Kosovo - treći put

Rezolucijom koju su Srbija i EU zajednički podnele Generalnoj skupštini UN, Unija je dobila ulogu arbitra u rešavanju kosovskog problema a time i dragoceni dokaz da je sposobna da rešava „probleme u svom dvorištu“ i da ume da postigne konsenzus oko svoje „zajedničke spoljne politike“. Posle niza uzastopnih političkih i ekonomskih kriza za EU je kosovski problem ponovo postao test na kome je trebalo dokazati da Unija postoji pošto su njene članice, i dve godine posle jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova, ostale podeljene oko njegovog priznanja. Budući da se spoljnopolitičke odluke i prema Lisabonskom sporazumu donose konsenzusom, izostanak priznanja makar i jedne članice ostavlja Brisel bez zajedničke politike prema Kosovu. To je bio razlog zbog koga je Ketrin Ešton dobila ulogu tek pošto su svih 27 članica usaglasile „smernice“ o rezoluciji. Za to je, međutim, bio potreban konsenzus 22 članice koje su priznale Kosovo i pet koje to nisu i, verovatno, u dogledno vreme to neće učiniti. Ako je verovati novinskim izveštajima, kompromis je pronađen u tome što su prve tražile da iz nacrta srpske rezolucije izostanu delovi koji su govorili o „neprihvatljivosti jednostranog proglašenja nezavisnosti“ dok su druge tražile da u njega ne uđe zahtev Srbiji da prihvati tu nezavisnost. Brisel je time dobio jedinstven stav koji je Beograd stavio pred izbor da prihvati zajedničku rezoluciju ili da se na Generalnoj skupštini suoči s čitavom Unijom i rizikuje neizvesno glasanje u kome bi se našao u ulozi onoga ko ugrožava „evropsko jedinstvo“ ako ne i „jedinstvo evroatlantske zajednice“. Uprkos negativnom stavu Međunarodnog suda pravde Srbija nije bila sasvim bez izgleda da dobije podršku sveta van „evroatlantske zajednice“. Nije li u oktobru 2008. godine Generalna skupština UN izglasala njen predlog da se od suda u Hagu zatraži ocena legalnosti jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova. Srbija je dobila podršku većine i a brojne članice EU, uključujući i neke koje su priznale Kosovo, uzdržale su se od glasanja. Argument da bi kosovski presedan ohrabrio secesionističke pokrete širom sveta, ugrozio načela međunarodnog prava o suverenitetu i teritorijalnom integritetu država i doveo do dalje erozije UN prihvatile su ne samo zemlje Trećeg sveta nego i mnoge evropske zemlje ali i dve stalne članice SB UN, Rusija i Kina. Martiju Ahtisariju svojevremeno nije uspelo ni da uz pomoć uglednih međunarodnih pravnika dokaže tezu da je „Kosovo izuzetak koji ne predstavlja presedan u međunarodnom pravu“. Ako je u tom pogledu i bilo dilema njih je otklonila kriza na Kavkazu koja je pokazala da ovaj presedan ima svoje lice i naličje čak i za SAD i NATO. Ruski premijer Vladimir Putin to je potvrdio i prošle jeseni kada je rekao da je Moskva izbor prepustila Vašingtonu i da je „kosovski presedan“ odredio pravac ruske akcije u Južnoj Osetiji i Abhaziji. Prošlonedeljna rasprava povodom predloga srpske rezolucije govori da su to dobro razumeli i drugi koji su u kosovskom problemu prepoznali i vlastitu situaciju. Svoje mišljenje nisu promenile ni one članice EU koje nisu priznale Kosovo i to su jasno stavile do znanja i prilikom usaglašavanja „zajedničkih smernica“ EU. U „interpretativnim mišljenjima“ koja su izdali Rumunija i Kipar insistira se na „neutralnom stavu EU“ u kosovskom problemu i na tome da se usvajanjem zajedničkih smernica ne dovodi u pitanje politika pet članica Unije koje nisu priznale Kosovo. Zbog čega je, dakle, Beograd odustao od svog prvobitnog nacrta rezolucije i prihvatio kompromisni tekst koji je podneo sa Unijom? Glavni razlog verovatno je bila želja da se izbegne otvorena konfrontacija sa EU na Generalnoj skupštini UN. Za razliku od situacije u oktobru 2008. godine, posle mišljenja MSP u Hagu i „zajedničkih smernica“ Srbija bi se, verovatno, našla pred jedinstvenim stavom svih 27 članica i sebi za dugi niz godina zatvorila vrata Unije. Za evropsku zemlju u dubokoj ekonomskoj krizi i sa više od 700.000 nezaposlenih ovakav izbor bio bi, očigledno, preveliki rizik, pogotovu za vladajuću partiju koja je 2008. godine dobila izbore obećavajući da će