Seks, laži i krivične prijave

Srpski “Plejboj” je od početka bio praćen raznim zluradim kvalifikacijama i osporavanjima. Sve one su odbacivane kao početnička greška u opipavanju pulsa domaćih erotomana. Sve do njegovog trećeg broja...

Ali, pođimo od početka. U junu 2001. godine u hrvatskom izdanju “Plejboja” objavljene su slike prelepe plavuše Barbare Valčić uz adekvatne slike koje su ga pratile, išao je tekst o njenom životu i planovima. Najavljena samo kao buduća pevačka zvezda ničim nije odavala utisak da će njena priča nešto kasnije postati tako značajna. Sve do proročkog kraja teksta u kome se kaže: “Iako Barbara nije ni prva, a sigurno ni poslednja lepotica koja se u estradnu avanturu otisnula sa stranica “Plejboja”, sačuvajte svoj primerak ovog magazina. Ove bi slike mogle postati slavne.” Tako i bi.

Tri godine nakon toga, u ovogodišnjem, martovskom broju hrvatskog “Plejboja” pojaviše se opet slike zanosne plavuše uz nešto drugačiju priču. I to kakvu, dostojnu holivudskog scenarija. Mlada Barbara Valčić, tada je predstavljena kao svojevrsna “balkanska Mara Hari”, špijunka koja je pod tri različita imena poznata ne samo u Hrvatskoj, već i u Bosni i Srbiji. U Hrvatskoj se krije pod imenom, kako rekosmo, Barbara Valčić, u Bosni ona je Ruža Dodić dok je u Srbiji poznata pod imenom Goga Sekulić. A Goga je domaćim folkerima poznatija kao još jedna estradna zvezda u usponu. Čitav tekst dopunjen je i pikantnim detaljima iz njene biografije poput one da je posle dolaska u Hrvatsku sa lažnim pasošem, operirala na trusnom balkanskom tlu početkom ratnih zbivanja. Kažu, zapala je za oko zapovedniku Sarajevsko-romanijskog korpusa Marku Lugonji. Izvlačila je, takođe, i ljude iz ratom zahvaćenog Sarajeva sve dok nije bila ranjena iz snajpera. Veze koje je stekla u političkoj eliti Hrvatske nisu joj pomogle kad je bila optužena da je špijun koji radi za Republiku Srpsku. Morala je da pobegne u Bosnu. Sve vreme je koristila pseudonim Tara, verovatno po junakinji super popularne TV serije “Povratak u Eden”.

Tako završava smelo hrvatski “Plejboj” ovu interesantnu špijunsku storiju.

Tu, međutim, nije kraj. Samo dva dana nakon objavljivanja u hrvatskom broju, i srpski “Plejboj” prenosi ovu priču uz neznatna skraćivanja. Na naslovnoj strani Goga Sekulić se smeši i poručuje da je opasna čak i kad je gola. Tek ovde, stvari postaju ozbiljnije. Naime, lutka sa naslovne strane podnela je tužbu protiv srpskog i hrvatskog izdanja “Plejboja”. Jer jednostavno-to nije ona. Sve slike su lažne, tekst koji golotinju prati je potpuno izmišljen, a povređena pevačica nastavlja oštro. Od srpskog “Plejboja” traži javno izvinjenje njoj i njenoj porodici kao i odštetu od deset miliona dinara. Poznati beogradski advokat Branimir Gugl prihvatio je da je zastupa a sve to daje novu težinu ovom skandalu u najavi. U Hrvatskoj njen pravni zastupnik biće poznati advokat Mladen Dragičević, čovek koji je prema njenim rečima, već na sudu u sporu protiv hrvatskog “Plejboja” branio ćerku Radeta Šerbedžije zbog izvesne foto-montaže u jednom njihovom izdanju. i ovde, beskompromisno, kao odštetu traži 20 000 evra.

- Stvar da nije tužna, bila bi mnogo smešna. Da se razumemo, meni ovakva reklama ne treba. Ja sam izgrađena ličnost i zar mi osim uspešne karijere treba i ovakav marketing? Ne. Špijunka to sigurno nisam. Takođe, nikada ne bih prodavala svoje telo, to je moja privatna stvar. ‘Plejboj’ su jedne ozbiljne novine i ja bih najviše volela da saznam šta se to desilo.

Jednim dnevnim novinama otkrila je: “Na početku rata u Bosni bila sam devojčica od 15 godina i živela u rodnim Pljevljima, Bosni nisam ni prišla a Taru znam kao skijaški centar.” Sve fotografije i biografiju odmah je odbacila kao podlu laž.

Obratili smo se i Arturu Demeku, glavnom i odgovornom uredniku srpskog “Plejboja”:

- Nismo učinili ništa nedolično, ništa nismo isfabrikovali, podmetnuli, slagali...Politika svih 19 izdanja “Plejboja” je da preuzimamo tekstove jedni od drugih, u zavisnosti od toga koja je publika zainteresovana za kakvu vrstu tekstova. Iz hrvatskog izdanja nismo preuzeli sve ono što su oni napisali. Isti novinar koji je napisao tekst, za nas ga je i skratio i ilustrovao fotografijama od pre tri godine. Da su slike i tekst verodostojni, mene ubeđuje uredništvo hrvatskog “Plejboja”.To tvrdi fotograf koji ju je snimio, to tvrdi novinar koji je tekst napisao i nemam nijedan razlog da sumnjam u to što oni kažu. Naravno, materijal je prošao uredničku kontrolu i u izdanju u kom je izašao i kod nas, ali urednička kontrola ne podrazumeva utvrđivanje identiteta osobe. Isto tako, sad vidim da Goga Sekulić kaže da to nije bila ona. Šta je istina, to će se tek utvrditi i ako greške ima, ustanovićemo ko je pogrešio. Ja to trenutno ne mogu da vam kažem. Verujem da sam uradio ono što bi uradio i NIN da je preuzeo tekst iz “Tajmsa”. Tu se priča za mene završava. Na kraju krajeva, oni odgovaraju za proizvodnju te priče. Na njima je da dokažu da li to jeste ili nije ona. Čitava halabuka oko toga je i prilično tendenciozno urađena i ne vidim zašto bih na optužbe reagovao dok i sami ne znamo šta je tačno. Ako to nije ona, onda je neko pogrešio i mi u tome imamo deo odgovornosti. Mada mislim da naša nije presudna.

