Meč od milion dolara

Dočekasmo i to: Srbija je u finalu Dejvis kupa, najcenjenijeg i najstarijeg ekipnog takmičenja u tenisu. Finala se igraju od 1900. kada su Bostonu Amerikanci pobedili Britanska ostrva sa 3-0. Srbija, doduše, nije ni bila u situaciji da ostvari neki zapaženiji uspeh u ovom takmičenju jer kao samostalna država postoji od 2006. što znači da je u rekordno kratkom roku stigla do samog vrha. U prethodnim državama, u Kraljevini Jugoslaviji pa kasnije kao FNRJ i SFRJ, nekoliko puta stizala je do polufinala a poslednja velika šansa za finale bila je uoči raspada zemlje 1991, u polufinalu protiv Francuza, budućih rivala u ovogodišnjem finalu. Tada su za Jugoslaviju igrali Slobodan Živojinović, današnji predsednik TS Srbije, i Srđan Muškatirović koji je uskočio umesto Gorana Ivaniševića jer ovaj više nije hteo da igra za Jugoslaviju. Boba Živojinović je siguran da bismo sa njim u timu savladali Francuze i možda čak osvojili „Salataru“ jer su Francuzi u finalu bili bolji od Amerikanaca sa 3-1. Odnosi među igračima su takvi da ne mogu biti bolji. To se zna a i vidi, od reakcija na klupi, od navijanja i bodrenja, do neopisive radosti kad se pobedi i izliva sitnih ludosti od kojih je jedna već najavljena za finale: šišanje do glave ako se osvoji trofej! Uz tim ide i ono oko tima, što je zapravo deo tima. Savezni kapiten, savetnik, lekar, fizioterapeut... Bogdan Obradović ulazi u istoriju kao savezni kapiten s kojim je tim ušao u finale i to je nešto što mu niko nikada neće oduzeti, bez obzira što neki sumnjaju da on može mnogo da pomogne igračima. Neki su skloniji da uspeh tima pripišu čoveku iz senke, iskusnom vuku Nikoli Piliću koji se prihvatio nezahvalnog posla rizikujući neprijatnosti u Hrvatskoj zato što „pomaže Srbima“, ali Pilić je došao kao profesionalac i kao čovek koji zna kako se osvaja Dejvis kup, jer ga je osvajao ni manje ni više nego 4 puta, tri sa Nemačkom (1988, 1989, 1993) i jednom sa Hrvatskom (2005). Skandiranje igrača „Niki Pilić, Niki Pilić“ na zajedničkoj konferenciji za štampu, posle pobede nad Češkom, najbolje govori šta igrači misle i osećaju prema legendi svetskog tenisa. Ako Srbija osvoji trofej ove 2010, ime Nikija Pilića neće biti upisano jer oficijelno nije selektor, ali imaće puno pravo da na listu svojih trofeja doda i ovaj. Ne znam tačno čija je ideja bila da se zove Nikola Pilić, ali ko god da je zaslužan treba mu čestitati na ideji i hrabrosti da je realizuje. Kada je došao, rekao je da mu je cilj osvajanje Dejvis kupa i sa Srbijom i sada je na korak od ostvarenja. On i Obradović dobro sarađuju, Pilić je dovoljno iskusan da se ne gura u prvi plan, Obradović dovoljno mudar da sluša Pilićeve savete i zapravo odlično deluju kao tandem. Igrači su dovoljno iskusni da i sami znaju šta i kako treba raditi u delikatnim situacijama, prisustvo trenera tu je više od psihološkog nego od praktičnog značaja. Pet zemalja osvajalo je trofej u debitantskoj sezoni (SAD, Australija, Južna Afrika, Švedska i Hrvatska). SAD i Francuska osvajale su trofej na četiri različite podloge a Sten Smit (SAD) jedini je igrač koji je slavio na četiri različita terena. Roj Emerson (Australija) ima čak 8 titula, slede ga sa po 7 zemljak Nil Frejzer i Amerikanci Vilijam DŽonson, Sten Smit, Bil Tilden i Ričard Noris Vilijams, Tilden je igrao u čak 11 finala (1920-1930), ali sva ta istorija od decembra ove 2010. dobija novu stranicu. Stižu Srbi sa namerom da ostanu u vrhu jer izuzev Zimonjića, koji ima 34 godine ali će igrački potrajati još neku sezonu, imaju još puno dobrih godina pred sobom. Ako bude pameti, impuls koji je tenis već dobio, morao bi da dovede do konačnog ostvarenja priče o Teniskoj akademiji koja će postati centar za sve talente sa teritorije zemlje i fabrika budućih šampiona. Dosad su talenti, uglavnom, nicali u privatnim aranžmanima, sa privatnim investicijama roditelja, Savez je jedva ispunjavao minimalne programe... Imamo igrače (i igračice) u svetskom vrhu, imamo ATP turnir, imamo reprezentaciju u finalu Dejvis kupa, tenis ima zavidan status u medijima, imamo i talente koji dolaze, ali da li smo sigurni da imamo tenis ili je još uvek reč o sjajnoj grupi pojedinaca?