Vruća jesen, mlaki sindikalci

Slika prva: stotine hiljada ljudi danima je u blokadi držalo celu Atinu, na protestima sindikata zbog zamrzavanja plata u javnom sektoru. Slika druga: sindikalni protest u centru Beograda, organizovan zbog sve teže ekonomske situacije u kojoj se radnici nalaze okupio je za 1. maj jedva nekoliko stotina ljudi, dok ih se mnogo više odlučilo za proslavu praznika rada, uz roštilj, na beogradskom izletištu Košutnjak. Radnici u Srbiji su „digli ruke od sindikata“. Da bi se izborili za svoja prava, plate, neisplaćene doprinose sami se organizuju, blokiraju pruge i ulice, prete i samospaljuju se. Poverenje radnika u sindikate opada iz godine u godinu. Većinu radnika koji nisu u sindikatima, ali i skoro petinu članova sindikata ne zanima ni šta te organizacije rade. Poverenje u lidere sindikata još je manje u odnosu na same organizacije. Čak polovina zaposlenih nema nikakav stav o socijalnom dijalogu ni deset godina posle njegovog uspostavljanja jer jednostavno nisu obavešteni o tome. Druga polovina smatra da ni kod poslodavaca ni Vlade ne postoji društvena volja da u tome učestvuju i da samo kupuju vreme i manevarski prostor. Darko Marinković, profesor industrijskih odnosa na Megatrend univerzitetu, objašnjava za NIN da u Srbiji postoji neprijateljsko okruženje za sindikate. Politika dominira u svim oblastima ljudskog života i upravlja ljudskim sudbinama. „Poverenje radnika u sindikate svake godine je sve manje. Oni nemaju ni društveni ugled ni uticaj. Recimo, jedan od poslednjih primera su prosvetni radnici koji prvo najave štrajk, pa se predomisle. Ne možete najaviti štrajk pa odustati dan uoči njegovog početka. Očigledno je da sindikati prete praznom puškom. Naravno, kada govorimo o korupciji u društvu neizbežno je da govorimo o korupciji u sindikatima“, navodi Marinković. Kada je Zoran Bulatović, predsednik Udruženja tekstilnih radnika u Novom Pazaru pre godinu dana sebi odsekao prst kako bi vlast ozbiljno shvatila namere njega i njegovih kolega iz Tekstilnog kombinata „Raška“, javnost je bila šokirana potezom očajnog radnika. Godinu dana kasnije, problem još nije rešen, a firma je pred trećom licitacijom. Bulatović i njegove kolege borbu za svoja prava vode sami. Ne veruju sindikatima, a on za NIN objašnjava da je bar polovina sindikata izdala radnike i da se više bore za svoje privilegije. „Niko ne gleda kako je radnicima i ne bori se za njegova prava. U sindikatima samo gledaju da se domognu što više upravnih odbora. Kada radnici to vide normalno je da više nemaju poverenja u sindikat“, kaže Bulatović, čovek sa četiri prsta. Većinsko je mišljenje radnika da je „sindikalnim vođama često mnogo važnije kako da dobiju sitne privilegije, povlašćen položaj kod predstavnika Vlade i poslodavaca nego da se bore za radničke interese“. LJubisav Orbović, predsednik Samostalnog sindikata Srbije, najvećeg sindikata kod nas koji okuplja više od pola miliona radnika, tvrdi da su „radnici izmanipulisani jer se u javnosti stvara pogrešna slika o pregovorima sa poslodavcima i vladom, kao i o članstvu sindikalnih vođa u upravnim odborima“. Orbović, pak, za NIN navodi da nije, kako mu se u javnosti spočitava, član nekoliko upravnih odbora i podseća da se nalazi samo u Socijalno-ekonomskom savetu u kojem dobija nadoknadu od 29.000, ali da to „nije privilegija već nešto što je zakonski regulisano“!? „Nema bliskosti sa vlašću, nego se to poistovećuje sa prisustvom ljudi iz vlasti i nas na određenim događajima i pregovorima. Svrha našeg postojanja je da pregovaramo sa državom i poslodavcima, ali to ne znači da smo im bliski. Stvara se fama u javnosti sa tim pričama i u takvom ambijentu radnici gube poverenje u sindikate“, brani se Orbović. „Ako su sindikati izgubili kredibilitet i sindikalne vođe, takođe, ne veruju radnicima, to jest, zameraju im što strahuju od sindikalnog organizovanja“, ocenjuje za NIN Zoran Stojiljković sa Fakulteta političkih nauka, inače funkcioner Ujedinjenih granskih sindikata „Nezavisnost“. On još kaže: „Radnici reaguju tek kad imaju problem u sopstvenoj kući, kada su i sami suočeni sa gubitkom