Ulje

Što nemam pero pokojnog Mome Kapora da opišem nostalgiju za mašću u odnosu na ulje ili bolje rečeno zejtin. Odrastao sam na svinjskoj masti između dva rata. Guščija mast je bila skupi delikates za pretprazničnih dana, kao kolateralna poslastica hladne guščije džigerice. Kako to biva sa svakom novinom zejtin je prihvaćen tamo negde polovinom prošlog veka, sa otporom. Navodno se osećao neki specifičan nepoželjan ukus, koji danas uopšte ne primećujem. Ili tadašnji zejtin nije bio dovoljno rafinisan ili smo se navikli. Glavni argument da se pređe na zejtin bio je da je zdraviji od masti. Kad god mi danas neko nešto preporučuje da jedem jer je to zdravo, setim se još jednog pokojnog kolege, ovoga puta Bogdana Tirnanića, koji je, na preporuku da nešto jede zato što je to zdravo, umeo da uzvrati: „Ne jedem ja nešto zato što je zdravo, već što sam gladan.“ Bilo ono zdravo ili nezdravo, tek ovih dana smo imali pravu aferu sa nestašicom ulja. Kakva je spasonosna vest prostrujala svim talasima radija i televizije da su ubačene ozbiljne količine ulja iz rezerve, te se sada ulje može naći po nižim cenama gde god ti duša zaželi. Ide kao po zejtinu. Postoji još jedan izraz vezan za ovu tečnu supstancu, ali koji nije primenjiv u ovoj rubrici: „Oči su joj kao na zejtinu“. Sada je na redu poreklo reči zejtin i ulje. Nije neka komplikovana priča. Zejtin je turska reč od arapske reči za maslinu. Reč ulje takođe vodi do masline, s tim da potiče iz latinskog oleum ulje, a da se maslina kaže olea ili oliva. Najpoznatija Oliva je Popajeva devojka. A ko bi rekao da toj porodici reči pripada i reč polilej (recimo „mnogouljan“), svećnjak sa mnogo kandila, a to znači i dosta potrošenog ulja. Jeste malo kasno za definiciju, pa ipak evo kako glasi: „Ulje je svaka supstanca tečna na sobnoj temperaturi i nerastvoriva u vodi“. „Ne dolivaj ulje na vatru“, glasi dobar savet. A to bi moglo da znači da nije trebalo pisati o ulju kao spekulativnom artiklu, nego o daleko važnijoj reči - rezoluciji (o Kosovu), jer je doneta na Generalnoj skupštini glasovima svih 192 člana Ujedinjenih nacija. Ali o reči rezolucija, posle Rezolucije br. 660 Saveta bezbednosti, već sam pisao 22. februara 1991. povodom upada Iraka u Kuvajt.