otvoriti „evropsku perspektivu Srbije“. Ovo utoliko pre što bi nastavak krize pretio da produbi etničke probleme i u samoj Srbiji i to ne samo u Sandžaku. Beograd bi se ponovo našao u ulozi nekoga ko „podriva jedinstvo evropske i evroatlantske zajednice“, odnosno, „onoga ko nije spreman da se okrene budućnosti“ kako su u već poznatom maniru upozoravali ministri vodećih članica Unije prilikom nedavnih poseta Srbiji. Mogućnost da se Srbija ponovo nađe na čelu nesvrstanih kao u slavnim danima Titove diplomatije možda je delovala prihvatljivo mladim „titonostalgičarima“ srpske diplomatije ali ne i onima koji su preživeli raspad Jugoslavije i zablude Miloševićeve Srbije. Iskustvo ovog vremena ali i iskustva zemalja Trećeg sveta koje su se našle u klupku sukoba sa vodećim zemljama Zapada bili su ozbiljno upozorenje da bi takav ishod bio preveliki zalogaj za Srbiju. Posledica bi bila da bi se Beograd ponovo našao pred čvrsto zatvorenim vratima Unije sa svim ekonomskim i političkim posledicama koje bi takav stav nosio. Alternativa je bila rizični pokušaj da se nađe kompromis sa Unijom u tekstu iz koga je izostala osuda jednostranog proglašenja nezavisnosti, ali i zahtev da priznanje nezavisnosti Kosova postane uslov za približavanje EU, nešto što je izgledalo kao logična posledica neuspeha u MSP u Hagu. Rizičan pre svega zbog očekivanja domaće javnosti koja je poverovala da je u akciji prema ovom sudu Srbija konačno pronašla diplomatski ključ kosovskog čvora. Kada se to nije dogodilo, pristupilo se na brzinu smišljenom „planu B“ u pokušaju da se problem vrati s pravnog na politički teren i uz pomoć Trećeg sveta u Generalnoj skupštini UN povrati izgubljeno u Hagu. Srbija je do poslednjeg trenutka s najvišeg nivoa tražila podršku prilikom glasanja u UN a prihvatanje kompromisa nosi i rizik gubitka kredibiliteta među zemljama koje su je u tom podržavale, na šta upozoravaju i lideri srpske opozicije ali i predsednik Komiteta ruske Dume, Konstantin Kosačov. Ukratko: da li je Srbija dobila ili izgubila kompromisom sa Evropskom unijom? Odgovor na to pitanje nije nedvosmislen. Srbija je nesumnjivo izgubila u pokušaju da dobije pozitivno ili, barem, neutralno mišljenje u MSP u Hagu. Jedino što je dobila ovom akcijom bilo je vreme, tj. dve godine koliko je prošlo od usvajanja njenog predloga u GS UN oktobra 2008. do iznošenja mišljenja suda sredinom ove godine. Da li je to vreme dobro iskorišćeno? Iako će se mnogi složiti da nije i da je Srbija danas u težoj ekonomskoj i političkoj situaciji nego pre dve godine vlast će, verovatno, odgovoriti suprotno i da je Srbija krajem prošle godine napravila nekoliko krupnih koraka ka EU a da je ekonomska kriza proizvod „više sile“, tj. krize koja je došla spolja. Srpska diplomatija je tokom ove dve godine ponovo otkrila nesvrstane i dobila njihovu podršku za svoje argumente ali nije uspela da nametne svoje viđenje rešenja kosovskog problema. Predlog da se spor reši podelom ili razmenom teritorija koji je maja ove godine osvanuo na internet-stranici američkog časopisa „Foreign Affairs“ (N. Gvozdev) neki su (nedavni tekst M. Abramoviča u časopisu „National Interest“) protumačili kao ponudu srpske diplomatije i na njega su odgovorili postavljajući teško prihvatljive zahteve. I dok odlukom da se rešavanje kosovskog problema izmesti iz NJujorka u Brisel nisu zadovoljni ni Rusija (koja je time isključena iz njegovog rešavanja) ni UN (generalni sekretar Ban Ki Mun je početkom ove nedelje ponudio „dobre usluge“ ove organizacije), EU je dobila još jednu priliku da u narednim mesecima pokaže sposobnost da reši danas najkomplikovaniji problem na Starom kontinentu. Malo ko, međutim, veruje da će za to biti dovoljno da Beograd i Priština sednu za pregovarački sto. To su, bez ikakvih rezultata, činili i ranije, u Rambujeu, Parizu i Beču. Za neke bi, možda, već i to bilo dovoljno kao potvrda da Beograd „prihvata realnost“ kosovske nezavisnosti. Za one druge, Brisel bi morao da ponudi mnogo više – održiv okvir međusobnih odnosa koji se u diplomatskim okvirima označava kao plan „Ahtisari plus“. U najkraćem, on bi se svodio na pomalo zaboravljeni plan „Z-4“ za Srpsku Krajinu u