Nikad zaokruženo

Poezija - to su drugi, zaključak je koji nas progoni posle svake Matićeve pesme. Uz­višenost i njena osrednjost nemaju mesta ni odjeka u Bagdali, Tajnom plamenu ili Munjevitom miru. Sve jasnije, oštrije beleženje komplikovanog bića (detinjstvo na početku, a starost duboko u XX veku) prerasta u neiznuđeno bogatstvo. Matić je napisao da svako u sebi nosi svog Ujevića, a evo jutra kada nas ubeđuje kako on, sam samcit, nosi u sebi budućeg, nepoznatog pesnika. Matić peva o neizvesnosti bića, ali njegova pesma ne pada na dno neizvesnosti. U oskudnosti jezika pesnik nalazi podneblje bogatstva, ispražnjenim rečima vraća jasnoću, zasićenim metaforama dodiruje jasnovidost. I kao što je Matić “i ovde mogao sam da se rodi(m)” tako je svaka njegova igra mogla da se rodi u drugom. Utemeljuje Dušan Matić hijerarhiju kosmičkog i zavičajnog prostora. Kosmički sužava na “visoravan gde gore zvezde”, a zavičajni proširuje od Bagdale do Peloponeza, od Lomine ulice do Zlatara, od Hvara do LJubna, od Morave do Sredozemlja, Beograd niko nije toliko učinio “našim”, toliko pesnički opevanim kao Matić kome baš Beograd nije darovao ni terasu, ni dunavski vidikovac, ni topčidersko lišće, nego ga je zatekao i zadržao na uglu Bulevara i Ulice vojvode Dobrnjca iz koje svi putevi, umesto u Rim, ipak vode, opet i opet, u jedan novi, beskrajni Beograd! Beograd Simine Jalije, Rakićevih lipa na Vračaru, Peđinih platoa sa platanima topčiderskim, i Beograd tek izvojevanih bazena, pozorišta, lečilišta i šarenih kioska, svejedno što “ljubav može da bude rđav savetnik u učenim, strogim stvarima urbanizma”. Da imenuješ senke zvezda je neodoljiva personalna brojanica, u vilajetu noći brojanje koraka do večnosti. Bezdano buđenje pred svetom, beskrajno čuđenje pred jutrom koje samo što nije svanulo. Suprotnosti vrebaju i zabavljaju pesnika. Pesnik im pristupa kao igrač sa idejom, kao mladi Versilov u kockarnici kod Završčikova: suprotnosti su neprestano u igri, ali bez mistifikacije pobednika. U ovoj poemi Matić navaljuje na samu nužnost, na samu plamenu nužnost pevanja i mišljenja. Pitanja preskaču plamen, kao što jutro preskače noć olovnu i bremenitu vizijama ratišta i ratovanja, stradanja i stratišta, baščelikovskog nasilja i gospodarenja. Da imenuješ senke zvezda je zaista poema iskustva i iskušenja. U njoj pevaju flora i fauna, u njoj peva jedan jedini čovek, i pevaju oaze i pustinje. Između svih pojmova i simbola, materiju pesničkog uopštavanja sačuvaće jedna – lampa: “Slepa mahovina dlana. Lampa je noći!” Nije teško reći da je Matić od onih pesnika koji je sposoban da kritički razara pesmu pomoću poezije same! Još je lakše reći da je svaka njegova pesma ironična obnova koja beži, “koja izmiče”. Matićevo pevanje i mišljenje je svakako najplodnije, najzrelije u našoj modernoj lirici. Nikad zaokruženo, nikad zatvoreno ili zaključano, nikad od mermera ili bronze, nikada samo “njegovo” ili “svačije”, nego raspravljeno tajnim plamenom subjekta, neobično pokretno, vrtoglavo između svetova i obala, između naraštaja, između pojmova i mišljenja. Od signalističkog Domaćeg zadatka preko intimističkog lamenta Pisanog u svitanje, pa dalje do Raboša i Talasa koji nas neštedimice vraća Moru, vrhovnom orkestru Matićevog i ljudskog suglasja, ostvaruje se jedan čovek, a ne samo jedan pesnik. Matić nije umetnik u stihovima, nego živi plamen poezije, poezija koja sama govori…