Po volji lokalnog gazde

Zvuči neverovatno, ali ma koliko NIN bio uporan u nameri da sazna koliko tačno ima domova kulture u Srbiji, ostali smo uskraćeni za taj podatak. Iz Ministarstva kulture su nam rekli da oni ne vode evidenciju tog tipa, i da jedini dodir sa ovom vrstom institucija imaju kroz program „Srbija u Srbiji“ i odobravanje određenih finansijskih sredstava na raznoraznim konkursima. S obzirom na to da se zna da svako selo, opština ili grad kod nas ima nešto poput doma, ustanove ili centra za kulturu, možemo reći da ih ima na stotine. Ali, ne pružaju sve ove institucije program koji se može nazvati „kulturno-umetničkim“. Na primer, u jednom od domova u selu Ribare, kraj Jagodine, pre dve godine na svečanom otvaranju gostovao je folker Aca Lukas. A jedna žena je za Palminu televiziju nakon koncerta rekla: „Deca bolje da dođu da slušaju Acu Lukasa u ovoj lepoj zgradi za kulturu, nego da se drogiraju.“ U domovima kulture, osim turbo zvezda, gostuju i striptizete. Naime, bioskopska sala u sklopu Doma kulture u Žitorađi, septembra prošle godine iznajmljena je, a gazda je otvorio diskoteku. Ništa tu ne bi bilo sporno, da tamo nisu nastupale striptizete! Tadašnji direktor, Dragoslav Rajević, pravdao se da je sala pretvorena u dens arenu jer „mladi u tom mestu nemaju para za bioskop i predstave“. A za striptizete imaju. Ispostavilo se da su obnažene devojke nastupile bez znanja lokalnih vlasti i direktora doma. Polovinom januara ove godine diskoteka je zatvorena, a šta se trenutno dešava u ovom domu, za NIN priča Dejan Miletić, organizator kulturnog i zabavnog programa: „U poslednje vreme nemamo program, jer nema ni dovoljno para. Ali sadašnja vlast ima malo više razumevanja za naše potrebe, i u planu je da dovedemo neku predstavu, prikažemo neki film“. NIN-ov sagovornik potvrđuje činjenicu da većina domova kulture u manje razvijenim kulturno-privrednim sredinama, jedva opstaje: „Najviše problema imamo sa nasleđenim dugovima. Račun za struju još uvek nismo izmirili, za to nam je potrebno 920.000 dinara. Dug datira još iz vladavine socijalista. I stolice u sali nisu baš u sjajnom stanju, nameravamo da od Ministarstva kulture zatražimo pomoć. Imamo dobru bioskopsku opremu, ali nema filmova, ne stižu do nas. Za sve to treba para“, objašnjava Miletić. Domovi kulture kod nas su uglavnom građeni pedesetih godina prošlog veka. Karakteristični su po velikim salama za 500 i više posetilaca. Struktura domova je takva da su veoma zahtevni za održavanje, pa ne treba da čudi što su usled posledica ratova, kriza i nemaštine, propadali. Još veći problem, osim sturkture, jeste vlasništvo. Gorica Mojović, član odbora za kulturu i informisanje u skupštini Srbije, kaže za NIN da se godinama nije znalo ko su vlasnici domova: „Do pre dve godine opštine nisu imale prava da osnivaju ustanove kulture, zbog toga je većina domova kulture bila ni na nebu, ni na zemlji. Gradovi su svojevremeno preuzeli osnivačka prava, ali tamo gde su bivše društvene zajednice (socijalistički savezi, omladine...) bili osnivači, godinama se nije znalo šta je čije i ko je nadležan. Izuzev nekih ambicioznih predsednika gradova i opština koji su oživeli ove kulturne institucije, ostali se nisu snašli, a možda nisu ni bili dovoljno zainteresovani“, kaže Mojovićeva i dodaje: „Osim vlasničkih peripetija, situacija u kojoj se naša zemlja nalazi u protekle dve, tri decenije, posebno je doprinela da domovi kulture propadaju. Rešenje je traženo u davanju sala pod zakup, i umesto kulturnog programa, gostovale su folk zvezde, otvarane su kafane i diskoteke... Uz podršku grada i zainteresovanost onih koji odlučuju gde će novac iz budžeta, svakako je lakše napraviti dobar program i naviknuti građane da prate kulturne događaje. Dobri primeri su Centar za kulturu iz Pančeva i beogradska opština Rakovica. Monika Huslar Tokin, pi-ar menadžer pančevačkog Centra za kulturu, kaže za NIN da grad finansira deo sredstava za projekte centra, ali i za rešavanje tekućih problema: „Od grada smo za ovu godinu dobili četiri miliona i dvesta hiljada dinara iz budžeta. Za naše programe i manifestacije konkurišemo i kod pokrajinskih i republičkih organa. Postoje i sopstvena sredstva, jer neke programe naplaćujemo. S obzirom na to da se Pančevo nalazi blizu Beograda, zadovoljni smo posetom, i trudimo se da uz klasičnu pozorišnu scenu, građane iznenadimo i nekom alternativnom predstavom. U okviru Centra imamo i dečju pozorišnu scenu, jedinu u gradu, u saradnji sa beogradskim pozorištima radimo koprodukcijske predstave. Bioskop radi bez problema, galerija ima svoju publiku.