Erotska antibajka

U naslovnoj igri rečima pete po redu pripovedne zbirke LJubice Arsić skriveno je, naravno, i nešto više od puke kalamburske dosetke. To nešto tiče se paradoksalne “odbrane ženskosti” kao sveprisutnog duha ove neobične proze, koja se, uprkos tome, ne mora čitati kao obavezno i samo (neo)feministička. Svih šesnaest priča iz knjige Tigrastija od tigra pripoveda, naime, iz ženskog ugla ili pak o ženama, ali ova “sužena” vizura ne označava u isti mah i “suženu svest”, odnosno beletrističku sliku sveta.

Muškarci su, doduše, u ovim pripovetkama neretko prikazani kao zbunjeni, neodlučni, frustrirani ili infantilni, ali ni žene nisu pošteđene slabosti, nedoraslosti, umišljenosti, poput junakinje naslovne priče, koja u takozvanu zrelost polnog života ulazi ravno iz detinjaste opsesije krotiteljima zooloških nemani. “Svet ne prestaje da me zapanjuje svojim neočekivanim obrtima”, veli pripovedačica jedne od najkraćih proznih celina u knjizi, otkrivajući time, čini se, i ukupnu narativnu perspektivu zbirke. Ta perspektiva nagoveštena je već u uvodnoj priči “Kraj sveta”, u kojoj je večita igra magnetizma i antagonizma između polova data začudno-smešno kroz - takođe zoološku - metaforu “kokošinjca”, a zatim je razvijana diskretnije ili otvorenije, kao u “edipovskoj” priči mimikrijskog naziva “Ovo je bajka u kojoj su živeli sin i majka”, u kojoj na kraju “Dođe pevac pa vas pokljuca” i “Od bajke nije ostalo ništa”, ili pak u završnoj priči pod naslovom “Prelep si”, u kojoj je bajkoviti moto realizovan neočekivanom “regresijom” u svet detinjih predstava i vrednosti.

Magistralnu nit najnovije knjige LJubice Arsić čini, dakle, očuđavajuće-ironijsko - na momente i humorno-komično ili groteskno - obrtanje i problematizovanje književnih klišea i kulturoloških stereotipa u čijem središtu je sudbina žene u jednom svekoliko muškom svetu. Pri tome zbirka Tigrastija od tigra nije lišena ozbiljnosti, već je ona samo data bez naglašenog patosa i sentimentalizma, što je već samo po sebi neobično za jednu “žensku knjigu”. Za uzvrat, junakinja priče “Vila Solarija” ustvrdiće “kako je piščev glas... uvek ženski... U tom glasu i najmuževniji pisac prestaje da bude muško. Otkriva se, ako ne kao žena, a ono kao sramežljivi, nežni androgin”. I ovo se, svakako, može razumeti figurativno, kao ironijsko potenciranje kulturoloških predubeđenja o muškoj i ženskoj emotivnosti. Jer, u pričama LJubice Arsić i muškarci i žene, ovi prvi, doduše, mnogo više i beznadežnije, ozbiljne probleme imaju upravo s izražavanjem i prenosom emocija. U veoma dobroj noveli “Saloma” usamljeni muškarac zaljubljuje se u ženski glas iz telefonske slušalice, a potom doživi emotivni slom shvativši da devojka s kojom počinje da živi nije bila vlasnica tog tajanstvenog glasa. “Da bi ljudi razmenili malo pažnje... nije potrebno da se ikad vide”, glasi, otuda, paradoksalna poenta, koja ima pretežno važenje i u nizu drugih pripovednih celina.

U najuspelijima od ovih priča (“Tango bez nežnih reči”, “Sendviči sa lososom”, “Imena koja dajemo telu”, “Prelep si”), drugačije kazano, kao da nema stvarne emotivne komunikacije pa stoga u njima blizina postaje daljina, jezik uzmiče pred erosom, a ovaj pred telom i seksom kao često prenaglašenom zamenom za nežnost neposrednog dodira i govora, koja se, zahvaljujući brižljivoj stilizaciji i narativnom komponovanju, kao daleka, neutažena čežnja ipak sluti u zaleđu događaja i doživljaja. Time je, reklo bi se, bez uobičajenih umekšanosti, utešnosti i hepienda, verodostojno ocrtan oskudni intimni pejzaž našeg doba. LJubica Arsić je jedan od najizrazitijih i istovremeno najsuptilnijih savremenih domaćih autora erotske proze, o čemu dovoljno svedoče i neke od njenih prethodnih, nedovoljno zapaženih knjiga, poput Barutane, Zone sumraka ili skorašnjeg pripovednog izbora pod naslovom Samo za zavodnice. Nastavljajući i pojačavajući tu psihološko-erotsku liniju, zbirka Tigrastija od tigra pokazuje kako se i kod nas mogu pisati golicave i čak žestoke ljubavne priče koje, osim povremenog viška (auto)poetičke retoričnosti i kvalitativne neravnoteže, ne pate ni od lažne bolećivosti ni od bezrazložne razmetljivosti. Pri tome ove ironične erotske antibajke za odrasle i one koji to nikad neće biti svedoče, možda, posredno i o tome da žene, uprkos književnim predubeđenjima, makar u lepoj književnosti najdublje intimističke tematike ovde nemaju pravu konkurenciju. Muškarci su ionako već dugo odveć zauzeti krvavim bajkama istorije, politike i preostalih srodnih junačkih disciplina.

Tihomir Brajović