I to će proći...

Mija Pilić, devojačko Adamović, nekad poznata glumica Ateljea 212, omiljeno lice malih i velikih ekrana, supruga teniske legende Nikole Pilića, prvi put daje intervju, posle 40 godina brižljivog izmicanja znatiželji javnosti i upornog sklanjanja od medija. Mija i Nikola Pilić zajedno su više od četiri decenije. „Mi smo vam živi dokaz da postoji ljubav na prvi pogled i ljubav za ceo život“, kaže mi Mija, lepa kao nekad. Ne krije svojih 69 godina i, tek, poneku, boru. Kao glumicu Ateljea 212, gledala sam je na sceni, ali i na malim i velikim ekranima. Od „Kozare“ (1962), „Evgenije na zrnu graška“, „Kod ’Zelenog papagaja’ “, „Hajde da rastemo“, TV serije „Rađanje radnog naroda“ i „LJubav na starinski način“ (1969), „Pendžera ravnice“, „Kafanice, ludnice, sudnice“, „Rado ide Srbin u vojnike“, „Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji“, do poslednje uloge, 1972. godine u Ateljeu 212 u predstavi „Derviš i smrt“. Igrala je kadinicu, Zoran Radmilović Ahmeta Nurudina, Petar Božović Mula Jusufa, Petar Kralj Hasana a Dragan Nikolić muselima. Selimovićev tekst je dramatizovao Borislav Mihajlović Mihiz, a režiju potpisao – Branko Pleša. Pozorišni „drim tim“! LJubavna i životna priča Nikole i Mije, sve ove godine, intrigirala je i svetsku javnost. Jer, Nikola Pilić (71) bio je deo famozne ekipe HANDSOME EIGHT („Osmorica zgodnih“) najlepših tenisera sveta, i meta najlepših žena sveta. Zgodni momci žarili su teniskim terenima i van njih, punili Vimbldon, zgrtali milione dolara. Za najzgodnijim, Pilićem, Splićaninom sa Firula, aristokratske pojave, izgleda i ponašanja, levorukim teniserom ubojitog servisa, majstorom voleja, počesto tankih živaca, ludovale su žene, kao danas za Klunijem ili Bredom Pitom! Pilić, princ teniskih terena, izbegao je zamke života jednog plejboja. Porodicu i suprugu Miju, čuvao je i - sačuvao. On traje u sportu, kao Hulio Iglesijas u muzici! Kada je nakupio trofeje, otvorio je svoju akademiju ’’NIKI PILIC TENNIS ACADEMY’’ u Oberšlajshajmu, kraj Minhena. Danas je trener. Veliku kuću zamenili su za tri stana, za njega i Miju, ćerku Danijelu, rođenu 1971. i sina Nika, rođenog 1975. godine. Od pre tri godine, Nikola Pilić je savetnik Dejvis kup reprezentacije Srbije. Jedino je Pilić u istoriji tenisa kao selektor osvojio ČETIRI Dejvis kupa! Danju-noću uz njega, i sa njim, bila je njegova Mija. Mija mu je prepustila glavnu ulogu. Čak ni deci nije govorila o svojoj karijeri, sve dok joj Sonja Dalipagić (devojačko Požeg), naša zajednička prijateljica, nekad čuvena teniserka, šampionka, i najlepša sportistkinja Jugoslavije, nije presnimila sve serije i TV drame, „da deca vide kakva im je bila majka“.Ovog leta, na turniru u Umagu, ubedila je Miju da treba i ona, najzad, da ispriča svoju priču. Iz Minhena su došli u Beograd, prošle nedelje, zbog Dejvis kupa. Našle smo se u hotelu ’’IN’’ preko puta Arene. Ne zaboravlja se pogled živih zelenih očiju, pamte ga svi koji su je gledali na sceni, ili na ekranu. Nailazi i Nikola, u crvenoj trenerci reprezentacije Srbije, sa ogromnom sportskom torbom. Kratak dogovor, poziraju fotoreporteru. „Meni ništa ne odbija“, šapuće mi u poverenju Mija. „Zloupotrebim“ ovo priznanje i uspevam da im iznudim i „poljupček“. Nikola, posle par minuta, odlazi kao vetar. I dalje je šarmantan i, neverovatno, zgodan. Pokazujem Miji monografiju povodom 50 godina njenog pozorišta Ateljea 212. NJeno ime, Mija (Milica) Adamović je prvo na listi glumaca. Počinjemo razgovor od kraja, od njene poslednje predstave na sceni, 1972. - Za mene je ta predstava, „Derviš i smrt“ došla kao božji dar, priča Mija. Zahvalna sam što sam radila sa