Nismo imali tih pet minuta sreće

Dramski pisac, vlasnik tri Sterijine nagrade, filmski i televizijski scenarista, ove godine je objavio i svoj književni prvenac „Letnji dan do podne“, Nebojša Romčević ovih dana iščekuje premijeru svog novog teksta u „Kult“ teatru, na sceni koja počinje sezonu sa imenom velikana savremene srpske drame – Aleksandra Popovića. Omiljena mu je izreka da je „komplikovanost odlika varvarstva, a kristalna jasnoća je odlika civilizacije“. I reklo bi se da se toga drži u svojim tekstovima, pogotovu u onima koji se događaju danas i ovde. Romčević je devedesetih godina otvorio jednu temu u komediji „Laki komad“, nastavio je 2000. godine u komediji „Paradoks“, sada je dobila i treći nastavak u komediji „PR ili potpuno rasulo“. Romčevićevi junaci su par takozvanih nezavisnih intelektualaca, za koje pi-ar menadžer kaže: “To su ljudi koji čekaju da vide kraj borbe pa da stanu na stranu poraženih.“ Autor kaže da se sam sebi najslađe smeje: „Smejem se ovoj komičnoj strani, toj nepresušnoj upornoj naivnosti, i veri u postojanje pravila. Pričam o upotrebi onoga što zovemo nezavisnim intelektualcem, o vrsti ljudi koji su, izgleda, potrebni kao šesti prst na rukavici.“ I sebe doživljavate kao jednog od tih nezavisnih intelektualaca? Apsolutno. Samo pokušavam da sebe ne blamiram javno, već se krijem iza likova i njihovih imena, ali, manje-više je to ista priča. Ne mogu da stavim znak jednakosti između intelektualca i političke osobe, jer kada neko postane deo političkog stroja, više se ne može nazvati intelektualcem. Zbog čega? Zato što prestaje da misli u prvom licu jednine i počinje da sprovodi nekakvu partijsku rezultantu. Tako gubi atribute intelektualca. Jer, intelektualac, ipak, može da bude osoba koja će i grešiti, ali u sopstveno ime, i koja nijednog trenutka neće žrtvovati ono što je stekla intelektualnim radom zarad dobrobiti nekakvog partijskog levijatana, mašine za podelu interesa. Kako nezavisan intelektualac Nebojša Romčević vidi poslednjih deset godina u Srbiji, od petooktobarske revolucije do danas? Za mene je najveće dostignuće to što tih deset godina nismo ratovali. Jer, nije bitno što smo devedesetih doživljavali razna poniženja, ne bih kukao ni zbog brojnih nestašica svega i svačega, ali nemoguće je biti ravnodušan pred činjenicom da se prolivala krv na sve strane, pred užasom da su stotine hiljada ljudi izgubile sve što su imale. U tom smislu sam zadovoljan da se ništa slično nije desilo. Pa, ipak, da li su demokratske promene donele željenu demokratiju? Ako samo letimično prođete kroz istoriju srpskog naroda od 1830. naovamo, videćete da se srpsko društvo nikada ne kreće ka demokratiji, da se političke elite tradicionalno drže sopstvenih interesa. Naivno je očekivati da će se stvoriti vlast koja će izrasti iz nekog drugog mentaliteta do iz ovog koji imamo. U tom smislu, nisam se ni razočarao, jer demokratiju nisam ni očekivao. Srbija je imala tu veliku šansu koju je izgubila sa smrću Zorana Đinđića, makar se meni tako čini. I nakon toga je doživela pad u poznato – u staro, izanđalo, standardno. Povratak u razgažene cipele. Mislim da će tu ostati do daljnjeg. A u svemu tome sve je veća, zapravo sve besmislenija podela na desno i levo orijentisane, na takozvane nacoše i demokrate, jer je to danas budalaština par ekselans. Nema ideološke razlike jer se vlast deli na drugačijem nivou nego što su izbori.. I danas se te podele šire na evropski orijentisane i na one koji nisu ludi za ovakvom Evropom? Tačno je da se ta podela pojačava na proevropske i nekakve marsovske snage, ali ekonomska kriza je u poslednje dve-tri godine pokazala mnogo značajniji problem od naše interne priče. Da je taj sistem vrednosti kome mi stremimo, ne na staklenim, već na nogama od magle. Iznenađujuće lako se gotovo urušio sistem na kome počiva Zapad, dovedena je u pitanje i stara ranoprotestantska ideja da je služenje Bogu jednako napornom radu i štednji. Sada je, iza krize, ostala velika rupa, praznina u duhovnom sistemu, koja pokazuje da te vrednosti postoje samo u materijalnom blagostanju. Čim je blagostanje dovedeno u pitanje, doveden je i sistem. A mi se trudimo da uskočimo u