Ovde elita koči razvoj društva

U svojoj novoj knjizi „Ulje na vodi – Ogledi iz istorije sadašnjosti“, Dubravka Stojanović, profesorka istorije na Beogradskom univerzitetu, analizira istorijski period dug gotovo 200 godina i kroz njega pitanje da li je nerazvijeno društvo kočilo elitu da nedvosmisleno krene u procese modernizacije i evropeizacije Srbije ili je, pak, elita bila ta koja je u odbrani svog monopola zauzdavala razvoj društva. Ta dilema, aktuelna i danas, kako kaže u predgovoru knjige, gurnula ju je bez ostatka u istraživanje društvene istorije Srbije, koja, čini se, krije mnoga potrebna objašnjenja. Ideja njene knjige je da pomoću istorijskih analiza procesa dugog trajanja pokušamo da razumemo sadašnjost. Možda da nam za početak kažete kakve su nam istorijske predispozicije? Važno je biti svestan da takve predispozicije postoje. One ne znače da smo mi istorijom u potpunosti određeni, da je ona neka sudbina, fatum, da nema izlaza. Naprotiv! Ona nudi bezbroj rešenja u svakoj situaciji i krajnje je neodgovorno i opasno tvrditi da nema kud, da postoji samo jedan izlaz. To je najgora demagogija, kojom elita sebe oslobađa odgovornosti, jer, u stvari, hoće da kaže da ona ne namerava da bilo šta menja, da je put već davno zacrtan, da ona samo ispunjava „istorijski zavet“. To nikada u istoriji nije tačno, uvek postoji više mogućnosti, uvek postoji izbor. Do nas su stigli različiti paketi „istorijskog prtljaga“, koji nisu ni bolji ni gori od drugih zemalja, ali je veliko pitanje šta će se od njih napraviti, kakva će se kombinacija napraviti. To je velika odgovornost i elite i društva. Ipak na koje nas političke slabosti upozorava istorija? Možda je to slabost demokratskih načela koja su temelj modernog političkog ustrojstva. Tu mislim, na prvom mestu, na nepoštovanje zakona i izbegavanje propisa što je zajednički sport i vlasti i građana, čime se svakodnevno ruši mogućnost da se izgradi pravna država. Onda je, recimo, važno imati na umu da se u našoj istoriji vrlo retko poštovala podela vlasti koja bi značila da se tačno zna gde se donose odluke i ko za njih snosi odgovornost. Ta odgovornost, naravno, znači i da se snose posledice i da se za greške plati cena, čime se uvodi ključni princip demokratske smene vlasti, za šta mi opet nemamo mnogo primera u našoj prošlosti. Naprotiv, naše istorijsko iskustvo pretrpano je primerima nasilnih smena vlasti. Samo da podsetim – samo knez Miloš i Josip Broz Tito nisu s vlasti nasilno oterani ili ubijeni. Ta istorija političkog nasilja nastala je upravo zbog toga što se politička borba vodi izvan institucija, što ona nije legitiman deo sistema. Kod nas se ta borba najčešće, nažalost, valja ulicama. Sve to guši demokratski razvoj Srbije. Verovatno istorija može da nam ukaže i na glavne stereotipe koji se eksploatišu u politici, u smislu: Srbija je oduvek bila demokratska zemlja, ili obrnuto Istorija se najčešće pojednostavljuje, svodi na stereotipe a time se u potpunosti udaljavamo od mogućnosti da je razumemo. Neki kažu da je Srbija oduvek imala snažnu demokratiju, ali joj je onda nametnut komunizam, pa je s tog puta skrenula. Drugi kažu da ona nikada nije bila demokratska, pa komunizam vide samo kao jednu od mnogih faza autoritarnih poredaka u Srbiji. U ovoj knjizi pokušala sam da pratim upravo to preplitanje demokratskih i autoritarnih procesa u istoriji Srbije, da vidim gde ono autokratsko koči demokratsko, zašto nikako da dosegnemo toliko puta obećanu dosadnu demokratsku