Važni su želja i htenje naroda

Zvanično je šef privrednog predstavništva Republike Srpske u Izraelu već više od deset godina, ali svi o njemu pišu i govore kao o savetniku Milorada Dodika. I, zaista, u zgradi Vlade Republike Srpske ima kancelariju tik uz Dodikovu. Ipak, kaže, savetnik nije, već „samo veliki, pravi prijatelj”. U javnosti, međutim, postoji verovanje koje ide do mitskih razmera da je njegov uticaj ogroman, da je zbog svojih veza u svetu na neki način kišobran koji štiti Dodika u njegovim „nestašlucima” koji se pre svega odnose na česta suprotstavljanja međunarodnoj upravi, pa i štokakvim izaslanicima raznih svetskih centara moći. U svemu, verovatno, ima preterivanja, ali u Izraelu su o njemu pisali: „Teško je naći čoveka u kojem se više odražava istorija jevrejskog naroda”. Tamo su o njegovom životu snimili dvosatni dokumentarni film. Zove se Ari Livne, izraelski je državljanin. Ima 89 godina i hiperaktivan je, sam putuje – čas je u Banjoj Lici, čas u Jerusalimu, neretko i na drugim mestima. A biografija gotovo filmska – odrastao u Novom Sadu, pa nemački zatočenik na privremenom radu u rudniku u Boru odakle beži u partizane, posle Drugog svetskog rata sedam godina robija u Sremskoj Mitrovici, a nakon iseljenja u Izrael počinje od perača automobila da bi stigao do najvažnijih, najtananijih poslova za ovu državu i jevrejski narod - do generalnog direktora „Jevrejske agencije” koja je radila štokakve važne poslove „koje države, pa i država Izrael po prirodi stvari ne mogu da rade”. MI: Znate, kako se ono kaže, čovek u mojim godinama kada se ujutru probudi ako ga ništa ne boli to znači da je mrtav. Prošao sam svašta i uradio, mislim, mnogo. Kada sam tamo, u Izraelu, ja kažem - mi, ali i kada sam ovde, u Srbiji i Republici Srpskoj, opet kažem - mi. I tu sam ja u nekom konfliktu sam sa sobom. Smatram da pripadam i tamo i ovde. Ja se osećam najboljim Izraelcem koji se može zamisliti. Za mene je Izrael nešto mnogo više nego država, to je neka vrsta satisfakcije istorije i sveta u odnosu na jevrejski narod. Nikad ga ne bih napustio. S druge strane, ja volim Srbe, Srbiju i Republiku Srpsku. Tu sam odrastao na srpskoj književnosti, srpskim pesmama, srpskoj kulturi. Meni je mera stvari za mnogo šta Drugi svetski rat, a Srbi su tad bili prijatelji Jevreja, na strani antifašističke borbe i nisu zaslužili ovo što im se događa. Zbog svega toga moja ideja je bila, pre više od deset godina, da se otvori privredno predstavništvo u Jerusalimu i da pokušam da pomognem Republici Srpskoj. To je ono vreme kada je Dodik prvi put bio premijer. On je to brzo razumeo. Naše prijateljstvo je počelo tada. NJegovu politiku podržavam, retoriku ne uvek, ali politiku u potpunosti. REPUBLIKA SRPSKA: Kao specijalni predstavnik Svetskog jevrejskog kongresa za zemlje bivše Jugoslavije, razgovarao sam sa mnogim ljudima u regionu, posebno ovde u Banjoj Luci i Sarajevu. I došao do zaključka da ljudi ovde ne žele da žive zajedno. I nisu to stvari vezane samo za ovaj poslednji rat, čak ni Drugi, ni Prvi svetski rat, već to traje mnogo duže, stoleća su u pitanju. Ali, odlučeno je, znamo gde se donose i ko danas donosi takve odluke, da Bosna ostane država. Imamo, dakle, te dve stvari i između toga ja vidim da bi najpametnije rešenje bilo organizovanje države na federalnim osnovama. Mislim da bi onda ovde ljudi živeli jako lepo, to je bogata zemlja. Ne mora tu biti velike ljubavi, kao što je i nema, ali se može živeti - jedni pored drugih. O svemu ovome obavestio sam i razgovarao sa svojim prijateljima, od kojih su neki veoma važni ljudi u svetu. Nedavno sam sa premijerom Dodikom bio kod predsednika Izraela Šimona Peresa. Ne mogu, naravno, prepričavati taj razgovor, ali evo jedna stvar. Kada je čuo kolika je površina Republike Srpske, nešto kao Izrael, i broj stanovnika, Peres je rekao da se veličina naroda ne meri ni kilometrima, ni brojem ljudi već željom šta narod hoće. Moramo, dakle, ovde u Republici Srpskoj, biti pametni. I ne treba se bojati pretnji, postoji sila, ali postoje i pravila demokratske igre. Mogu smenjivati, mada ne verujem da je to više moguće, ali važna je želja i htenje narod. Posebno je to važno na dugi rok. NEMAČKI ZATOČENIK: Rođen sam u Budimpešti, sasvim slučajno majka bila u poseti porodici, ali školovao sam se i odrastao u Novom Sadu. Odmah posle okupacije Jugoslavije, mađarski fašisti su nas Javreje u Novom Sadu pokupili i prinudno smo radili na aerodromu neke besmislene poslove, samo toliko da smo pod kontrolom. Već 1942. sam odveden u Bor na prinudni rad u