Različito o istom

Uoči polufinalnog meča Turska-Srbija, na nedavno završenom košarkaškom prvenstvu sveta u Istanbulu, Dušan Ivković i Bogdan Tanjević, selektori Srbije i Turske, obasipali su jedan drugog komplimentima. Tanjević je govorio o „ekstremno dobrom timu Srbije“, i sa čak 9 mladih igrača zbog čega on, Tanjević, „oseća ljubomoru u odnosu na Ivkovića“. Naš selektor je uzvratio tvrdnjom da je Tanjević dostigao kulminaciju u radu sa Turskom koja igra „sjajnu košarku“. Posle dramatičnog polufinala, u kome je Srbiju od finala delilo pola sekunde, isto koliko i Turke od „pakla“ poraza, sve se promenilo. Ivković je, ne pominjući nijednom direktno Tanjevića, za poraz Srbije okrivio tendenciozno suđenje, odnosno FIBA na čiju je adresu izrekao niz teških optužbi zatraživši - iz moralnih razloga - čak ostavke generalnog sekretara Patrika Baumana i šefa sudija, odnosno tehničke komisije, LJubomira Kotlebe. Ivkovićev stručni štab analizirao je utakmicu i zaključio da su sudije pogrešile, ni manje ni više, nego 50 puta, naravno na štetu Srbije. KS Srbije namerava da tu analizu prosledi FIBA, uz propratno pismo koje će sigurno biti u znatno blažem tonu od opaski Ivkovića izrečenih u Istanbulu, ali procenjeno je da Savez ne sme da ostane nem bez obzira što se ništa ne može i neće promeniti. U odvojenim razgovorima za NIN, Ivković i Tanjević su ostali pri onome što su rekli neposredno posle meča s tim što su Tanjeviću zasmetali neki komentari našeg selektora. Tanjević u svom stilu počinje: - To što je rečeno nazvao bih „nedostatkom stila“. Nije mi se dopalo i smatram da je to faul...Za 39 godina karijere nikada nisam govorio o suđenju i nema kolege sa kojim nisam u dobrim odnosima... Ja sam na konferenciji za štampu rekao da je Srbija igrala bolje 38 minuta i da nam je Tunceri spasio zadnjicu, da smo imali više sreće. Šta je još trebalo da kažem? Luka Kjaboti je u „Gazeti delo sport” napisao da sam opet održao čas iz džentlmenstva... Pogođen sam, posrao se na moju sreću - izrazio se „plastično“, u svom stilu, Tanjević. Ivković odgovara: –Nikada u karijeri nisam doživeo ništa slično. I ne govorim o jednoj odluci, o tome da li je bio faul od Krstića ili faul nad Veličkovićem u poslednjem napadu, govorim o tendenciji, o različitom kriterijumu od početka utakmice. Generalno, u Turskoj je bilo najgore suđenje u istoriji svetskih prvenstava. Na pitanje da li se ova situacija iz Istanbula može porediti sa onom iz Madrida 1986. kada smo u polufinalu na 37 sekundi pre kraja vodili sa 9 razlike, a SSSR sa tri trojke iznudio produžetak i dobio meč, Ivković energično kaže: - Ne, zato što smo u Madridu mi pravili greške i sami izgubili utakmicu, a ovde nam nije bilo dozvoljeno da pobedimo. Žao mi je igrača, ja imam titulu prvaka sveta ali oni su na jedan nepravedan način uskraćeni za finale koje su po svemu zaslužili. Igrali smo dobru košarku, najbolju uz Amerikance. Tanjević za svoj tim kaže isto: - Do polufinala smo igrali ubedljivo najbolju košarku, imali najbolju odbranu, u osmini finala i četvrtfinalu pregazili smo Francusku i Sloveniju, u nekoliko elemenata bili smo najbolji i zaista mislim da naš uspeh nema nikakvu senku. Dva trenera su sasvim različito videla spornu situaciju sa navodnom povredom Ašika. Ivković je posle meča rekao da je „večeras umro fer-plej“ ali nije optužio Tanjevića ili tursku klupu: - Nije Ašiku naredila turska klupa da se previja, nego je znao da FIBA neće preduzeti ništa... Nama su u tri meča, sa Hrvatima, Špancima i Turcima, sudile neevropske sudije. Zašto? Mi smo deo evropske košarke, rasli smo sa njom, znamo kriterijume evropskih sudija... Dobar evropski sudija ne bi dozvolio Ašiku onu predstavu. Vilijam DŽons je 1972. u Minhenu vratio tri sekunde jer je video da nešto nije u redu. Ovde niko nije ni prstom mrdnuo da spreči sramno foliranje Ašika koji se pravio da je dobio udarac u oko samo da ne bi izvodio slobodna bacanja jer mu je procenat 36 odsto. I nije njegova klupa rekla „Lezi, ne diži se“, nego je kriva FIBA koja ništa neće preduzeti ... Sa evropskim sudijom ta podvala ne bi prošla, Turci bi dobili još i tehničku grešku. Gde su tu moral i etika? Da li se košarka igra zbog sponzora i funkcionera ili zbog sporta? Delo koje je ostavio Bora Stanković ne nastavlja se na ovakav način i brzo će biti uništeno. Znam šta pričam, osam godina sam bio deo FIBA, stojim iza svojih reči, a ako hoće da me kazne neka to i urade, da malo poprave budžet – grmeo je Ivković. Tanjević na ovo odgovara: – Ašik je zaista bio povređen, dobio je jak udarac u bubreg i nije mogao da