državu. Ali nije stereotip, zar ne, da je Srbija uvek imala liberalne i demokratske ustave i zakone, ali da ih je u praksi uvek izbegavala i izigravala. Ako bismo samo gledali istoriju srpskih ustava i zakona mogli bismo da zaključimo da se ona zaista, bar od sticanja državne nezavisnosti 1878. godine, trudila da prenese sve najnaprednije evropske principe. Političke stranke nastale su kratko vreme posle evropskih, ponele su gotovo ista imena i dobile skoro iste programe; zakoni su omogućili slobodu udruživanja, štampe... Pravo glasa se vremenom širilo dok nije dostiglo gotovo punu slobodu posle 1903. godine.......ako bismo se tu zaustavili s analizom, Srbija bi zaista bila uporediva s nekom od najrazvijenijih zapadnih zemalja tog vremena. Ali, ako počnemo da analiziramo kako su se osećali ljudi koji su tada živeli, šta su oni mislili o politici svoje države, šta su pisali u novinama ili govorili u Narodnoj skupštini, videćemo da se oni nisu osećali slobodno, da nisu verovali institucijama, da su, u nedostatku pravne države, stalno osećali egzistencijalnu nesigurnost. Zato je u istorijskim istraživanjima neophodno imati u vidu sve te nivoe i uvideti gde su bili propusti. Takav kritički pristup neophodan nam je upravo da bismo danas mogli najbolje moguće da iskoristimo istorijske predispozicije o kojima smo pričali. Uostalom, ideolozi Narodne radikalne stranke u 19. veku zastupali su stav da vladajuća većina ima pravo da krši zakon jer je većina. Da li to znači da je odsustvo odgovornosti već politički folklor. Pa da. Dosta sam pisala o tom shvatanju demokratije i mislim da je ono još na snazi. Francuski revolucionari su to zvali „teror većine“, a u našoj skupštini je ta većina to formulisala jasno i glasno: ako većina kod nas odluči da je crno belo tako će i biti! To je autoritarno razumevanje jednog od ključnih demokratskih principa: ta većina onda nema kočnica kao bilo koja druga neograničena vlast. I time je srušena demokratija. I pravna država. I tu smo već u partijskoj državi, jer onda vladajuća partija može sve! I to je nešto što se suviše često reprodukovalo u našoj istoriji i to je deo tih predispozicija s kojima treba da se uhvatimo u koštac. Za početak to znači da vlast počne da poštuje sopstvene zakone. Koliko o razumevanju politike govori citat iz vaše knjige Politička borba „... kod nas još uvek ostaje u haotičnom stanju, gde drugih pobuda nema do inata i apetita, gde se smatra da je sve dopušteno: politička licitiranja, prekonoćne promene mišljenja, najneprirodniji savezi i prodaje savesti“. Da, to je neverovatan citat. Napisao ga je Jovan Skerlić još 1905. godine, a ja sam ga objavila kao moto jednog rada 1995. Ni Skerlić pre jednog veka, ni ja pre 15 godina nismo mislili da će to biti tako bolno prepoznatljivo i 2010. godine. E, ta činjenica što mi vek kasnije potpuno razumemo Skerlića upravo je najveći dokaz postojanja istorijskih procesa i njihovog dugog trajanja. Tu mislim, recimo, na političku kulturu kao jedan od procesa dugog trajanja. Partije su, kako vi pokazujete, od nastanka u Srbiji bile jedan od najsigurnijih načina za društveno napredovanje, pa i sticanje imetka. Član partije ili funkcioner je najunosnije zanimanje. Citat iz vaše knjige: „Mesto iskrene i svesne političke stranke koja otvoreno i pošteno bije boj pod razvijenom zastavom ideja i načela, dolazi gomila koja se valja po prašini otimajući se za mesta i zarade...