tako divnim ljudima i umetnicima. Bilo je to predivno doba kada se na jednom, tako malom prostoru kakav je bife Ateljea 212, svakodnevno okupljalo toliko ljudi od duha. Taj Atelje 212 je bio kao Mont Everest. I ono što je bilo fascinantno, jeste da su se svi ti veliki glumci, reditelji, pisci, prema nama odnosili kao prema sebi ravnima. Bez nadobudnosti. To je nama, mladima, davalo dodatnu energiju. Bezbroj puta sam govorila kako nigde na planeti ne postoji manje mesto a sa više talentovanih ljudi! Nažalost, mnogih tih umetnika danas više nema, ali, dok god postoje sećanja, živi su i oni. Ja sam došla iz Novog Sada, gde sam uvek bila „mala Mija“. Moj brat Dušan studirao je arhitekturu, a roditelji nisu imali para za još jednog studenta. Kada se otvorila Viša škola glume u kojoj je profesor bio Dejan Mijač, odmah sam se upisala. Kakvu sam samo sreću imala! Bila sam stidljiva i zakopčana, međutim Mijač je imao način da svakom od nas priđe i da nas oslobodi tog straha. Mijač ima taj ogromni gabarit velikog umetnika i pedagoga. I pre pohađanja studija, već sam igrala Pepeljugu! To mi je bila prva uloga i to u – stihovima. Mladost je neverovatna, tada čovek ima veliko poverenje u sebe i svoje moći, čini mi se da sam sve mogla. A onda sam zaigrala i u Novosadskom pozorištu u prvoj režiji Mire Banjac. Dala mi je glavnu ulogu u predstavi „Nedelja u NJujorku“. Bilo je to negde 1965. godine. Beograd, iako vam nije rodni grad, ima posebno mesto u vašem životu.. Da, u Novom Sadu sam rođena, a Beograd me „rascvetao“. Ja sam volela Beograd, i Beograd je voleo mene. Zato, kad god dođem, imam posebno osećanje. Obavezno vidim sve izložbe, odem u pozorište, kupim knjige. Juče sam kupila dve knjige, jednu o Kusturici, ne ovu koju tek treba da objavi, i knjigu Mome Kapora. Kupila sam i kokice. I, tako, idem ulicom, sve sa knjigama i kokicama u rukama, i sretnem - Purišu Đorđevića. Oduševim se i uzviknem: „Je li to veliki Puriša Đorđević?!“ On me prepozna i pozdravimo se. Ne znam zašto, valjda zato što su me oduvek zvali „mala Mija“ kad sretnem nekog koga cenim, ja mu dodam ono „veliki“. A tek koliko za glumca znači kad ga prepoznaju. Prošle godine u Zagrebu, na Cvetnom trgu, kupovala sam sveće, vadim novčanik da platim, a crkvenjak mi kaže: „Vi ste, sigurno, Mija Adamović!“ Kako sam se iznenadila, jer već 45 godina ništa ne igram. Bili ste posebno vezani za roditelje. Moja su oba roditelja, majka Mara i otac Petar, sahranjeni na Novom groblju u Beogradu. Kad god dođem, odem na njihov grob i svakom spustim po ružu. Odem obavezno i na grob osobe koju sam obožavala. To je moja tetka, Zora Korać, žena koja je u mom životu bila toliko važna, jer sam videla šta sve čovek može da uradi. Ona je bila ne samo jedan od najboljih urednika na RTS-u, već je osnovala LJubljansku i Zagrebačku televiziju. NJen suprug, general Duško Korać, bio je veliki zaljubljenik u tenis, prvi predsednik Teniskog saveza Jugoslavije. On je otvarao teniske terene, ona televizijska studija. Šta ste poneli od oca, šta od majke? Otac mi je bio izuzetno čestit čovek. Bio je profesor francuske i jugoslovenske književnosti. Veoma strog i uštogljen. Pamtim da mi je često govorio: „Nemoj ti da se hvališ, pusti drugi da te hvale“, kao i to da nikad ne poželim nešto što ne bih volela da se meni dogodi. Najčešće nam je usađivao skromnost i potrebu za obrazovanjem, govoreći: „Nije važno šta imaš, već ono što nosiš u sebi.