Strani investitor: Bog ili derikoža

Od kada je stranih investicija postoji i ta dilema: koliko koriste, a koliko deru s leđa. Da je i ovde kod nas dovoljno stara svedoči i literatura. Tako Radovan Kovačević u svojoj knjizi „Ekonomski odnosi sa inostranstvom” navodi bar dva primera. Borski rudnik, koji je bio u vlasništvu francuskog akcionarskog kapitala i Trepču, koja je bila u vlasništvu engleskog akcionarskog kapitala. „Borski rudnik je veoma dobro poslovao, tako da je 1929. godine akcionarima isplatio dividendu od 300 odsto dakle tri puta veću dobit nego što je iznosila nominalna vrednost akcionarskog kapitala (Jurković, 1941). Čitava dobit, oko pola milijarde dinara godišnje u ’povoljnim’ godinama odlazila je pariskim akcionarima...” Ili: „Ako računamo da je prosječna godišnja dobit iznosila 300 milijuna dinara, onda je ta čista dobit u 20 godina bila dovoljna da se podigne novih 60 velikih fabrika u Jugoslaviji, svaka sa po 100 miliona investicionog kapitala, a nije u stvari podignuta nijedna”. A o Trepči: „Sama Trepča iskazivala je za 1936. i 1937. godinu višak prihoda nad rashodima od 943,9 hiljada funti ili 226,5 miliona dinara (ili 86 odsto glavnice) (Izveštaj Narodne banke iz 1939). Nakon otpisa i dotacija poreskoj rezervi, još uvek je ostala dobit od 632.000 funti ili 151,7 miliona dinara, odnosno 58 odsto glavnice. Trepča se gušila u dobiti i nije znala kako da je prikrije... To je bio dobar posao za engleski kapital, koji je u dve ili tri godine eksploatacije na dobiti izvukao čitav iznos investicija i kamata (analiza bilansa u nedeljniku Narodno blagostanje 1940). „Tu ništa nije sporno”, kaže Vesna Aleksić docent Fakulteta za međunarodnu ekonomiju. „Strani kapital je na ime profita uvek izvlačio iz zemlje više nego što je u nju donosio. Ali kad nemate svog kapitala, nemate ni izbora”. Poznati slovenački ekonomista, Jože Mencinger, već deceniju i po prati pokazatelje efekata stranog kapitala u osam zemalja istočne i centralne Evrope - Češka, Mađarska, Poljska, Estonija, Litvanija, Letonija, Slovačka i Slovenija - koje su se 2004. godine priključile EU. „Ja nisam protiv stranog kapitala, ponekad nemaš drugog rešenja, ali sa njim dolaze i neke negativne posledice, koje bi čovek morao znati unapred”, tvrdi Mencinger i svoj gotovo dvodecenijski rad sumira u naslovu: „Strane investicije kao zavisnost”. Iznenadili biste se, već pomenuti Radovan Kovačević sagledava iste (negativne) posledice, ali ne vidi da se one na bilo koji način mogu izbeći. S druge strane, veliki poklonik stranih investicija u Srbiji, poznati investicioni bankar Milutin Nikolić cinično istraživanja Mencingera poredi sa nedavno otkrivenom prevarom u istraživanju na majmunima, „podacima možete da se igrate na razne načine”. On ne vidi nijednu negativnu posledicu stranih investicija. „Slovenci imaju ideološko-konzervativan stav prema stranim investicijama, da ne kažem da su najveći ekonomski nacionalisti verovatno u Evropi, do te mere da je to vic. O tome svi pričaju”. ZAVISNOST: Mencinger u svojoj studiji koja obuhvata period od 1996. do 2008. godine konstatuje da su „prema konvencionalnoj pameti i mejnstrim ekonomistima, pozitivni efekti stranih direktnih investicija dobili status neupitne činjenice”, a „većina studija o stranim direktnim investicijama bavila se time kako privući strane investicije, a ne njihovim kratkoročnim ili čak dugoročnim posledicama”. Šta je, pristupajući stranim investicijama sa druge strane, otkrio Mencinger? Ukratko: Vrlo brzo visina profita koju strani investitori iznose iz zemlje po osnovu ranije unetog kapitala biva veća od tekućeg priliva stranih investicija. To razara tekući platni bilans države i dovodi ga u neravnotežu koja se rešava prodajom produktivne imovine, opet strancima. Ukoliko kupac sa produktivnom imovinom kupuje pre svega