“. Da, to je isto citat iz prve decenije 20. veka, a tu je sadržan i odgovor na prethodno pitanje. Politika je ovde uvek bila jedan od najvažnijih faktora društvene mobilnosti, način da se zaradi, pređe u višu klasu. To je tipično za siromašna društva u kojima nema mnogo prostora za napredovanje – nema snažne industrije, jakog bankarstva, moćne spoljne trgovine… U takvim uslovima, politika je najbrži put za socijalnu promociju. Evo, samo pogledajte istoriju naših intelektualaca – većina njih bili su istovremeno i profesori univerziteta, i poslanici, i ministri i članovi upravnih odbora banaka. Malo ko nije pošao tim putem. I onda imate problem i za intelektualnu scenu koja je u potpunosti vezana i zavisna od države, i za državu, jer intelektualci pokušavaju da ostvare svoje mesijanske ideje. Ako je politika u prvom redu privredna grana, onda ne možete očekivati jake principe. Odatle te Skerlićeve prekonoćne promene mišljenja i valjanja u prašini. Otuda i danas otpori da se, recimo, finansiranje partija stavi pod zakonsku kontrolu. Upravo zbog toga. Partija se vidi kao rešenje socijalnih i ekonomskih problema njenih članova i vođa. Zato se kod nas stalno obnavlja taj koncept partijske države, jer politička kontrola donosi i ekonomsku. Zakoni su tu čist višak. Zato je partijska država toliko jača od pravne, one su tu egzistencijalni konkurenti. Bitka protiv toga se teško dobija. Kako se kod nas tako dobro „primio“ sistem odsustva odgovornosti? Šta je na to uticalo. Kako se dođe do tog stepena da ni jedan ministar ne oseća pritisak savesti da podnese ostavku? To je ponovo rezultat nedovoljne snage društva. Ovde još uvek društvo zavisi od vlasti, a ne vlast od društva. Kad je to tako naopako namešteno, vlast nema nikakvog razloga da strepi od društva. Nisu ni na Zapadu vlasti došle na ideju odgovornosti zato što su tako divne i dobre, nego zato što ih je društvo na to nateralo. To je značilo da kad građani kažu da je dosta, da je stvarno dosta. Ovde svakog dana svi govore da je dosta, pa ništa. Piše štampa, govore stranke i ništa. E, taj osećaj da ne možete ništa da promenite, iako imate sve institucije i demokratske alatke, to je ono što stvara taj osećaj nemoći koji je fatalan za demokratiju. Zato je teško razvijati demokratiju u siromašnom društvu. A gde je nestala kritička javnost, kako je intelektualna elita postala politička, kako je politika uspela da je proguta i „korumpira“? Opet isto – zato što zavisi od države. Ako ništa drugo – živi od državne plate i nema drugu mogućnost. Nema bogatih privatnih institucija, naučnih ustanova, nezavisnih stipendija koje bi vam omogućile da godinama na miru pišete knjigu, a da ne zavisite od Ministarstva. I to je već jedna osnova korumpiranosti intelektualne elite. Politika je, i za nju, najlakši način sticanja, a to je kraj nezavisnosti. I tako se vrtimo u krugu – pošto je siromašna, intelektualna elita postaje zavisna od države i od politike, a pošto je zavisna neće moći, a ni hteti, da menja društvo koje će, onda, ostati siromašno. Da li to znači da je elita zauzdavala društvo? Posle raznih istraživanja društvene istorije Srbije sada sve više tako mislim. Ranije sam mislila da je elita bila nemoćna da pokrene nerazvijeno društvo i da je onda, s vremenom, gubila svoj reformski i modernizacijski potencijal. Nova istraživanja pokazala su da je, vrlo često, elita kočila razvoj društva. To je, u stvari, sasvim logično – u nerazvijenom društvu lako se vlada. Tu ne može niko da vas natera na odgovornost. Pa zašto bi se to menjalo, zašto bi se stvorio