“ Tako je govorio i From, važno je šta jesi, a ne šta poseduješ od stvari. Tada nam nisu bile važne pare, već naše duše. I onda, kao da se dogodio zemljotres, pa su vrednosti Zapada isplivale, pare su postale važnije od naših duša. Ta neverovatna trka za novcem izbacila je na površinu sav mulj i talog koji je zatrpao sve one prave vrednosti. A kada je otac čuo da želim da budem glumica, samo je pitao da li imam talenta? Rekli su mu da sam nadarena, a on je dodao da je nesreća biti osrednji u umetnosti i da ničeg goreg nema za glumca nego da je polutalentovan. Da bih ga umirila, upisala sam engleski jezik i završila prvi stupanj. Iako sam dugo u Novom Sadu bila glumica, kad sam došla u Beograd bila sam novo lice. Uvek su mi davali manje godina nego što imam. Ja sam ih ispravljala, jer me je otac naučio da uvek govorim istinu. Na to mi je tetka Zora govorila: „Jesi li blesava, ne govori nikad koliko imaš godina!“ Istina je, ipak, bila jača kod mene. Mama je bila sekretarica u novosadskoj Operi, bila je prelepa, šarmantna, komunikativna i dobra. Puna nežnosti. Žena koja je prosto plenila svojom pojavom. Govorila mi je kako su najveće primadone uvek - najjednostavnije. Takođe me je naučila da se, kad dolazim u pozorište, uvek najljubaznije javim portiru. To vaspitanje prenela sam i na našu decu. Kako je došlo do sudbinskog susreta vas i Nikole, na novosadskom korzou? Bio je to moj prvi dan posle škole, na korzou ispred Tanurdžićeve palate. Kada sam ugledala Nikolu, bio je to – grom! Potres. Znala sam da je to - to! Nikola je tek došao u Novi Sad da upiše Višu upravnu školu, pošto su ga odbili u Zagrebu. Na moju sreću. Dugo smo se samo gledali i gledali, u prolazu. Što kaže Đole Balašević, kod nas je sve „ima vremena“. Nikola je kasnije zamolio jednog prijatelja da nas upozna. Bio je zaista lep, onako visok i riđkast. Što reče moja tetka Zora: „Kao da ga je Šveđanka rodila!“. Ali, Nikola je od onih muškaraca koji nisu svesni svoje lepote. Nikad nije bio „narcis“. On je imao 19, ja 17 godina . Nikad nismo bili ono što se zove „momak“ i „devojka“, nije to među nama išlo brzo, trajalo je skoro deset godina, dok nisam upotrebila i primenila sve svoje „čini“. Za to vreme on je išao za svojom karijerom tenisera, ja za svojom, glumice. Kako to da ste tako dugo čekali na venčanje? Pretpostavljam da su i iskušenja bila velika? Nema tu pravila. Neko se venča posle tri meseca, nekom je, kao nama, trebalo deset godina. Mene nikad nije zanimalo sa kojim je sve ženama bio, jer znam da su teniseri momci koji moraju da se brane od žena. Pa i ja sam bila lepa, mlada, popularna glumica. Nikola je bio i ostao veliki romantik! Došao je iz Zagreba u Beograd da me pozove da čekamo zajedno Novu 1970. godinu u Zagrebu, u hotelu „Esplanada“. Bila sam ubeđena da ću mu reći „ne“, ali sam rekla „da“. To je bio naš prvi, zajednički doček Nove godine. Ostala sam posle u drugom stanju, venčali smo se i sledeće godine dobili našu Danijelu. Da li je došao po vas čuvenim belim, sportskim „mercedesom“, prvim u Jugoslaviji? Meni to nikad nije bilo važno, iako sam se, naravno, vozila tim „mercedesom“. Da li imate jahtu, jer danas mlade teniske zvezde odmah pazare razne „sansikere“, „predatore“? Ma neeeee, ja mrzim jahte! Kakva jahta? Ja više volim da odem u hotel nego da plovim nekom jahtom. Moj muž je Dalmatinac, za njega je i čamac kao hotel. Stalno ste zajedno, na putovanjima, turnirima, da li to Nikola traži od vas? Ne, to se nikad nije postavljalo kao uslov, to se tako desilo. Da je imao drugi posao, bilo bi drugačije. Ako smo odlučili da budemo zajedno, a on je stalno na putu, onda sam i ja putovala s njim. Ali, iskreno govoreći, čitavog života naravno da mi je falila ta kreativnost koja je u meni. Ipak, i ja sam nešto uradila u svom životu, ostvarila sam se na profesionalnom planu kao glumica. U Akademiji PILIĆ imate svoje značajno