Postati besmrtan, a onda umreti

Politički korektna i ažurirana istorija reći će da je rođen u Beogradu u Kraljevni SHS a umro u Zaboku, u Hrvatskoj. Samo pre neki mesec, u junu, u Domu sindikata, kada je primao plaketu na skromnoj svečanosti povodom pola veka UFUS-a (Udruženje filmskih umetnika Srbije) izgledao je poslovično doterano, otmeno i majestetično, uzdižući standarde profesije visoko iznad sredine u kojoj je živeo. Može se očekivati opet simboličan okršaj između pozorišnih i filmskih ljudi kome je Rade više pripadao, sa svojih stotinjak uloga na platnu i dvostruko toliko na daskama koje život znače. Filmski glumac će bar na kratke staze odneti pobedu, jer i pre vesti o uvek iznenadnoj smrti, njegovi filmovi su se vrteli na malim ekranima, bez bilo kakvog velikog povoda. A zašto bi ga i bilo? Veliki glumac u velikim filmovima. Kao odvažni Doktor, miner, poliglota, gospodin i partizan, smrsio je Nemcima konce u „Diverzantima“ (1968) Hajrudina Šibe Krvavca koji je u njemu prepoznao i poštenog Seju sajdžiju sa Baščaršije u jednom od najgledanijih filmova svih vremena, „Valter brani Sarajevo“’ (1972). I u oba filma je poginuo. Dostojanstveno i po sopstvenom izboru. Nije mu to uspelo u „Klopci za generala“ (1971) godinu dana ranije. Nije bilo vreme, a ionako sve tajne oko Čiče nisu otkrivene ni četiri decenije kasnije. Kao ratnu generaciju, rat ga nije mazio. NJegov glas koji je pomalo čudno zvučao snimljen zarobljenom tehničkom opremom, čuo se sa prvih brojeva „Filmskih novosti“. A onda mu je pravi ilegalac, Vojislav Nanović, legenda kaže prvi koji je ubio okupatora na beogradskom asfaltu, dao ulogu u „Besmrtnoj mladosti“ (1948). NJegov Miša je bio hrabar i lep, i potvrdio onu pomalo apsurdnu tezu, da je mladost neodoljiva i u najstrašnijim vremenima. Iako su mi bili poznati fragmenti njegove biografije, otkako sam pročitao knjigu njegovog sina Gorana Markovića „Male tajne“, nikako ne mogu da izbacim iz glave „film“ života te porodice. Majka i supruga je, naravno, Olivera - jedna od najboljih i najlepših domaćih i evropskih glumica svoje epohe. Više od pola veka oni će pisati neke od najuspešnijih i najlepših stranica naše (evropske, jugoslovenske, srpske ...) kinematografije. I kada ih je život rastavio, radili su zajedno kao umetnici. Imao je lakoću, kao vrhunski igrači tenisa, koji je strasno i besprekorno igrao. Iako sjajne tehnike, besprekorne dikcije, bio je gospodar „anderpleja“ (podglumljivanja), ali ne na način jednog Pavla Vuisića. On je svoje domete postizavao vrhunskom tehnikom, manje instinktom, iako je vrhunski talenat neophodan za oba metoda. Neki će reći da se povukao prerano. Da njegova oproštajna uloga u „Mi nismo anđeli 2“ (2005) nije ona prava. Da kao veliki glumac nije u proporciji dobio dovoljno glavnih uloga. Možda i zbog toga što je na njemu elegantan način izbegavao vodeće role u državnim projektima gde je često prštalo bez mnogo ideje i koncepcije. Utisak je da je vrhunac njegove filmske karijere u saradnji sa sinom Goranom, „Nacionalna klasa“ (1979), „Sabirni centar“ (1989), „Tito i ja“ (1992), opet ne u onim „najglavnijim ulogama“, nego sa strašću da pronađe izazov i prostor u dodeljenoj minutaži. Znao je da se kocka i da dobije u za njega pomalo neočekivanima „Kako sam sistematski uništen od idiota“ (1983) kao revolucionar poderanih gaća i jakog libida, ili „Pun mesec nad Beogradom“ (1993) kao jedan od ekskluzivnih u nizu srpskih filmskih vampira. Ipak, ako bih pokušao da se setim trenutka koji ga kao filmskog glumca najbolje definiše bio bi to prolog dokumentarnog filma Gorana Markovića „Srbija godine nulte“ (2001), u kojem je Rade u svom (pozorišnom) elementu u garderobi Narodnog pozorišta u Beogradu, u kostimu i pod teškom maskom kao Bazilije u eteričnoj drami „Život je san“ Pedra Kalderona de la Barke. Toliko pretenciozno. Toliko ne-filmski. A tako istinito i jako. Iako je od tada prošla gotovo dekada, pamtiću to kao njegovu poslednju ulogu. I jednu od najvećih. Kao master klas o glumi i životu. U onom pravom životu javili su da je otišao. Ne mogu da se otmem utisku da luta kao u „Sabirnom centru“. I dok mu spremaju pokrov, on se onako šeretski, a gospodstven, pridigne, i krene. Nekim svojim putem. Od Zaboka, preko pustinje, i tamne strane Meseca, pa do Beograda. Jer život je čudo. Za ovako velikog glumca i čoveka kakav je (bio) Rade Marković. Jer, na filmu tek film donosi besmrtnost, ili da citiramo Melvila u Godarovom „Do poslednjeg daha“ : „Postati besmrtan“, a onda umreti!’.