“ Za razliku od pojedinih domova u Srbiji, gde se na brzinu okreči i navuku zavese (da se ne vide prljavi ili slomljeni prozori) kada gostuju Zvezde Granda ili njima slični izvođači, Tokinova kaže da je kulturna politika pančevačkog Centra bazirana isključivo na kvalitetu: „U jednoj ustanovi kao što je naša, program mora da bude kvalitetan. Kulturna ustanova treba da bude otvorena za umetnike različitih profila, da ima i obrazovno-duhovnu funkciju, u smislu šta je kultura, a šta su ugostiteljstvo i turizam...“, kaže NIN-ova sagovornica aludirajući na roštiljijade, kupusijade, slaninijade, koje organizatori označavaju kao kulturne manifestacije. I u Centru za kulturu i obrazovanje Rakovica raznovrsni kulturno-umetnički program odvija se bez zastoja. Milan Nedeljković, direktor ovog centra kaže za NIN da kvalitetan program i entuzijazam zaposlenih daju dobre rezultate: „Finansijsku podršku dobijamo i od grada Beograda i od opštine Rakovica. Sredstva su jako skromna, ali rupe u našem budžetu nadoknađujemo komercijalnim programima, što podrazumeva produkciju dečijih predstava, i muzičke programe.“ Nedeljković dodaje da razvoj jedne ovakve ustanove zavisi i od toga ko je vodi i koliko energije ulaže u posao. Ne cvetaju svima ruže, kao u prethodna dva primera. Ukoliko se nešto pod hitno ne preduzme, Dom kulture u Prokuplju ostaće bez krova. Šta se tamo tačno dešava, za NIN priča Rade Krivokapić, glumac amaterskog pozorišta iz Prokuplja: „Predstave igramo u bioskopskoj sali Doma kulture, jer u pozorišnoj krov samo što nije pao! Već sedam godina, ne igramo na pozorišnoj sceni, u strahu da se luster od dve tone ne sruši sa plafona. Sala nije obnavljanja 30 godina, ni dinar nije uložen. Ne trebaju nam ogromna sredstva, ali izgleda da razumevanja još nema. Napravili smo i projekat, norveška vlada je bila voljna da pomogne, ali tada nisu bili regulisani svojinski odnosi. Sada je to sređeno, na opštinskom smo budžetu, ali para za krov nema.“ Uprkos krovu, Krivokapić kaže da rade normalno, iako nemaju ni toalet u bioskopskoj sali gde igraju predstave. Država nije nadležna za remont, razvoj, i osnivanje domova kulture. Ali, kako kaže Gorica Mojović, ključni problem je što država nema strategiju kako da pomogne ustanovama za kulturu, naročito u nerazvijenim opštinama: „Projekat `Srbija u Srbiji` koju je pokrenulo Ministarstvo kulture, omašio je koncept. Naime, prvo je trebalo da ulože novac u obnovu infrastrukture domova, kupovinu digitalne tehnike za prikazivanje filmova, pa tek potom da šalju predstave iz Beograda i velike umetničke ansamble... Umetnici treba da gostuju u uslovima pristojnim i za njih i za publiku. Potrebno je grejanje u domovima, normalno ozvučenje, osvetljenje, dobar klavir. Ne može se predstava izvoditi na sceni osvetljenoj sa dve svetiljke i tri reflektora“, kaže Mojovićeva. Iz Ministarstva kulture kažu da program „Srbija u Srbiji“ kulturnim ustanovama daje šansu da uz finansijsku podršku Ministarstva i lokalne samouprave, u svoje gradove dovedu predstave, koncerte ili izložbe koje njihova publika do tada nije imala priliku da pogleda. Kako kažu za NIN, ovaj projekat povezuje gradove širom Srbije sa nacionalnim ustanovama kulture, ali ih i podstiče u razmeni programa. Protokolom o sufinansiranju obećali su pomoć za održavanje Vukovog sabora u Loznici u narednom periodu. Međutim, Dom kulture “Vuk Karadžić”, inače spomenik pod zaštitom države, nije bez problema. Naime, nije renoviran još od 1937. godine. Dajana Đedović, direktorka lozničkog Centra za kulturu, kaže da su oni alarmirali Ministarstvo kulture za pomoć, da bi obnovili pozorišnu scenu: „Dobili smo iz Nacionalno investicionog plana 9,5 miliona dinara za obnovu scene. Trebalo je hitno popraviti cugove, jer je postojala mogućnost da se uruše... Sada je scena funkcionalna. Ostaje nam da rešimo problem osvetljenja i ozvučenja, nadamo se da ćemo i za to dobiti sredstva iz NIP-a, kaže Đedovićeva. S obzirom na to da kvalitet programa i to šta će i ko gostovati, naročito u seoskim domovima kulture, određuju lokalne gazde, Gorica Mojović smatra da tom narodu treba ponuditi nešto drugačije od jeftine kulture: „Trebalo bi organizovati skupove, seminare, gde će se ljudi iz manjih lokalnih sredina upoznati sa radom njihovih kolega, koji su sa malo sredstava uspeli da naprave dobar umetnički program. Istovremeno da im se ukaže da osim gostovanja folk zvezda koje narod voli, razmotre i gostovanja onih koje će narod tek zavoleti. LJudi sa sela i iz manjih gradova ne znaju da i klasična muzika može da bude zanimljiva, da kultura postoji i izvan narodne muzike. Ivan Tasovac je napravio čudo sa Filharmonijom i dokazao da i klasična muzika može biti zanimljiva i pristupačna svima.“ Dok Tasovac i Filharmonija ne počnu da obilaze sela i opštine, ostaje u međuvremenu dosta posla, pre svega da se poprave krovovi i lusteri, ako je moguće da se naprave mokri čvorovi za umetnike i gledaoce, pa potom da se uživa, i uz klasičnu muziku, valjda.