Otimačina za mesta i zarade

Septembar 1896. godine. Stojan Novaković, predsednik naprednjačke vlade u obrenovićevskoj Srbiji, nudi Ministarstvo prosvete Jovanu Žujoviću, osnivaču srpske geologije. Saglasni su i kraljica Natalija i šef naprednjaka Milutin Garašanin. Odbio ih je potonji predsednik Srpske kraljevske akademije. Odbio je i radikale koji su ga hteli za ministra policije. U tom trenutku politički neopredeljen između radikala i naprednjaka, a prezirući liberale, Žujović je zamolio premijera Novakovića: “Ne terajte me u ministre, nisam ja za to”. Stojan Novaković mu je pragmatično, jezikom politike, odgovorio: “Jeste Vi za to, i bićete, neizbežno. Zemlja nema ljudi, Žujoviću.” Zemlja je i ovog septembra, 114 godina kasnije - u deficitu s ljudima. Političkim partijama u Srbiji hronično nedostaje kadar, nedostaju im nekorumpirani i nekompromitovani, čestiti, ugledni i odgovorni intelektualci neukaljanog imena. Rečju, nedostaje neka nova politička elita. Jer, kakva je ova koju imamo? Taman onakva kakvom je opisao Jovan Skerlić početkom prošlog veka: „Mesto iskrene i svesne političke stranke koja otvoreno i pošteno bije boj pod razvijenom zastavom ideja i načela, dolazi gomila koja se valja po prašini otimajući se za mesta i zarade...“ (navodi D. Stojanović, „Ulje na vodi“). Ništa se nije promenilo. Politika je i dalje najbolji biznis u Srbiji, prostor za privilegije, „mesta i zarade“, burazerske dilove, upošljavanje familije i prijatelja. Važno je samo da se ćuti i napreduje u partiji, i da se ne suprotstavlja vođi. Zato je Srbija jedina evropska zemlja u kojoj postoje blanko ostavke koje poslanike pretvaraju u politički megafon partijskih vrhova. Nema ni odgovornosti, izuzev u vatrenim političkim govorima i zalaganjima koja nikoga ne obavezuju. Ministru Svetozaru Čipliću, na primer, vri u Novom Pazaru a on kaže da ministar i ne mora da ide na teren. Može valjda i iz kabineta da se vodi politika – telefonom. Ostavka je u Srbiji nepoznat institut. Ovde nijedan političar nikada i ni zbog čega nije podneo ostavku. Trenutni koalicioni partneri ucenjuju jedni druge, kao i oni pre što su se ucenjivali, saglasni samo u jednom jedinom programu „kako što duže o(p)stati na vlasti“. To je njihova jedina ideologija. Najbolji je primer za to slučaj profesora Ratka Markovića. Božidar Đelić je, ne bi li se ogradio od „simbola vladavine Slobodna Miloševića“, rekao da je Marković došao na čelo UO Instituta društvenih nauka – prema političkom kriterijumu. U prevodu, ucenom SPS-a. Morao je ministar nauke da prizna jer se javnost uzbunila što SPS vraća „stare ozloglašene snage Miloševićevog režima“. Kao da ne znamo da su takva kadrovska rešenja obično trgovina političkih stranaka, u ovom slučaju DS-a i SPS-a. Onda je profesor Marković podneo neopozivu ostavku, jer je mislio da je tu zbog stručnosti a ne zbog politike. I javnost je pozdravila „časnu odluku“ profesora kad već „na vreme nije sprovedena lustracija“. Niko se, međutim, nije upitao među političkom, intelektualnom i medijskom elitom Srbije, nije li logično da „simboli vladavine Slobodana Miloševića“ s vremena na vreme dobiju neki UO, kad je već najveći simbol Miloševićeve vladavine, njegova SPS i danas na vlasti u koaliciji sa DS-om? Neko od dežurnih analitičara će reći da je „SPS sada reformisana stranka koja je raskinula s prošlošću“, no, međutim, onda je krucijalno pitanje zašto nije moguće da se reformiše i SPS-ov autor Zakona o univerzitetu iz 1998? I gde su te moralne i teritorijalne „crvene linije“ kojima nam svakodnevno maše politička elita, ispod kojih se ne ide? Isto važi i za opoziciju Srbije. Saglasna je samo u jednom – kako da se domogne vlasti. Bez načela i ideja. Bez principa i programa. Tu je zgodan primer i novi Evropljanin Tomislav Nikolić. Maše nam „crvenim linijama“ koje diže i spušta kako dune vetar toga dana, ne bi li namakao još malo razočaranih Tadićevih ili ono malo Koštuničinih birača. NJegova suptilna kosovsko-evropska politika „najveći evroskeptik među evroentuzijastima i najveći evroentuzijasta među evroskepticima“ najnoviji je bućkuriš koji se nudi na političkoj sceni Srbije; metastazirajući oblik „genijalnosti“ srpske politike 