okvir koji bi ubrzao razvoj društva? Ključni prelom bi bio da elita dođe do toga da je razvoj celog društva u njenom interesu. Naša elita od 19. veka veruje da je njena šansa u nerazvijenosti, i tu je jedan od temeljnih problema. Danas su glavna politička pitanja u Srbiji Kosovo, dakle teritorija ali i razvoj. U kakvom su odnosu kroz istoriju bila ta dva pitanja? To je vrlo važno pitanje. U 19. veku, u vremenu imperijalizma, verovalo se da teritorija znači razvoj, pa su Velika Britanija i Francuska držale 85 odsto sveta. Kasnije se, tokom 20. veka, došlo do novog razumevanja razvoja, on je počeo da znači privredni razvoj, državu blagostanja, dobrobit svakog građanina…. Zato se često kaže da su zemlje gubitnice u Drugom svetskom ratu, u prvom redu Nemačka i Japan privrednim razvojem ostvarile ono što su izgubile krahom svojih teritorijalnih ekspanzija. Što se toga tiče, mi smo još uvek u devetnaestovekovnom razumevanju odnosa između teritorije i razvoja. Evo deset godina od 5. oktobra. Kakva je sudbina reformatora u Srbiji? Teška. Treba napraviti sve ove preokrete koje smo do sad naveli, i još mnoge druge. A to znači promeniti društvo. A to zahteva čvrstu odluku da se na tome radi dugo i naporno. To nije popularan politički program. Objasnili ste da ste metaforom ulje na vodi hteli da kažete da su svi demokratski pokušaji – pojedinci, grupe, udruženja, pa i institucije - ostali kao te fleke ulja kojih je uvek bilo, koji se ne mogu uništiti ali se oni nikada nisu povezali. Zašto? Ta metafora je pokušaj da rešim tu enigmu preplitanja demokratskih i antidemokratskih procesa u prošlosti i sadašnjosti Srbije. Tragajući za slikovitim rešenjem došla sam do tog „ulja na vodi“: demokratska ostrva su kao te fleke, koje plutaju. Stalno su tu, ali nemaju snage da prekriju celu vodu, ne mogu da se povežu i izvedu pravu tranziciju, nego ostaju tako nepovezane, u stvari nemoćne. Vesna Pešić je dala svoje, suprotno, optimističko razumevanje te metafore, rekavši da to, istovremeno, znači i da ta voda nikada neće pobediti i razgraditi to ulje. To je bitno obogatilo tu metaforu, jer je iznelo baš dubinu te kontroverze. Opet je na nama šta ćemo s tim nasleđem učiniti, da li ćemo uspeti da ga iskoristimo najbolje. Ili će, što bi bilo najgore, to ulje i voda ostati tako nepovezani u sistem i nepomični. Nastavljate sa čitankama savremene istorije regiona Jugoistočne Evrope pokušavajući da unesete promenu u etnocentrične školske nastave istorije, kako ide sa unapređivanjem ideje višestrukih tumačenja istog događaja? Da, to su dodatni nastavni materijali namenjeni nastavnicima istorije koje je uradilo zajedno oko 60 istoričara i nastavnika istorije iz 11 zemalja Jugoistočne Evrope – od Slovenije do Turske i Kipra. Naša osnovna ideja je multiperspektivnost – mislimo da istorijske događaje treba pokazati iz različitih pozicija, jer različiti učesnici različito vide događaje. Za jedne su Balkanski ratovi osvajački, za druge oslobodilački. Mi smo pošli od toga da ne treba očekivati da će bilo ko odustati od svog viđenja i da to nije ni potrebno. Mi mislimo da treba promeniti nastavu istorije i da treba učiti iz različitih situacija, upravo uzimajući u obzir kontroverzu i različito shvatanje jednog istog događaja. Mislimo da je to važno za razvoj kritičkog mišljenja, da je važno zbog razvoja demokratije koja upravo počiva na pluralnosti. I, na prvom mestu, verujemo da istorija treba da postane faktor razumevanja, a ne sukoba kao što je to često bila.