poslednji vagon voza čija je lokomotiva već sletela sa šina. Mislim da su u Evropi ljudi svesniji krize evropskih vrednosti nego mi koji pokušavamo da te vrednosti usvojimo. Činjenica je da je ono što nazivamo zapadni diskurs razmišljanja, potvrđen kao potrošen. I naš je nekadašnji potrošen, a novog nema? Da li je loš položaj kulture tome doprineo? Teško se može reći da je kultura ta koja stvara sistem vrednosti. Ona može da doprinosi. Mi smo u ovom trenutku dezorijentisani na sličan način na koji je dezorijentisan i prosečan građanin Nemačke, ili Holandije. Razlika je u tome što su oni dezorijentisani u malo komotnijim uslovima. Za razliku od prosečnog američkog građanina koji je dezorijentisan u mnogo gorim uslovima, jer ljudi preko noći gube sve što imaju. I sada počinje nova propoved da je sramota hvaliti se bogatstvom? To se u Nemačkoj čulo kada je kriza dostigla vrhunac i traje do danas, da je sramota hvastati se bogatstvom, da je sramota kupovati skupe automobile, da je sramota nositi skupu garderobu, da je to, jednostavno, neprimereno. Ko će to ovde da kaže pevačicama i ostalim TV zvezdama koje se javno razmeću cenom cipela, tašni...? Razgorevanje potrošačkog mentaliteta vodi u katastrofu. Ne kažem da bi svi trebalo da se okrenemo pravoslavlju ili budizmu, ali čovek mora da smanji svoje zahteve ka spolja, a da poveća zahteve ka unutra. Ovo zvuči krajnje apstraktno, ali je činjenica da mi ne smemo dozvoliti da budemo nesrećni zato što nešto nemamo. Zapadna civilizacija, uključujući i našu, počiva na dva postulata – na strahu od dosade, koja bi nas nagnala na introspekciju i strahu po sebi koji nas dnevno prožima, zbog neizvesnosti pred sutrašnjim danom. Moramo imati razumevanja za čoveka u Srbiji danas, koji je savladan tim strahovima? Buda je imao tu divnu rečenicu da je put ka sreći, zapravo, ne želeti ništa. Znam da zvučim krajnje šaolinski dok ovo pričam, ali je činjenica da mora doći do preraspodele sistema stvari u koje verujete. Moramo lagano odustajati od neprekidne potrebe da sopstvenu vrednost ovekovečavamo stvarima. Jer, mi smo naučeni da dobrim kolima dokazujemo nekome da smo uspeli, odnosno da se dokazujemo nekome izvan nas. Zato smo kao narod napeti, jako nervozni, jako ozbiljni, a pri tom nam nikakve ozbiljne misli ne prolaze kroz glavu. Kada tome dodate neobjavljeni rat između državnog aparata i stanovništva, ta frustracija se sve više povećava. Šta je najveće neznanje, nerazumevanje tog prosečnog Srbina koje mu život čini gorim no što je inače? Skloni smo, najčešće s mnogo razloga, da o sebi mislimo loše, i sa malo razloga da o drugima mislimo dobro. Znam da ne postoji srećna zemlja ni srećno društvo, ali verujem da može da postoji društvo zadovoljnih i spokojnih pojedinaca. Sve ostalo – skok proizvodnje, pad inflacije... sve ostalo su stvari kojima se zabavljamo dok ne ostarimo i ne shvatimo da su nam vrednosti bile potpuno pogrešne. Danas većina misli da je vrednost samo ulazak u Evropsku uniju, kao spas, ako ima spasa za ovako osiromašeni narod? Činjenica je da smo mi mali narod, narod nevelike kulture i velikog procenta nepismenih. Narod velikog procenta ljudi koji nemaju kulturnu potrebu. Proporcionalno gledano, ni engleski narod nema veću kulturnu potrebu. I tamo su mnogo čitaniji tabloidi nego ozbiljne novine, i tamo se gleda još više treša nego ovde. Kultura i kulturna vrednost su, zapravo, trenutak u kome se očekivanja potrošača podudaraju sa onim što im se nudi. Na tom horizontu očekivanja nešto se pokazuje kao dobrodošlije nego nešto drugo i postaje „vrednost“. Tužno je kada se prepozna to naše ponašanje majmuna koji oponašaju umesto da stvaraju. Kako biste okarakterisali kulturne vrednosti danas? To su tržišne vrednosti koje su proglašene kao kulturne. Kultura je uvek rezultanta onoga što se događa u društvu, naročito kad je u pitanju mejnstrim kultura, a to je ono čemu mi težimo. To je kultura koja se prodaje, koja se tretira kao roba. U ovom trenutku je iluzorno govoriti o kulturi kao o nečemu što je monumentalno, homogeno i gde se stalno gradi stepenik po stepenik da bi se stiglo do nekog trenutka uzvišenosti. Danas nije problem postati slavan, nego ostati