nastavi utakmicu. On je hrabar i ultrapošten momak i sigurno se ne bi uplašio slobodnih bacanja. Ali, zašto se onda Ašik držao za oko, ako je dobio udarac u bubreg.. U navođenju nelogičnih poteza FIBA Ivković navodi termin za trening za meč sa Litvanijom u borbi za bronzanu medalju: – Mi smo u subotu stigli u hotel u tri sata iza ponoći, a dobili smo obaveštenje da imamo termin za trening u 10 sati. Pa je l’ to normalno? Otkazao sam trening, onda su nam rekli da možemo u 10.45 i taman kad smo hteli da dižemo igrače stiglo je novo obaveštenje da je naš termin ipak 10.00... Znate kako se to zove? Dnevni burdelj... Ovde Tanjević kaže: – Ni mi nismo trenirali na dan finala sa Amerikancima, igrači su legli pred zoru. Mi smo tu utakmicu spremali sedam dana ranije jer smo stalno verovali da ćemo igrati finale, ali nismo mogli da odgovorimo na njihovu igru, pre svega zbog njihovog sjajnog skoka u napadu. Imam i ja primedbe na račun FIBA. Mora da se razdvoji polufinale od finale. Nerazumno je da se igra u dva dana, za 24 sata... Takođe, ne razumem zagrevanje pred protivničkom klupom... A i ovo što je urađeno sa proširenjem Evropskog prvenstva sa 16 na 24 tima je, blago rečeno, smešno. Ranije su se sve bitne odluke donosile 2, 3 ili 4 godine ranije da bi se dalo vremena svima da se pripreme, naviknu... Dok Ivković kaže da mu je ovo jedan od težih trenutaka u karijeri, Tanjević ne poriče da mu je srebrna medalja najbolji rezultat u karijeri: - Možda je onaj put sa Bosnom od Druge lige do titule prvaka Evrope ukupno vredniji, kao proces stvaranja tima, ali ovo je, s obzirom na moje godine i na situaciju u kojoj se nalazim posle operacije debelog creva u martu, vrh moje karijere. Drago mi je što sam usrećio 70 miliona Turaka koji se raduju i još uvek slave uspeh... Nema dana da ne dam poneki intervju i to za vodeće političke novine... Turska je mnogo uložila u košarku, početkom 90-ih godina bila je u drugoj ili čak trećoj evropskoj diviziji po svemu, a danas je u svetskom vrhu, sa dobrom organizacijom i odličnom infrastrukturom. Dok KS Srbije duguje 9 plata Ivkoviću, Tanjević je, zajedno sa svim igračima i celim stručnim štabom (23 osobe) od Federacije dobio milion dolara premije, a od jednog biznismena, milionera u građevinarstvu, svi su dobili po stan... Da li će dogodine na EP u Litvaniji Ivković i Tanjević imati treći duel? - Ja ću biti u Litvaniji na klupi Turske, ako mi zdravlje dozvoli... Cilj je da budemo u prva 4 i da idemo u London. Potpisao sam ugovor sa Lotomatikom iz Rima, gde ću raditi kao sportski direktor, ali to je posao koji me ne angažuje celog a i kalendari se ne poklapaju - kaže Tanjević. Ivković, pak, kaže: - Ne znam da li ću nastaviti posao... Ja želim, ali je pitanje kako ću se osećati posle sezone sa Olimpijakosom, a zavisi i od toga da li je Savez, koji ne postoji, zadovoljan mojim radom. „Nepostojeći“ Savez se oglasio i rekao da nema ništa protiv da Ivković sedi na dve stolice, pozvao je selektora na razgovor, ali je ovaj odgovorio da „ima vremena“. U međuvremenu, igrači i javnost aklamacijom traže da Ivković ostane. Dragan Kićanović, koji je zajedno sa Vladom Divcem primljen u „Kuću slavnih“ FIBA, u Istanbulu je rekao da će njegova jedina misija u košarci biti „da moli Dudu da ostane“. Nesporno je da je Ivković u protekle tri godine, startujući od nule, ili čak iz nekog „minusa“, uspeo da stvori odličan i nadasve perspektivan tim, da vrati poverenje javnosti, da otvori perspektivu za London 2012, mada se prvo treba kvalifikovati pa maštati o dobrom plasmanu... Ivković zna da ima u rukama „bolid“ koji zasad ide 200 na sat, a ima tehničke mogućnosti da dostigne bar 300. Dok javnost brine da li će Ivković ostati na kormilu reprezentacije, neki u KSS su verovatno zadovoljni što on fizički neće biti u Beogradu i što neće svakodnevno tražiti ovo ili ono. Ivković je često, bez dlake na jeziku, prozivao ljude iz Saveza zbog nerada ili nedovoljnih rezultata, ali ustrojstvo saveza je takvo da će se teško bilo šta promeniti ako se ne promeni Statut. Umesto delegatskog sistema, nasleđenog iz prethodnih vremena i prethodnih država, sistem mora da bude predsednički, sa predsednikom profesionalcem koji će 24 sata misliti na KSS, sa ljudima koje će predsednik odabrati u svoj tim i koji će, zajedno sa njim, odgovarati za ono što rade i kako rade. Takođe, apsurdno je da klupski funkcioneri sede u Upravnom odboru KSS.Oni svoju energiju, znanje i autoritet treba da troše u Udruženju klubova koje treba da bude potpuno nezavisna organizacija. Što ne znači da mora da se konfrontira sa KSS.