Rezolucija put ka dijalogu

Srbija se posle potpisivanja Kumanovskog sporazuma 9. juna 1999. godine našla u jednom sasvim novom položaju u odnosu na Kosovo. Vojno poražena, Rezolucijom Saveta bezbednosti UN 1244, zadržala je de jure suverenost, ali je primorana da sve državne institucije povuče i time izgubi de facto suverenost nad svojom južnom pokrajinom. Neuspešni pregovori u dva maha doveli su do samoproglašenja nezavisnosti Kosova u februaru 2008. Manevarski pregovarački prostor Srbije je od 1999. krajnje sveden. Država je ispravno rešila da se bori za svoja prava mirnim i diplomatskim putem. Cena sukoba `90-ih za ceo region, pa dakle i za Srbiju, bila je pogubna. Unazađen u svakom pogledu i na začelju evrointegracijskih procesa, zapadni Balkan polako hvata korak. Biće za mesec dana desetogodišnjica demokratskih promena u Srbiji. Pozitivna regionalna i bilateralna saradnja u regionu, kojoj je Srbija dala svoj značajan doprinos, dovela je do jačanja stabilnosti i temelja mira. Trezvena i razborita državna politika sagledava realne parametre i okvir svog mogućeg delovanja, a to znači u nacionalnom interesu je da nastavi da igra stabilizujuću ulogu u regionu dok u otežanim uslovima međunarodne ekonomske krize nastoji da predupredi njene posledice za stanovništvo, privredu i društvo. U tim okolnostima jedina realna i produktivna politika po interese države i društva jeste usaglašavanje stavova sa EU. Bilo bi necelishodno, kontraproduktivno, pa i pogubno nastojanje - bez saveznika ulaziti u proces dijaloga sa Prištinom vezan za sva otvorena pitanja koja preostaju. Traženje mišljenja Međunarodnog suda pravde (MSP) oktobra 2008. u UN pružilo je prostor za sve domaće i međunarodne činioce da sagledaju posledice proglašenja nezavisnosti Kosova. Uz poznate izuzetke strašnih ekscesa koji su bili za svaku osudu, reakcija Srbije je bila umerena. Snaga Srbije je bila u umerenosti njene reakcije. Nijedan od pretpostavljenih rđavih scenarija se nije obistinio. Niti su Srbi napustili Kosovo, niti je bilo sukoba, ili blokada. Srbija je postala u svom interesu pozitivno predvidljiv regionalni akter. MSP je 2. jula dao odgovor na traženo pitanje i njegovo neobavezujuće savetodavno mišljenje sigurno će biti predmet brojnih tumačenja i studija. U domenu političkog mišljenja je bilo jasno, teško i otrežnjavajuće za Srbiju. Mišljenje MSP završava svoj “put” pred institucijom koja je pitanje i uputila: Generalnom skupštinom UN. Predsednik Tadić će se sastati danas, kad ovaj tekst nastaje, sa visokom predstavnicom EU za spoljnu politiku i bezbednost Ketrin Ešton. Ona će pred njega doći sa usaglašenim stavom svih 27 članica EU, dakle i onih pet koje nisu priznale nezavisnost Kosova. To govori o racionalnom interesu zajednice dvadesetsedmorice i njihovoj potrebi da jednim glasom iskažu svoj stav i podrže dalji integracioni put za ceo region, pa dakle i za Srbiju i za Kosovo (ma kako status Kosova bio shvaćen) jer stabilnost i mir u ovom delu kontinenta zavise od daljeg mirnog rešavanja kosovskog pitanja. Srbiji nije u interesu da ima “zamrznuti sukob” (kako se nerešeni sukob, kao što je ovaj, naziva u leksikonu međunarodnih odnosa). Srbiji je u interesu da bude deo rešenja ovog problema i da ga uz druge aktere u dogledno vreme reši. Time Srbija potvrđuje svoju svekoliku konstruktivnu ulogu na postkonfliktnom zapadnom Balkanu, te pre svega sebe radi pomaže da se reši jedan izazov svetske politike koji i dalje nije rešen. Predsednik Vlade Srbije Zoran Đinđić je početkom 2003. godine upravo tako pokrenuo svoju inicijativu za rešavanje kosovskog pitanja. Znao je da nerešen status tog pitanja samo koči Srbiju na putu demokratskih reformi, evropskih integracija, jednostavno rečeno, državnog, društvenog i ekonomskog boljitka. Znao je da Srbija mora ubrzano da nadoknađuje izgubljeno vreme, da ima aktivnu ulogu u pokretanju i rešavanju tog pitanja zajedno sa svim relevantnim međunarodnim akterima i, naravno, sa Prištinom. Evo nas sedam godina kasnije, ali uz proteklo vreme, i uz manevarski prostor koji je i dalje sužen, ako ne i suženiji. Sve ono što je obznanjeno i nagovešteno poslednjih desetak dana sa državnog vrha čini se da je upravo ponovno snažno i konstruktivno nastojanje da se u duhu evropskih vrednosti, evropskog posleratnog projekta mira i ujedinjenja, a posle pogubnih sukoba `90-ih nastavi putem iznalaženja kompromisa i jačanja međusobnog poverenja i veza sa onima koji jesu i biće saveznici u našim daljim koracima demokratizacije, jačanja vladavine prava, poboljšanja položaja pojedinaca, građana, u ekonomskom smislu. Srbija mora da bude predvidljiv akter sve braneći svoje nacionalne interese, realno sagledavajući okolnosti u kojima deluje. Evropska unija nije ni fatamorgana ni zemlja dembelije, ona je realna i nesavršena ljudska tvorevina – građani Srbije to veoma dobro znaju i vide. EU ima svojih krupnih problema i izazova, ali građani jednostavno znaju da je tamo nešto malo više predvidljivosti, izvesnosti, bezbednosti i prosperiteta negoli ukoliko se ostane izvan EU. Suočavanje i rešavanje problema države, ma kako teški i bolni oni bili, odličje je moderne demokratske države.