21. veka. Koštunica je probao s mantrom „više od autonomije, manje od nezavisnosti“, a Tadić s još ingenioznijom „i Kosovo i Evropa“. Nikolić ih je, međutim, prevazišao. I eto dobrog pitanja: Hoćemo li na izbore? I imamo li izbora sem da glasamo za njihova elitna „mesta i zarade“? Kakva je srpska politička elita i postoji li ona uopšte ili je ovde još uvek samo reč o partijsko-tajkunskim interesnim grupama? „Na snazi je simbioza države, kriminala, korupcije... Ovde se zakon krši na najvišem nivou vlasti, i zašto bi to neko ko je na vlasti sprečavao kad mu donosi korist? Predsednik države je, recimo, predsednik stranke. Zašto bi onda na dnu ili pri dnu piramide neko nastojao da poštuje zakon“, pita se u razgovoru za NIN Aleksandar Bošković, naučni savetnik Instituta društvenih nauka u Beogradu. Iz ugla ljudi koji su uključeni u najslađi srpski biznis “kako doći na vlast i onda je sačuvati“ - to je sasvim razumljivo, oni štite svoje interese. Ali, reći će Bošković, čini se da niko nije raspoložen da ih kazni na izborima: „Nema političke alternative, to je prvi razlog. Dalje, ovo je sistem u kojem niko ne plaća porez. Količina neplaćenog poreza u Srbiji verovatno je jednaka količini bruto nacionalnog proizvoda. Radi se o ogromnim svotama. To ide do uličnih prodavaca, ponekad se pojavi neki inspektor, ovi mu prete da će da ga prebiju… Sve je to dil sa državom, varam gde mogu i država me pušta a ja neću da se petljam u poslove države.“ Smešan je i vrlo indikativan, s druge strane, podatak da je srpska politička elita „evropskija“ od političkih elita nekih drugih zemalja koje su već članice EU. Podatak je iz poslednjeg međunarodnog istraživanja o političkim elitama 2009, u kojem je učestvovala i Srbija – jedina izvan granica EU. Istraživanje je pokazalo i da su stavovi srpske političke elite prema različitim pitanjima koja se odnose na EU i rizike i probleme pred kojima se Unija nalazi, u evropskom proseku, reče za NIN dr Vladimir Vuletić, profesor sociologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, koji je radio ovo istraživanje. Sva dosadašnja istraživanja političkih elita u Srbiji, međutim, nedvosmisleno su pokazala da je ovde reč o transformaciji jednih te istih ljudi i njihovog potomstva od Titove Jugoslavije do danas. Oni zadržavaju dominantan položaj i privilegije u društvu. Nova socijalna grupa u Srbiji još nije odnegovana. Pri tom, Srbija je na sigurnom putu ka zatvorenom društvu. Što je u potpunoj suprotnosti sa definicijom modernog društva koje je otvoreno, i u kojem položaj pojedinca zavisi od njegovih sposobnosti, a ne od njegovog porekla. Dr Vuletić kaže da su nakon Drugog svetskog rata, ljudi na osnovu zasluga u ratu dolazili do visokih položaja... Prepreka je čak bila ukoliko su imali nekog u porodici ko je u ranijem političkom životu imao iole značajniju ulogu: „U tom smislu je elita bila otvorena za pripadnike drugih društvenih slojeva, za seljake, radnike.“ Današnja politička elita je, međutim, zatvorena za niže društvene slojeve... Teško se danas među političkom elitom mogu naći ljudi čiji su roditelji iz radničkog ili seljačkog sloja. „Uglavnom je reč o samoobnavljanju viših društvenih slojeva. I to je specifičnost ove naše tranzicije u odnosu na većinu istočnoevropskih zemalja. Mađari su u nekim istraživanjima početkom devedesetih imali 3,1 odsto pripadnika nove vladajuće strukture čiji su roditelji u prethodnom režimu pripadali vladajućoj eliti. U Srbiji je međutim taj procenat znatno veći - više od 50 odsto pripadnika srpske političke elite ima roditelje, odnosno oca koji je bio pripadnik rukovodećeg ešelona ili pripadnik viših društvenih slojeva. Sada je pripadnost porodicama koje zauzimaju visoke društvene položaje bila olakšavajuća a ne otežavajuća okolnost“, objašnjava dr Vuletić. Tako, prosečni predstavnik ovdašnje političke elite je muškarac, Srbin, između 40 i 60 godina, sa fakultetskom diplomom. Skoro četvrtina elitnih ima i magistraturu/doktorat. Pripadnost eliti u Srbiji danas podrazumeva i bar jednu čvrstu rodbinsku ili prijateljsku vezu sa nekim na visokom društvenom položaju. Svaki peti elitni političar danas je u braku sa pripadnikom nekog od elitnih slojeva – direktorom (10 odsto), privatnim preduzetnikom (8,1 odsto) i političarem (1,9 odsto), a više od trećine njih (33,5 odsto) ima prijatelja koji je pripadnik političke elite. Šansa za ulazak u političku elitu je nesumnjivo, visoko socijalno poreklo. O tome govori i podatak istraživanja iz 2004. godine da je čak 65 odsto pripadnika političke elite iz porodica čiji su očevi pripadnici više srednje klase i političke ili ekonomske elite (37 odsto plus 28 odsto), dakle iz porodica čiji se očevi bave pružanjem usluga (uslužna klasa) a ne proizvodnjom, dok je 1989. godine čak 77 odsto pripadnika političke elite poteklo iz nižih društvenih klasa – radničke i seljačke (14 odsto očeva iz niže srednje klase, 32 odsto očeva manuelnih radnika, 31 odsto seljaka). Naše partije su koncipirane kao stare komunističke partije. Na vrhu piramide je lider i on donosi odluke. Članstvo je tu dekor, parada u kampanji, glasačka mašina u parlamentu. Dr Vukašin Pavlović, profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu, slaže se da unutar partija ne postoje jaki demokratski mehanizmi. Međutim: „Deo političke teorije i prakse u svetu smatra da je za jedan demokratski politički sistem dovoljno da postoji više partija i konkurencija među njima a da je pitanje unutrašnjih odnosa sporedno, da li će biti manje ili više demokratski, manje ili više autoritarni. Istraživanja u savremenoj političkoj sociologiji pokazuju jake oligarhijske i autoritarne tendencije u političkim partijama. Pitanje stepena demokratskih odnosa unutar partije je važno. Jer se teško može prihvatiti mišljenje da je moguće graditi demokratiju nedemokratskim sredstvima i partijama koje nisu i same demokratski organizovane“, kaže dr Pavlović. I tako. Naša politička mašina ne proizvodi ličnosti, nego vojsku poslušnika, a uteha nam je da to i nije samo kod nas. Sonja Liht, predsednica Beogradskog fonda za političku izuzetnost, osvrćući se na sistem blanko ostavki u srpskom parlamentu, kaže da takav sistem sigurno ne valja, ali da ne valja ni onaj drugi u kojem je parlament pijaca na kojoj svako ko ima para može da kupi koliko god hoće glasova: „Žalili su mi se neki prijatelji, članovi Parlamentarne skupštine Saveta Evrope, da je to situacija u nekim zemljama centralne Evrope. Parlamenti su pijace, a to isto ne smemo da dozvolimo, sistem mora da se izbalansira. Za to uvek treba vremena. Mi smo nestrpljivi. Nemoguće je za deset godina izgraditi dobar demokratski sistem. Ali to ne znači da ne može bolje nego što jeste a to zavisi od političke elite i političkih stranaka u kojima te elite stasavaju.“ Sonja Liht je ubeđena da je edukacija političara – moguća. Kroz Beogradski fond za političku izuzetnost je prošlo više od 70 članova Skupštine Srbije, trenutno su na edukaciji sedam državnih sekretara, nekoliko ministara, kaže gospođa Liht. To je, dakle program za već aktivne političare, za one koji su već u državnim institucijama. Iznenađeno je pitam: Jesu li nešto naučili? „Kad kažem da edukujem političare reakcija je potpuno ista i ovde i u svetu – smeju mi se i pitaju obavezno: Zar oni mogu nešto da nauče, zar oni žele nešto da nauče? Od Kanade do Turske. Izvlačim zaključak da postoji ogromno nezadovoljstvo političkom elitom. Ne samo kod nas. Pokušavamo da promovišemo vrednosti koje moraju da budu prisutne u javnom i političkom životu. Na prvom mestu, nema politike bez etike. Može da se misli da je ima, ali kad-tad i društvo i država i sama politička elita će platiti strašnu cenu. To znači da opšti interes, interes građana mora da bude iznad interesa pojedinca. Nažalost, mi za ovo kažemo da je floskula, a nije! Od toga zavisi hoće li ovo društvo opstati.“ Lihtova još kaže da iz godine u godinu Beogradski fond dobija sve veći broj prijava, i da primećuje da političari žele da steknu nova iskustva, znanja, da uče za istim stolom sa političkim neistomišljenicima: „Mislim da je upoznavanje kroz zajedničko učenje jako važno. Kao što mislim da je važno da idu u karaoke bar u Strazburu zajedno, ceo region je tamo, od prvog dana, kao da se Jugoslavija nikad i nije raspala.“ I da. Možda je karaoke klub najbolja definicija srpske političke elite. Dok nešto konačno ne nauče.