mesto, poznavaoci kažu da ste bili kao „mama“ Bekeru, Ivaniševiću, Đokoviću. I pre Akademije, u našoj kući je bio Boris Beker. Spavao je kod nas, i kad je bio sretan i kad je bio nesretan. Posle je došao mali Goran Ivanišević. Ja veoma volim decu. Prema deci imam posebnu dozu tolerancije, opraštam im neke stvari, ali kad postanu ljudi, više im ne praštam greške. Mislim da deci odrastao čovek uvek treba da priđe i da pruži ruku. Boris je, kad je prvi put došao kod nas u kuću, imao tek 20 godina. Nego šta nego da je bio – dete! Beker je, poznato je, često imao svoje up’s and down’s i za razliku od vas i Nikole, voleo je da stalno bude u središtu medijske pažnje. On je neobična ličnost. Kad je sa nama u četiri zida, on je jedna osoba, a čim treba da izađe u javnost, on stavi masku. Na kraju, svi mi imamo neke svoje „maske“, ali kod njega je to baš vidljivo. Nije lako tim mladim igračima koji već sa 12 godina postaju profesionalci, oni nemaju vremena da prođu sve svoje pubertetske faze. Neko, ipak, uspe to da nadogradi. Apsolutno sam ubeđena da je Novak Đoković taj primer. On ima inteligenciju. Pretpostavljam da ste najviše voleli da na terenu gledate svog supruga? Nikolu nisam gledala kao tenisera, već kao svog muža. Nije mi važna lepota same igre, već da li će da pobedi ili neće. Ranije, u ono doba, volela sam da gledam Iliju Nastasea. Taj je bio „lud“ sto gradi, i talentovan da „glava boli“! Ali, pošto je bio jako bezobrazan, volela sam da ga gledam samo kada nije igrao protiv Nikole. Znao je da provocira, izaziva, jer tada pravila nisu bila stroga kao danas. Danas je na terenu važno ko šta firmirano nosi? Uvek je to bilo važno. Mada je, nekad, u staroj Jugoslaviji bilo smešno govoriti o tenisu kao ekskluzivnom sportu, ako se znalo odakle su ti teniseri poticali. Nikolin otac je bio mesar, i da je mogao, najradije bi mu polomio reket! Nikola je tu eleganciju i pojavu povukao na majku. NJegova majka je bila lepa i uvek doterana žena. Četiri decenije ste u braku, da li je bilo nekih turbulencija? Ako mislite na emocionalnom planu, nije. Apsolutno ne. Pripadanje i osećanje pripadanja i poverenja mora biti apsolutno. Ja sam posesivna i ne bi dolazilo u obzir da se neke stvari tolerišu. Postoji razvod i svako nek ide svojim putem. To je onda za mene gotovo. Međutim, vidim da je kod mnogih brakova sportista i glumaca važno samo da „kasa štima“! Ja sam jako staromodna, i ne praštam neverstvo. Uvek kažem, to osećanje ponosa je meni moj otac Pera Adamović ostavio, šta ja tu mogu?! A kad je reč o vaspitanju dece, Nikola je bio autoritet, a ja – apsolutna ljubav! Naša deca nikad nisu dobila batine, a ne sećam se ni da smo povisili glas na njih. Kad su ušli u te pubertetske faze odvajanja, shvatila sam da je to neminovno, i presretna sam sada, jer i dalje imamo izvanredan odnos. Negde sam pročitala jednu božanstvenu rečenicu da je „najbolji otac deci onaj koji voli njihovu majku“. Jer, kad mama ima emotivnu stabilnost, onda tu emotivnu stabilnost može i da prenese na decu. Decu moraš da pustiš, da bi ti se vratila. Dopao mi se jedan detalj, da u restoranu ne počinjete da jedete pre Nikole. Hteo je time da kaže koliko su teniseri egoisti i koliko misle samo na sebe! I to je istina. Teniseri su, zaista, veliki egoisti! Međutim, u životu udvoje, moraš malo prestati da budeš egoista. Nas dvoje smo učili jedno od drugog. Nikola je, recimo, neverovatno tolerantna osoba, prema svima. Taj prag tolerancije učila sam od Nikole. Ja se, po onoj ženskoj liniji, brže uvredim, zlopamtilo sam, teže mi je da oprostim, a kod njega to ne postoji, on je pravi – hrišćanin. To praštanje i opraštanje je nešto što danas