slavan. Biti veliki slikar 20 godina je mnogo teže nego imati prvu izložbu u najprestižnijoj galeriji. Potraga je za novim, a ne za konstantom. I to usitnjavanje nam zapravo onemogućava da formiramo ideju kulture u tradicionalnom smislu. Opet se vraćamo na to da nema vrednosnog sistema? Ja bih pre rekao da nema ničeg što bi se moglo nazvati dominantnim mišljenjem, niti filozofskim stavom. Nemate ništa što bi izražavalo stav „za nešto“ ili otpor prema nečemu. Sve je toliko disperzivno, svaka vaška obaška. Homogenom celinom čini ih njihova trenutna tržišna vrednost. Tako je naša priča o sustizanju evropske kulture ili ulasku u nju, zapravo besmislena. Mi ne možemo napraviti slikarstvo koje će se nadovezati na Mikelanđela, jer se niko ne nadovezuje na njega, niti na Gustava Klimpta, ni na Pikasa, jer se dnevno stvara milion slika u svetu. Mi više ne možemo da budemo zanimljivi ni kao Srbi. Svet danas prepoznaje samo nadarenog i autentičnog umetnika individualca, a individualnost nema nacionalno određenje. Ne zato je što individualizam ugušio nacionalnost, već zato što se u umetnosti traži samo jedno – posebnost, novina, originalnost, pa i ekscentričnost. Zapad je, ipak, sklon da, generalno, istočnoevropske kulture i dalje posebno tretira, a ne kao sebi ravnopravnu kulturu? Odnos Zapada prema istočnoevropskim kulturama je uglavnom neznalački, a nipodaštavajući. Taj kulturni prostor je ogroman, a oni žele pošto-poto da ga uklope u sopstvene šablone. Obrativši pažnju na nas, recimo na nas Srbe, oni sebi stvaraju iluziju sopstvenog liberalizma i otvorenosti. Ali kao nacija, mi ih uopšte ne zanimamo. I uopšte, ta priča o nacionalnom je pase. Ja bih više voleo da imamo blizak odnos sa Kinezima, Japancima, Jermenima. To su narodi koji su mi mnogo zanimljiviji od Holanđana ili Belgijanaca koji mi na kulturnom planu uopšte nisu zanimljivi. Koliko vam je zanimljivo ono što predstavlja domaću političku scenu? Sve to što čujem je, zapravo, sve jedno te isto – međupartijska retorika gde jedni od drugih traže ostavke, gomila lenjivaca bez ideje. Oni čak i ne pokušavaju da zamaskiraju to vlastohlepno u sebi, tu potrebu da uzmu svoj deo kolača. U svemu tome, nekako je drugačije, i mogu reći da mi se sviđa ono što se dešava na nivou grada kao nešto opipljivo, za razliku od onoga što bi trebalo da se radi u državi, a ne vidim. Sva Kosova ovoga sveta da zadržimo, da proširimo teritoriju odavde do Bajkala i Lamanša, mi se nećemo bolje osećati. Zbog čega? Zato što stalno pokušavamo da zamenimo osećanje individualne prikraćenosti osećanjem nacionalne veličine. A te dve stvari su paralelne i ne zavise jedna od druge. Povodom rezolucije o Kosovu, što god da se desi, nikome od nas neće biti nimalo bolje. Nama će biti bolje ako sebe nalazimo u permanentnom radu i učenju, u obrazovanju, u zdravoj porodici, u dobrim uslovima u kojima ćemo dnevno saznavati ono što je novo i menjati mišljenje. Čovek može biti principijelan, ali mora menjati mišljenje, jer bi u suprotnom umro dok je još živ. Srpska i ostala ludila Priča o nacionalnim kulturama, onako kako se to kod nas odvija, jeste besmisleno gubljenje vremena. Još uvek se nije slegla prašina da li je Ivo Andrić u petom kolenu Srbin ili Hrvat, da li je Marin Držić u dvanaestom kolenu po majci Srbin. Ta besmislena istraživanja su isključivo odlika malih naroda. Kada Hrvati izgube od Srba u nekom sportu, na njihovoj blogovimo čitam uvek istu prepirku: ko je stariji, ko je kulturniji, ko je zločinac itd... Kad god nemate sopstvenu individualnost, vi je pozajmljujete od nacionalne. I onda, da bi vaša individualnost bila veća, vi je mitologizujete. Ulazite u ta mitomanska ludila, koja naravno nisu srpski specijalitet, već specijalitet svih malih naroda sa ovih prostora koji nisu imali svojih pet minuta sreće. Ni mi, ni Hrvati, ni Muslimani, ni Albanci, nismo imali tih pet minuta sreće. Ali najgore je što mi čekamo da nam neko prizna pravo na tih pet minuta mira, sreće i zadovoljstva. Umesto da samo radimo. Da reformišemo školstvo, da se okrenemo obrazovanju, vaspitanju dece. Možemo da se borimo protiv malograđanskog, potrošačkog mentaliteta, umesto da oplakujemo sami sebe.