Tako završava Artur Demek.

Uredništvo “Plejboja” optužbe pojedinih medija karakteriše kao tendenciozne i zlonamerne. Urednik Demek rukovođen, “zanimljivošću” priče o trostrukim špijunskim igrama na ovom području, zaboravlja da je osnovni princip novinarstva (čak i u “Plejboju”) istina. Prema sopstvenom priznanju, niko nije stupio u kontakt sa dotičnom devojkom pre objavljivanja fotografija i spornog teksta. Makar tekst bio i preuzet iz strane štampe. Eventualna presuda na sudu, ma kakva ona bila, srpskom “Plejboju” neće podići ugled. Tiraže možda. Pored ovoga, situacija u redakciji domaćeg “Plejboja” nije nimalo naivna. Iz tekstova u domaćoj štampi saznajemo za mnogobrojne potencijalne “prevare glavnog urednika, neisplaćivanje honorara i nezakonito prisvajanje autorskih fotografija” za koje ga optužuju bivši saradnici iz foto-agencije “Zum pres”. Istorija se ponavlja, sada i iz “Plejboja” tiho odlaze saradnici. Prva od njih, Tamara Nikčević, saradnica “Plejboja” i autor intervjua sa Bebom Popovićem u poslednjem broju, napustila je redakciju, odmah po njegovom objavljivanju.

“Prekinula sam saradnju sa ‘Plejbojem’ zato što je moj intervju bio bukvalno cenzurisan od strane Demeka. On je tada prekršio dato obećanje i naš prethodni dogovor da autorizovani tekst vrati meni, pa da ja ako treba izbacim određene delove. Skraćenje je izvršio sam, bez konsultacija sa mnom. Izbacio je tom prilikom kompletnu priču o aferi Gavrilović, izbacio je Bebine ocene o Čedi Jovanoviću, Aleksandru Tijaniću, o Gordani Suši, Gradimiru Naliću, Braci Grubačiću. Pa i priču o tome da li je Beba “uređivao” Pink i da li je pretio novinarima. Kompletna verzija postoji na sajtu Čede Jovanovića a objavljena je i u beogradskom ‘Centru’”.

Kako stvari stoje, priča o srpskom “Plejboju” biće sve zanimljivija u danima koji dolaze. Možda već sa njegovim sledećim brojem.

Plejboj bez Peterneka Kako je glavni urednik “Plejboja” SCG gospodin Artur Demek nastavio sa radom u njegovom maniru i u broju ČETIRI, znači da nije spreman da dođe do izmene u organizovanju rada “redakcije” “Plejboja”. Ja sam u više navrata skretao pažnju i davao sugestije koje su primane sa čuvenim osmehom ali se ništa nije menjalo. U normalnim redakcijama čini se rezime promašaja i uspeha, što u ovoj redakciji nakon izlaska TREĆEG broja “Plejboja” nije slučaj, pa sam bio prinuđen da gospodinu Arturu Demeku pismeno 01. 3. 2004. (što je pismeno zavedeno kod sekretarice gospođice Marije Govedarice pod istim datumom), skrenem pažnju na propuste u radu redakcije i da u istom tekstu pokušam dati savete, kao stariji kolega jednom ipak, moraćete priznati, anonimnom i organizaciono neiskusnom kolegi. Danas je 16. mart a za naredni broj je snimljen restoran i to je jedino što je urađeno za broj ČETIRI, a filmovi u montažu treba da se predaju 22. marta i to duplerice i naslovne, za što nisu nađeni i finansijski ugovoreni modeli. Svakodnevne afere, oko časopisa (naslovna strana, skraćivanje intervjua omalovažavajući autora i sagovornika i otkazi dva člana redakcije) i sve to uz cinični osmeh “lako ćemo”, nanosi neopisivu štetu časopisu i meni lično jer sam svakodnevno pozivan od kolega novinara raznih redakcija da prokomentarišem nastalu situaciju u “Plejboju”. Ono što je prevršilo meruu mom trpljenju, jeste saznanje za PREVARU mojih kolega novinskih fotografa i donatora u FOTO-AGENCIJI ZUM, čiji je vlasnik bio gospodin Demek. Ako to nije tačno, dužan je da od suda traži zaštitu a ne da dozvoli povezivanje i te afere sa rukovođenjem u “Plejboju”. Poziv za honorarnu saradnju kao urednik fotografije u časopisu “Plejboj”, shvatio sam kao mogućnost da pomognem u organizovanju vrhunskih fotografa u radu na polju fotografije u porodici “Plejboj”. Kako gospodin Artur Demek smatra da s njim počinje novinarstvo, ja se osećam suvišnim pa podnosim neopozivi OTKAZ NA SARADNJU. “Plejboj” ostaje i dalje časopis za koji je čast raditi ali, nažalost, ne za ovako organizovan. U nekom drugom sastavu rukovodstva redakcije spreman sam i ubuduće sarađivati, bilo savetima ili fotografijom. Tomislav Peternek