svima nama fali. Vi ste ga uveli u svet kulture i umetnosti. To je istina. Nikola jednostavno za to nije imao priliku. On je samo mislio o 30:40, kad će osvojiti gem. Kad je prvi put pročitao Andrića, Andrić je od tada stalno na njegovom stolu, više se nije odvajao od njega. Andrić je Nikoli – „sveto pismo“! Ne postoji pisac na kugli zemaljskoj koga više ceni od Andrića. Pročitao je sve njegove knjige. Onda je sigurno naš nobelovac i vaš pisac? Srbija je zemlja neverovatnih talenata. Imati u 20. veku jednog Andrića, Crnjanskog, Kiša, Mešu Selimovića, Lazu Kostića i Čika Jovu Zmaja to je kao kakav Mont Everest... Meni stane „knedla u grlu“ kad samo pomislim na njih. Danas su mi išle suze kad sam čula na televiziji da se negde proslavlja sto godina od rođenja Meše Selimovića. Neko je onda pročitao njegovu rečenicu koja, otprilike, glasi: „Traže od mene da mrzim a ja nemam dva srca, jedno za ljubav, drugo za mržnju!“ Evo, i sada mi krenu suze. Danas je mržnja „lična karta“ ljudi koji prave karijere. Umesto da se karijere prave na ljubavi. Zato, nažalost, ispadate blesavi ako imate tu neku naivnost. Ipak, ja volim da sam u tom društvu „blesavih“! Vaša je porodica deo zaista pravog džet-seta. Nikola je igrao sa Edvardom Kenedijem, Čarltonom Hestonom, Dastinom Hofmanom, Bingom Krozbijem. Kako ste sačuvali jednostavnost i skromnost? Do toga nam je oboma vrlo stalo. Čak sam se čuvala da me ne oslovljavaju sa „gospođa“. Volim da mi se jednostavno obraćaju sa Mija. Kakva „gospođa Mija“, to je već neka – distanca. Nikola je čovek koji čvrsto stoji na zemlji. Mi smo ljudi koji se, jednostavno rečeno, ne prave važni. Tako smo vaspitali i decu. Biti u ono vreme sin i ćerka Nikole Pilića, koji je bio kao najveća primadona, zvezda assoluta, kada predsednik države šalje po njih avion, a ostati skroman, nije bilo baš lako. Naša deca su vaspitavana da rad nije sramota. Kada je recimo bio Dejvis kup, naša deca nisu sedela u VIP loži, ćerka je prodavala majice, Niko nešto drugo. Dopunjavali su svoj džeparac, nisu izigravali džet-set, nego su radili. Mi smo im davali skromnu svotu novca, ako im je trebalo više, to su i zaradili. Moj sin Niko voli muziku iako je diplomirao arhitekturu. Godinama je bio di-džej , i to isključivo za rege. NJega uvek fascinira borba za prava. Neko vreme ste živeli u NJujorku. Kako to da niste ostali u Americi? Finansijski bismo, sigurno, bolje prošli, ali nam ne odgovara njihov način života. Jedno je doći na nekoliko dana ili meseci, ali živeti tamo je nešto drugo. Moj svet su ljudi Ateljea 212, ja sam tom društvu pripadala. Sve ostalo je kulisa Nikolinog posla. Amerikanci imaju taj neobavezan, lagani kontakt, ali sve je to tako površno. Čovek na tim prijemima ide s čašicom pića unaokolo, uz ono bla, bla bla... Ipak, mnogo mi znači da sam gledala jednog Nurejeva i Barišnjikova i tolike velike umetnike, ali ni sa kim nisam postala prijatelj. Mene ti ljudi fasciniraju svojim delima. Nikad nisam bila usamljenija nego u Americi. Ja volim da šetam, volim da sednem u kafić, da pričam s ljudima. Upoznala sam Ameriku kada Artur Eš nije ni u jedan klub mogao da uđe, a sada se stadion zove po njemu! Šezdesetih godina, jedna Žozefina Beker nije mogla da odsedne u hotelu u kojem je nastupala, morala je da spava u prikolici u hotelskom dvorištu! Danas se dosta toga promenilo, ali treba gledati „Farenhajt 9/11“ Majkla Mora. On je sve lepo objasnio, i uvek mi se digne kosa na glavi kad na sve to pomislim. Mnogo volim film, volim da idem u bioskop. Da li ste upoznali Kusturicu? Nažalost nisam. Za mene je Kusturica Andrić našeg filma! Ja tog čoveka obožavam. Naša ćerka je htela da ide u