Hrvatskoj. „Novi list“ iz Rijeke prošle nedelje je spekulisao da bi on podrazumevao tri stvari: specijalni status za Srbe južno od Ibra, eksteritorijalnost za srpske manastire na Kosovu (slično Svetoj gori u Grčkoj ili Vatikanu u Italiji) i status kvo za sever Kosova. Da takvo razmišljanje nije sasvim bez osnova potvrđuju i neka rešenja koja su na zahtev evropskih zemalja svojevremeno ušla i u Ahtisarijev plan (zajednica srpskih opština na Kosovu i njihove „specijalne veze“ sa Srbijom). Za Beograd novi pregovori bi značili, pre svega, novi pokušaj rešavanja onoga u čemu postmiloševićevska Srbija nije uspela: održivo rešenje položaja Srba na Kosovu počev od onih koji žive južno od Ibra i čiji je položaj najteži (poput Velike Hoče i Orahovca) do severa Kosova (čiji je položaj tek neznatno bolji). Za Prištinu, to je „unutrašnje pitanje“ i teško je verovati da bi bez velikog pritiska spolja bila spremna o njemu da razgovara sa Beogradom. Ovo utoliko pre što ono podrazumeva i neka prava Srba na Kosovu koja ne postoje u Ahtisarijevom planu kao što je „zaštita vitalnih nacionalnih interesa“ (termin koji koristi Dejtonski ustav BiH), odnosno, nemogućnost preglašavanja u pitanjima koja bitno zadiru u interese Srba. Da podsetimo: kada je visoki predstavnik Hans Hakerup svojevremeno doneo „ustavni okvir“ i raspisao prve posleratne izbore na Kosovu Beograd je pozvao kosovske Srbe da na njima uzmu učešće i oni su se tom pozivu odazvali. Rezultati su bili porazni. Redovno preglasavani od strane albanske većine u nekoliko navrata su napuštali i vraćali se u parlament da bi konačno iz njega izašli prekidajući sve veze s Prištinom. Za EU, koja je u središte svoje spoljne politike stavila ljudska prava, ovaj zahtev ne bi mogao biti sporan. Položaj Srba na Kosovu (pogotovu onih koji žive južno od Ibra) danas je jedno od najtežih pitanja ove vrste u Evropi i ukoliko Unija želi da dokaže snagu načela na kojima počiva njena spoljna politika onda je Kosovo prava prilika i mesto za to. Nezavisno od viših „geopolitičkih interesa“ vodećih članica EU Kosovo za Uniju jeste pitanje ljudskih prava na kome ona mora dokazati (ili ponovo izgubiti) legitimitet i sposobnost svoje politike da rešava „probleme u svom dvorištu“. U tom pogledu nema većih prepreka da se i Brisel Beograd nađu na istoj strani u nekim novim pregovorima o Kosovu. Zašto bi današnje vlasti u Prištini pristale na takav ustupak u nečemu što je za njih „unutrašnje pitanje suverene države“? Verovatno zbog toga što to nije pošlo za rukom ni Miloševiću krajem devedesetih godina ali i zbog toga što bi neuspeh novih pregovora nametnuo podelu Kosova kao jedino moguće rešenje. Drugim rečima, pristanak na kompromis sa EU nije i ne može se svoditi ni na uspeh ni na neuspeh Srbije nego kao početak jedne nove etape u bavljenju kosovskim problemom u kojoj će vodeću ulogu imati Brisel i koja će se odvijati po „pravilima igre“ koja važe u Uniji. Za srpsku spoljnu politiku to znači da problem Kosova Beograd mora videti na način koji će biti prepoznatljiv (i prihvatljiv) i Uniji, ali i njenim vodećim članicama. Za sada, u tome može računati na podršku onih zemalja koje nisu priznale Kosovo vodeći se sopstvenim iskustvom i problemima koje bi ono moglo doneti. U nešto širem okviru, ona može računati i na podršku zemalja EU koje imaju interes da EU i na zapadnom Balkanu potvrdi svoju politiku. Glavni cilj je da za to dobije podršku vodećih članica Unije (i SAD) od kojih će zavisti i „konačno“ rešenje ali i izgledi Srbije da makar kao „poslednja zemlja koja će biti primljena“ uđe u EU. I to je upravo ono što je tokom proteklih godina nedostajalo srpskoj diplomatiji kada je, suočena sa „tvrdim“ stavovima i stereotipima vodećih članica EU o Srbiji, podršku potražila i dobila među proverenim prijateljima iz Titovog vremena. Zaboravila je, međutim, da je on tokom čitave svoje karijere na čelu SFRJ vodio računa o stavu vodećih sila prema njegovoj zemlji. Čak i na vrhuncu politike nesvrstanosti (sedamdesetih godina) Titova Jugoslavija je veoma umešno sudelovala u stvaranju današnje Evrope uz podršku evropskih nesvrstanih i neutralnih evropskih država na konferenciji u Helsinkiju.