domaće tržište dotične zemlje, ova operacija uravnoteženje platnog bilansa dalje deluje na produbljivanje neravnoteže trgovinskog bilansa, koje se rešava daljim spoljnim zaduživanjima. Povoljniji je slučaj ako kupac preduzeća ne kupuje samo radi domaćeg tržišta. Mora se ovde napomenuti da su države sa kojima u svojoj studiji operiše Mencinger karakteristične po prilivu stranog kapitala, kakvim se Srbija ne može pohvaliti. Tako dr Mencinger navodi da je prosečni priliv stranih direktnih investicija, uglavnom akvizicija preduzeća, u periodu od 1996. do 2008. godine prevazilazio prosečan odliv investicionih dohodaka i iznosio je oko 16 milijardi evra godišnje. Ali trend je porazan: odliv kapitala iznosio je u 1996. godini 2,5 milijardi evra da bi u 2008. godini porastao na 42 milijarde evra. Te 2008. godine priliva, kapitala u osam posmatranih država iznosio je oko 30 milijardi evra ili 3,8 odsto BDP-a, a odliv na ime iznetog profita, kako je već rečeno, oko 42 milijarde ili 5,4 odsto. „Ako gledate ovih osam zemalja sa kojima stalno radim, već u 2005. godini odliv profita veći je od priliva stranih direktnih investicija. U aktuelnoj krizi se taj trend samo potvrdio. Radio sam analizu i za 2009. godinu: priliv stranih investicija u tih osam zemalja samo je jedna četvrtina odliva profita iz njih. Ja nemam ništa protiv stranaca: Svako ko ulaže traži da od toga ima neki profit. Ali sam protiv religije da stranim investicijama možeš rešavati sve probleme. Treba gledati od slučaja do slučaja. Uzmimo kod nas u Sloveniji: Revoza iz Novog Mesta ne bi ni bilo da nije investicije Renoa. Ali ako uporedite koristi koje imamo od Krke iz Novog Mesta, koja je u domaćem vlasništvu, i koristi koje imamo od Revoza, koristi od Krke su neizmerno veće. Revoz zapošljava radnike, od toga jeste neka korist, plaća i porez na dohotke, a profiti su mu uvek oko nule. Zatim, zašto bi oni sad investirali u kulturu, u sport, a Krka to radi”, kaže Mencinger za NIN. Mencinger uočava da postoje u ovim procesima i razlike između posmatranih država, a naročito napominje da je Slovenija jedina država koja je eksplicitno odbila da vodi politiku sugerisanu takozvanim Vašingtonskim konsenzusom i da se njena, po njemu, bolja situacija nagore promenila kad je od ove svoje samosvojnosti odustala. „U Češkoj, Mađarskoj i Poljskoj, deficit trgovinskog računa postepeno je padao li se preobratio u suficit, što svejedno nije bilo dovoljno da pretegne nad rastućim deficitom investicionog računa. Baltičke države nastavljaju da imaju veliki trgovinski i rastući deficit investicionog računa. Slovačka i Slovenija razlikuju se u nivou. U Slovačkoj deficit tekućeg računa kreiran je do 2003. godine deficitom trgovinskog računa, a posle 2004. godine preko deficita investicionog računa. Slovenija je održala tekući bilans u ravnoteži do 2005. godine. Zatim je sledilo brzo pogoršavanje u 2005. i 2008. godini što je bilo rezultat promena u ekonomskim politikama i odustajanja od prethodno preovlađujuće postepenosti”. Mencinger zaključuje da ove država padaju pod takvu zavisnost od priliva stranih investicija da bi ih njihov prekid mogao dovesti u situaciju karakterističnu za jugoistočnu Aziju 1998. godine. Posebno nepovoljnom i neopravdanom on smatra činjenicu da je strani kapital potpuno dominantan u bankarskom sistemu ovih država. „Ceo bankarski sistem u istočnoj Evropi, sa izuzetkom Slovenije je u stranim rukama. U zapadnoj Evropi, uprkos tolikim udruživanjima, u stranom je vlasništvu oko 20 odsto bankarskog sistema. Iznimka su Engleska i Luksemburg. Ako izuzmete Englesku i Luksemburg, onda imate da je bankarstvo uglavnom u domaćem vlasništvu. Tako da nije to bez razloga. Dobro, možda će i Slovenija sada morati da proda LJubljansku banku jer je ta banka prezadužena. Potrebno je opet dokapitalizovati je, a