rudniku. Uspeo sam da pobegnem zahvaljujući jednoj vlaškoj porodici koja je živela tik uz logor. Kasnije će me preuzeti srpski seljci i odvesti do partizana, kao da je taj stari srpski seljak osetio da sam levičar što sam i danas duboko u duši. U partizanima nisam bio ni heroj ni kukavica. ROBIJA: Nakon oslobođenja vraćam se u Beograd. Jedan razgovor sa jednim Jevrejinom u hotelu Moskva koštaće me mnogo. Da ne govorim ime, čovek verovatno ima potomke. Pričali smo gotovo bezazleno, o tome kako svari idu, šta valja, šta ne valja. Nisam znao da čovek radi u Udbi. I već sutradan me privedu, pa pred vojni sud i, verovali ili ne, deset godina robije. Kaže mi predsednik suda, ma to je najniža kazna, brzo ćeš ti vani. Nije to bilo nekakvo suđenje, ni branioca, ni dokaza, tek tako. I u Sremsku Mitrovicu. I taman kad se, verujem, razmišljalo o mom puštanju, dođe Informbiro. Napune zatvor sve komunistima koji su se izjasnili za Staljina i na jednom predavanju, koje je bilo za sve zatvorenike, prevaspitavanje bilo valjda, ospu teške optužbe po Crvenoj armiji. Ja budala, ne izdržim, pa se javim za reč i otprilike kažem da je to sramota što govore kada je Crvena armija debelo učestvovala u oslobađanju naše zemlje. Sačekaju me odmah na izlazu iz sale i saslušanje i – samica. Ali, malo je samica, a nas puno za samice, pa nas po dvojicu u te male ćelije. Ja dođem kod jedne izuzetne ličnosti, neverovatno pametnog i čestitog čoveka, predratnog šefa levih seljaka, a posle rata poslanika u parlamentu socijalističke Jugoslavije, čoveka koga je Tito zatvorio, profesora Dragoljuba Jovanovića. Sa njim ostanem skoro dve godine u ćeliji i naučim mnogo, gotovo nadoknadim to što nisam stigao da se univerzitetski obrazujem. On sam i njegovi pogledi na društvo, bio je doktorand na Sorboni, su jedna velika, velika priča. Jedno vreme svoje robije proveo sam i u novosadskom zatvoru gde je jedna grupa nas robijaša prevodila za Udbu vesti mađarskog radija i još neke poslove. Tu sam upoznao i svoju prvu ženu Jelisavetu Naumović, moju Jelicu, koja je tu ležala jer je pokušala beg u Italiju. ISELJENJE: Bio sam poslednji Jevrejin koji je ležao u Titovoj Jugoslaviji. Na pritisak Svetske cionističke organizacije pušten sam 1953. godine. Dočekala me moja Jelica u Beogradu, a prvu pomoć pružila mi jevrejska organizacija. Vrlo brzo sam dobio i posao u Beogradu, sasvim slučajno, u „Birou za unapređenje trgovinske mreže”. Tu je direktor bio Dragutin Presburger, čovek sa kojim sam bio na prinudnom radu u borskom rudniku. On me je postavio za šefa filmskog odeljenja tog biroa, a da ja o tom poslu pojma nisam imao. Ali završio sam nekakav kurs u Košutnjaku... Ipak, više supruga, pa i ja sve više razmišljamo o iseljenju u Izrael. I jednog dana odlučimo, idemo. Kada sam došao počeo sam kao perač automobila, pa radnik na građevini, pa rad u fabrici koja je prizvodila peći, a uporedo učenje hebrejskog jezika, do savršenstva. Kako sam tu bio baš dobar na njihovu preporuku odem u „Jevrejsku agenciju” i tamo me prime na posao, koji je bio moja ideja, ustanovljavanje jevrejskog filmskog arhiva. To je danas najveći jevrejski filmski arhiv u svetu „Stiven Spilberg”. Ta „Jevrejska agencija” u početku je bila neka vrsta privremene vlade nepostojeće države. Kada je formiran Izrael ona je preuzela razne poslove u inostranstvu koje države po prirodi stvari ne mogu da rade. Penziju sam dočekao kao generalni direktor te agencije. JEVREJSKI LOBI: Ne postoji jevrejski lobi, nisu Jevreji tako složni, kako se misli, oko mnogih stvari. Ali oko jednog jesu, svi ili gotovo svi Jevreji, gde god da žive, jesu za državu Izrael. U Izraelu je oko pet miliona Jevreja, u Americi nešto i više od tog broja. Ako treba tražiti neku tajnu njihovog uspeha, onda treba poći od činjenice da su svugde bili proganjani, terani, pa su se morali organizovati. I ja sam sa šesnaest godina već bio član Svetske cionističke organizacije. To je prva stvar, druga je da su morali mnogo da rade, a najvažnija stvar je da su oni Jevreji koji su u Ameriku stigli proterani iz Evrope radili i dan i noć, a svoju decu su slali da uče na Jejl i Harvard. E sad su stigli unuci tih koji su mnogo radili i deca onih koji su učili na tim univerzitetima. Oni sad to samo nadograđuju. Srbi bi trebalo da nešto od toga uzmu od Jevreja. Mora se mnogo učiti i to učiti na pravom mestu. Srpska dijaspora nije tako brojna kao jevrejska, ali uopšte nije zanemarljiva, samo moraju prestati da se dele po nekim obrascima Drugog svetskog rata i da onda nešto urade za Srbiju i Republiku Srpsku.