Prag da studira filmsku režiju, samo zbog Kusturice! Šta da kažem, on me „obara“ s nogu. Ispričaću neverovatan detalj. Jedan dan po podne, u jednoj ekskluzivnoj ulici u Minhenu, Teatinerštrase, u bioskopu se prikazuje Kusturičin film „Crna mačka, beli mačor“. Uđem, odgledam film, i da li verujete, na kraju, pedesetak ljudi u sali krene da aplaudira čitavih pet minuta! To mi se još nigde nije dogodilo, da obična bioskopska publika, i to ne naša, već stranci, i ne na festivalu, već na običnoj popodnevnoj projekciji, aplaudira jednom filmu! A to može samo Kusturica. Velika mi je želja da odem da vidim taj njegov grad na Mokroj Gori. Čujem da priprema film „Na Drini ćuprija“. Pa ko će bolje Andrića osetiti, to je idealna kombinacija, Andrić i Kusturica, i ja mu samo želim snagu i inspiraciju da istraje. Nikola je po nacionalnosti Hrvat, vi ste Srpkinja. Da li ste nekad imali problema, ucene ili pretnje? Nikad, jer mi nismo eksponirani. Naš čitav život je baš skroman, mene nikad nisu zanimali nikakvi „iventovi“ ili politika. Da li imate svoj životni moto? Aristotelova rečenica zapisana na skiptru Aleksandra Makedonskog: „I to će proći“, da se ne uzneseš kad trijumfuješ, ali i da ne potoneš kad doživiš poraz, to je jako dobro rečeno, to mogu samo izuzetni ljudi. Tu snagu ima moj Nikola. A ja se „šlepam“ uz njega. Koliko pratite politiku, ili je izbegavate? Ko može da izbegne politiku?! Gde god da se okreneš, a ona te treska u glavu. Mi smo bila apolitična generacija koja je živela u zemlji u kojoj sam mogla da se bavim svojom umetnošću. I onda, kad odeš u demokratsku Nemačku gde je „nezavisno“ novinarstvo, vidiš da je to sve daleko od nezavisnog. Postoje jedan ili dva čoveka koji mogu nezavisno da pišu, a ostali dobiju smernice, scenario o tome kako da pišu o nekoj temi. Naša je ćerka novinar, i nije lako biti taj nekakav borac za istinu i pravdu. Deca su nam vaspitavana da imaju osećanje pravičnosti, jer pravičnost je aksiom jednog života. Da li ste, prateći događaje u Srbiji, više očekivali od petooktobarskih promena? Vidim da narod ima neverovatnu energiju, i svaki drugi narod u ovim uslovima bio bi, ne „na kolenima“, nego - ispod zemlje! Da li je imidž Srbije i dalje loš? Sada se sve jako promenilo nabolje, svake godine je sve bolje, jer i ova nova deca sportisti, čine čuda. Slušala sam jednog novinara koji je govorio o, kako oni kažu ZERB, intonacija mu je bila reska i oštra, a sada tu reč izgovaraju kao pesmicu, gotovo melodično, kažu ZEARBEN. Ko je najviše doprineo toj promeni, sportisti, umetnici, političari? Pre svih, Zoran Đinđić koji je govorio fantastičan nemački! Nisam ga poznavala, ali sam ga čula na televiziji kako govori, on je govorio takvim akcentom da je oduševljavao i same Nemce. Takvu je rečenicu imao, da samo najobrazovaniji Nemci tako govore, kako je govorio Đinđić. A Boris Tadić? Ma, fantastičan je! Osim toga, to što radi ova nova, mlada generacija političara to je za mene jako pozitivno. Da ne ređam imena, ali, to su neki novi ljudi koji se na svetskom parketu kreću bez problema! Da li imate uvid u odnos vlasti i kulture u Srbiji? Došlo je do tih nacionalnih penzija, odnosno dodatka za zaslužne sportiste i umetnike. Toga nema nigde na Zapadu ni u okruženju, već samo u Srbiji i to je fantastično! Ima li svetla na kraju ovog našeg „tunela“? Apsolutno ima. Sa tom energijom koju Srbi imaju u sebi, može samo da ide nabolje. Ali, ljudi moraju da plivaju zajedno, jer ako neko vuče napred, drugi nazad, treći gore, četvrti dole, onda kola – stoje u mestu. Da li pišete memoare o vašem životu sa Pilićem? Ne, to ostavljam mojoj ćerki Danijeli, ona je novinar i publicista.