Teritorija

Poseta nemačkog šefa diplomatije Gvida Vestervelea uzbudila je različite duhove u Srbiji. Mada ni on sam nije bio baš ravnodušan. Vestervele je jasno iskazani homoseksualac, a Srbija zemlja u kojoj se izrazi poput “ne budi peder” ili “baš je pederski” još uvek koriste za iskazivanje maksimalne pokvarenosti. Ovde se u tom smislu obraz piše velikim slovom, pa “parade ponosa” onih čije opredeljenje je slično Gvidovom, prate pretnje i promotivna podrška plakata koji nose poruku “Samo vas čekamo”. Iz nekog razloga Vesterveleu se učinilo da to ne znači dobrodošlicu, pa sa sobom nije poveo dečka Mihaela Mronca. Što je otvorilo pitanje još jedne prepreke na proevropskom putu koje glasi: kako ćemo bez dečka u Evropu? Dok su se borci za ljudska prava bavili tom temom, Vestervele se bavio drugom vrstom našeg ponosa. Onog koji smo podvukli crvenom linijom. Ispod koje sve udarce smatramo nedozvoljenim. Ceo svet zna da je ta crvena linija oličena u našem stavu “ne damo Kosovo”, kao što i mi znamo da je za Ameriku i pet najjačih zemalja Evrope upravo takav stav - crvena marama. S obzirom na to da je dečko Vestervele došao bez dečka, ta poseta nije donela baš ništa novo. Izostala je senzacija. Jer nas nisu naročito uzdrmale ni neke druge njegove tvrdnje. A trebalo je. Ovaj je dečko, uz poznati stav da je za one koje on predstavlja nezavisno Kosovo realnost, poručio i da se ne može prećutati istina da je “geografska mapa jugoistočne Evrope iscrtana i završena”. Kad se i gde odigrala ta kartografska Jalta nije rekao. A nisu ga ni pitali. Kao što je prećutan i stav da bez priznanja nezavisnosti nema pomirenja, a bez pomirenja nema ulaska u Evropu. Što je bilo ne samo prvi put jasno iskazano povezivanje pitanja Kosova i ulaska u EU, nego i nagoveštaj da se sve i uz ispunjenje tog uslova taj ulazak neće desiti skoro. Pošto za Vestervelea ništa što je preuranjeno nije dobro, pa makar bilo i pomirenje. To mu je zanimljiva demokratija. Kad već zemljopis nije. Ulogu senzacije zato je opet preuzeo Šarić. Jer se ispostavilo da nije lako braniti ni teritoriju Beograda. Pošto je najvećem srpskom narkobosu uspelo da novcem opranim preko austrijske banke finansira izgradnju elitnog naselja Belvile i tako osvaja svima nama važnu teritoriju Novog Beograda. Problem oko teritorije iskazao se i na Voždovcu. Naizgled dobra vest da će otpočeti gradnja jeftinih stanova na zemljištu nekadašnje kasarne “4. jul”, zapravo je pokazala da teritorijalne pretenzije koje na različite načine ispoljava država Srbija nisu ono što je ulaznica u Evropu. Zato što je u pitanju uzurpacija teritorije. To što deluje da je ovo još jedan dokaz dvostrukih evropskih standarda, ništa nam ne pomaže. Osim u slučaju Kosova, Evropa ne trpi otimanje zemlje. A ovde se, kao i u 75.000 nerešenih slučajeva restitucije, radi o otimanju vlasništva nad zemljom koja je nakon nacionalizacije dodeljena vojsci koja ju je potom prepustila gradu. Ministar Dulić je, kao da je i sam dečko sa početka priče, vlasnicima zemlje poručio da nije realno da budu obeštećeni za zemlju koja im je oteta. Ne razume Dulić da je za njih ta zemlja crvena linija koju ne bi da daju da se pređe. Pa je, držeći se i u tome manira Kvinte, još i nagovestio da je po svemu sudeći i u ovom slučaju pomirenje preuranjeno. Jer nema zakona o restituciji. To je onaj zakon koji su nam obećali za kraj prošle godine. Onaj koji nije važan kao Kosovo, ali koji jeste jedan od uslova za Evropu. Koji nije ispunjen. Pošto će da se završi i ova godina, a zakona biti neće. Jer vreme nije stalo, a gradnja bi da počne. Na tuđoj teritoriji. Za svoje pravo na teritoriji Kosova država Srbija se borila na sudu. Za svoje parče zemlje Srbije na sudu će se boriti i 75.000 ovih građana Srbije. Razlika je u tome što je svoj proces Srbija vodila u Hagu i izgubila, a što će ovi procesi da se vode u Strazburu s izvesnošću da će biti dobijeni. Sličnost je u tome što će nas baš kao i prvi, mnogo koštati i ovaj drugi sud. Jer su ovog puta stavovi građana Srbije i Evrope o otimanju zemlje - identični.