posla. Nema visokog stepena solidarnosti, a ni svesti da se brani interes drugog. LJudi nisu spremni da se angažuju preterano u sindikatu i učestvuju u sindikalnim aktivnostima. Postoji zbunjena, egzistencijalno ugrožena potencijalna sindikalna baza zaposlenih koji imaju strah od svega, pa i od sindikalnog organizovanja. Mada, tačno je, radnici su i zatečeni nemoći sindikata“, smatra Stojiljković. Sindikalne vođe svesne su da i sindikati moraju da učine nešto kako bi promenili ovako sumornu sliku o svom radu i uticaju. Ranka Savić, predsednica Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata Srbije, kaže za NIN da i sindikati moraju da priznaju da i sami nisu dovoljno uradili na ostvarenju određenih ciljeva. „Da biste pokrenuli radnike mora da se radi mnogo više, da se ide po terenu, a ne da se sedi u centrali. Tačno je i to da pojedini ljudi u sindikatima imaju određene koristi i privilegije, a političari vrše uticaj na njih. Kod nas su sindikati i pogrešno organizovani. Nigde u Evropi nema fabričkih sindikata kao kod nas, a tu je mogućnost potkupljivanja najveća“, kaže za NIN Ranka Savić predsednica ASNS. Čak i kada sindikati učine nešto dobro, to ubrzo bude potpuno obezvređeno. „U Srbiji ne funkcioniše pravna država. Sudski sporovi traju godinama. Dobili smo više od 95 odsto radnih sporova na sudu, ali njihov smisao se gubi i to je problem pravosuđa. Zakon o radnim sporovima propisuje da oni ne smeju da traju duže od šest meseci a oni traju godinama“, kaže Orbović. Kako međutim organizovati ozbiljne proteste kada ne postoji jedinstvo među samim sindikatima? Analitičari objašnjavaju da za međusobne sukobe sindikata isključivu krivicu snose njihova rukovodstva, a ne država. Umesto minimuma saglasnosti i zajedničkih aktivnosti često se dešava da sindikati rade jedni protiv drugih. „Uzajamne odbojnosti na sindikalnoj sceni nasleđene su iz devedesetih godina. Svaka opoziciona sindikalna formacija je cepana po šavovima kada neki interes ili sujeta nisu bili zadovoljeni. Verujem da će teška ekonomska situacija naterati sindikate da rade zajedno i koordiniraju svoje aktivnosti“, smatra Stojiljković. Zakon o penzijsko-invalidskom osiguranju mogao bi da bude prvi korak ka približavanju sindikata. Sporazum koji je potpisalo pet sindikalnih organizacija predviđa proteste u gradovima širom Srbije. Za razliku od prethodnih godina kada su najavljivali „vruću“ sindikalnu jesen, ovoga puta sindikalci ne daju nikakva obećanja. Mogu li sindikati dobiti podršku radnika i na ulicama naterati vlast da preispita sporne odredbe ovog zakona? Radnici, međutim, najavljuju da će i bez pomoći sindikata, sami od jeseni, na ulici početi borbu za egzistenciju. „Samo u Novom Pazaru je više od 25.000 nezaposlenih, a većina tih ljudi starija je od 50 godina i oni nemaju nikakvu perspektivu. LJudi jednostavno ne mogu da žive od jednokratne pomoći od pet hiljada dinara i izaći će na ulice“, poručuje Zoran Bulatović. Sindikalne vođe tvrde da su voljne da svoje mesto ustupe mlađim ljudima. Nove proteste koje i radnici i sindikati najavljuju već od sredine septembra možda će predvoditi neka nova lica. Možda će tek tada radnička kolona biti brojnija i duža. Otkazi zbog sindikata Unija sindikata Srbije podnela je krivičnu prijavu protiv poslovodstva konfekcije „No No klub“ zbog diskriminacije radnica koje su, kako tvrde, zbog članstva u njihovom sindikatu dobile otkaz. Pravni zastupnik Unije sindikata Predrag Savić navodi za NIN da su dve radnice zbog članstva u sindikatu otpuštene, pod izgovorom da su tehnološki višak. „Žene koje su se učlanile u naš sindikat tražile su zaštitu svojih sindikalnih prava, prestanak šikaniranja. Radnice koje su se učlanile nisu dobile drugi deo plate i traženo im je da izađu iz sindikata“, navodi Savić. Zoran Čukanović, advokat No No kluba kaže za NIN da je jedna od radnica proglašena tehnološkim viškom zbog zatvaranja radnje u kojoj je radila, dok je u druga radnica otpuštena zbog navodne povrede radnih obaveza. Na pitanje zašto se radnicima No No kluba ne dozvoljava članstvo u Uniji sindikata, dobili smo odgovor da to nije tačno.