država već ima deficite na sve strane. Opet, možda i nećemo morati da je dokapitalizujemo. Jer, bio je ovaj stres test za banke. Negde pre 20 godina, Svetska banka je radila jednu studiju sa CGE modelom, i ako si ubacio neke elastičnosti, koje su izgledale sasvim u redu, taj je model pokazao da u Jugoslaviji treba zatvoriti celu elektroprivredu i da joj je jevtinije da uvozi struju. E, ovaj test za banke liči mi na to”. POMIRENOST: Radovan Kovačević i sam uviđa tendencije na koje ukazuje Mencinger, ali on ne vidi mehanizme kojima se takav razvoj događaja može sprečiti. „Naše strane investicije su uglavnom po osnovu privatizacije i još važe ugovorne obaveze o reinvestiranju dobiti, tako da dosad nije bilo nekog velikog izbacivanja profita. U jednom momentu će to postati problem, kad bude manji priliv, kad ne bude više šta da se proda - tad se smanjuje priliv investicija, a dolazi regularni odliv profita. To je normalno, ne možeš to da sprečiš, dokle imaš da prodaješ, ti prodaješ, u momentu kad odliv postaje veći od priliva, on negativno utiče na tekući platni bilans, a to moraš da pokrivaš ili novim prodajama, ali nove prodaje imaju svoje ograničenje, ili novim zaduživanjem. To povećava zaduženost. To je efekat koji dolazi do izražaja u momentu kad stranci procene da nema više prostora za reinvestiranje, kad više nemaju obavezu da reinvestiraju ili kad odluče da sele kapital u drugu zemlju. Ni na jedan od tih faktora ti ne možeš bitnije da utiče, sem da stranim investitorima daješ stalno nove pogodnosti na tržištu da bi tu ostali. Ali mi još nismo suočeni sa tim problemom, i manji je bio obim priliva stranih investicija, a konačno još imamo ponešto da prodamo”. Sam Kovačević je u nekim svojim analizama iznosio očekivanja da će strane investicije doprineti restrukturiranju privrede, doprineti izvozu i popravljaju trgovinskog bilansa Srbije. Pa, jesu li? „Teško je to reći. Ja mislim da tu nema nekog bitnijeg doprinosa, ali nemam dokaze. Tek na nivou svake pojedinačne investicije možeš da vidiš kakav je njihov doprinos izvozu. Nemam utisak ni da su bitnije podstakle restrukturiranje domaće privrede, jer su dosad te investicije pre svega bile usmerene na domaće tržište. Pa tako nisu imali potrebu da bitnije transferišu noviju tehnologiju, da restrukturiraju proizvodnju kako bi osvajali ogromna tržišta, odnosno kako bi snažnije išli u izvoz. Oni su uglavnom gledali da ranijem proizvodnom programu malo izmene asortiman i nije tu bilo snažnijih promena u strukturi proizvodnje. U suštini jedino je Sartid bio novi izvoznik, ono kad su grunuli, to je sve otišlo manje-više u izvoz. Ali i kad tu pogledaš neto bilans, i Sartid je preovlađujući uvoznik”. Kovačević kaže da je bilo čak i očekivanja da strani kapital u nekoj meri povuče domaću proizvodnju u kojoj se pojavljuju domaći isporučioci inputa za njegove proizvode. „Vreme je, međutim, pokazalo da neki investitori daju prednost svojim kompanijama u susedstvu, tako da otkačinju domaće isporučioce. Znači, taj pozitivni kanal delovanja na domaći kapital, na domaće isporučioce ne bi trebalo preceniti”. Milutin Nikolić, međutim, tvrdi: „Što se tiče naše zemlje danas, apsolutno ne postoji nijedan negativan aspekt stranih investicija, a pozitivnih ima koliko hoćeš: dobijate kapital u stranoj valuti, koji poboljšava bilans plaćanja, dobijate kapital koga u zemlji nema dovoljno, otvaranje stranih tržišta za domaće preduzeće, logično da kad investirate u Srbiji da ćete deo proizvodnje prodati ovde, ali deo ćete izvesti”. Na pitanje da li su strane investicije dosad povećale izvoz u očekivanom obimu, Nikolić kaže: „Apsolutno”. On, nasuprot Kovačeviću, smatra da su strane investicije u Srbiju donele tehnologiju i znanje i komercijalnu edukaciju. „Jedine firme koje obučavaju svoje ljude u ovoj zemlji su strane firme”.