgusta na sajtu časopisa Atlantik osvanuo tekst pod naslovom „Tačka sa koje nema povratka” i sve je zazvonilo na uzbunu, kao da je već počelo odbrojavanje. Roje se polemike po novinama i na forumima. Tu nije bio presudan kvalitet članka, nego ime autora. O kvalitetu objavljenih podataka sudiće se na osnovu budućih događaja, mada je pitanje da li će to tada biti važno. Tek, kad je isti ovaj autor, DŽefri Golberg, poslednji put objavio sličan tekst, u martu 2002. u NJujorkeru, najavio je rat i bio je u pravu: Irak je napadnut godinu dana kasnije. Ni sada se Goldberg ne pita da li će rata biti. On tvrdi da je napad Izraela na Iran po svemu sudeći neminovan u narednih godinu dana, ali obrazloženja za tu tvrdnju nema. Jedan od njegovih „krunskih argumenata” glasi da je maltene osnovni pokretač izraelskog premijera Netanijahua strah da se pred svojim ocem ne pokaže kao slabić. Saznajemo da je Ben Zion Netanijahu, ugledni istoričar, stručnjak za španski 15. vek i inkviziciju, još devedesetih godina predvideo napad muslimanskih ekstremista na njujorške kule-bliznakinje, kao što je koju deceniju ranije predvideo holokaust. Goldberg dodaje da je taj obožavani otac izraelskog premijera u govoru na proslavi svog stotog rođendana rekao da Iran namerava da uništi izraelske Jevreje, dok američkim Jevrejima, čije vođe odbijaju da izvrše pritisak na Teheran, prikriveno stavlja do znanja da će ih poštedeti. „Moramo gledati pravo u oči opasnosti i biti spremni da uđemo u okršaj u trenutku kada osetimo razumnu šansu za uspeh”, zaključio je najstariji Netanijahu, i to je jedna od premisa iz kojih Goldberg izvodi svoj zaključak: „Da bi se shvatilo zašto će Netanijahua njegov duboki osećaj za jevrejsku istoriju verovatno navesti da napadne Iran, čak i ako se Obama tome bude protivio, mora se shvatiti njegov otac.” Jedan arapski ministar, neimenovan, doduše, kazao je Goldbergu da Iran iskorištava Obaminu „racionalnost”: „Tačno je da Obamini birači vole kad administracija pokaže da ne želi da napadne Iran, ali ovo nije unutrašnje pitanje. Iran će nastaviti ovim putem dokle god Vašington ne počne da govori nerazumno. Najbolji način da Amerika izbegne napad na Iran jeste da ubedi Iran da će ga napasti.” Iran zasad nije povukao nijedan neočekivani potez. Istina, Ahmadinedžad je nedavno prognozirao početak dva rata na Bliskom istoku i izjavio je kako Amerikanci planiraju da povedu psihološki rat protiv Irana, pored iznurivanja sankcijama. Unutrašnja situacija u Iranu mora da je teška zbog sankcija i izolacije, inflacije i nestašica. Teheran tajms u pregledu štampe, sutradan pošto je nekadašnji američki ambasador u UN DŽon Bolton bez okolišenja pozvao u napad na Iran, prenosi taj intervju, ali prenosi i vrlo oštar uvodnik Mardom Salarija u kome se vlada kritikuje zbog nemogućnosti sprovođenja najavljene kontrole cena i tvrdoglavog odbijanja da problem inflacije poveri onima koji znaju kako da ga reše, makar i ne bili saglasni s vlastima. Kao što najčešće i biva sa sankcijama, one narod iznuruju a ne sokole ga na borbu. Još kad se najavljuju napadi i rat, ljutnja se sama od sebe usmerava ka onima koji prete. Pre nekoliko dana, uz ogromnu rusku pomoć i nemalu kontrolu (Rusi ostaju još bar godinu dana a sve to vreme reaktor neće raditi sa više od pola kapaciteta) puštena je u rad atomska elektrana Bušer, ali Teheran od toga nije pravio veliku predstavu. Zato je nastavio da po planu koji je zimus obelodanio konstruiše, proizvodi i isprobava nove vidove oružja. Ahmadinedžad je ubrzo posle svečanosti u Bušeru predstavio novu bespilotnu letelicu koja ne može baš da domaši Izrael, ali bi, u rukama Hezbolaha, mogla da se pokaže kao pravi „ambasador smrti”, kako ju je cinično nazvao predsednik. I SAD i Izrael su za aktiviranje reaktora rekli da je neprihvatljivo. Posebno je oštra bila reakcija Stejt departmenta na najavu izgradnje dva nova tipa bojnih brodova, zbog čega će, kako je saopštio Vašington, morati da bude dodatno pojačana saradnja SAD sa saveznicima u regionu. Vašington je veoma osetljiv na iransko jačanje mornarice zbog Ormuskog tesnaca i zbog savezništva Teherana i Pekinga, što znači da se opet sve svodi na naftu, odnosno ono što se naziva energetskom bezbednošću. Ako bi, kao što se već događalo, nastupila blokada, oko 40 posto celokupnih isporuka nafte u svetu moglo bi biti ugroženo. Svetsko tržište nafte bi podivljalo. SAD više nisu najveći potrošač arapske nafte, pretekla ih je Kina. Samo Saudijci Kini isporučuju više od milion barela sirove nafte nedeljno, što je oko jedne četvrtine njenih potreba. Kina se pojavljuje kao sve važniji kupac na tržištu nafte Kuvajta, Ujedinjenih Arapskih Emirata, Katara i Omana. Uporedo s rastom kupovine nafte, jačaju i njeni diplomatski odnosi s tim zemljama. U situaciji kada će za Iran biti najvažnije da izvozi naftu i gas na Istok, očekivani su napori Kine i Indije, kao osnovnih potrošača iranskih energenata, ali i Rusije i Irana, za stabilizaciju područja. NJima je svima preko potreban mir u regionu. Međutim, Amerika je hiperaktivna u Avganistanu i sve aktivnija u Pakistanu. Bez obzira na priče i planove o izgradnji institucija, demokratizaciji i stabilizaciji, prisustvo SAD u Avganistanu i Pakistanu vredi sagledati i u kontekstu utakmice Vašingtona i Pekinga za uticaj u regionu. To je ipak manje nategnuto od najnovije teze lansirane u američkim medijima, da će pomoć koju Zapad pruža unesrećenima od poplava u Pakistanu na kraju možda doći glave talibanima.