“Ako ideš ženama, ponesi bič!”

Ova je tema više odgovarala 8. martu. Ali, tog datuma nije bilo povoda. Čemu onda ovaj naknadni “izveštaj”. Otuda što je tema aktuelna bez obzira na datume, uz mnoge povode.

No, ipak se pitam da li je, u “ovoj situaciji”, rasprava o tzv. ženskom pitanju uopšte moguća. Jer, bez obzira koliko se izjašnjavali u pogledu ravnopravnosti polova, bilo kao erotoman u penziji, bilo kao večni papučar, uvek će se naći neka aktivistkinja, žena u crnom, vlasnica Helsinške povelje, ili tako nekako, da vas optuži kako ste odurni izdanak srpske mačo kulture, te da vaš tekst, analogno tome, vređa “žensko biće”. Tja, možda je Niče bio u pravu kada je poručio: “Ako ideš ženama, ponesi bič!” Ne pada mi na pamet. Nisam u godinama kada bi mi priličilo ni cveće da im donosim.

S druge strane, opet, valja biti oprezan u kritici nekog postupka, izjave ili stava ukoliko to dolazi od strane izvesne ženske osobe. Više je nego izvesno da će vas feministkinje, dobitnice stipendija i nagrada, takođe napasti kao “mušku šovinističku svinju”, kao nekoga koga bi trebalo kastrirati, obesiti, a onda, za svaki slučaj, i streljati dva-tri puta. Zalud će biti vaše pravdanje da se kritika nije odnosila na ženski pol generalno, niti na individualno žensko biće, već samo na ideju koja vam se ne sviđa. I da kod takvih pojava uopšte nije važno da li je reč o ženi ili o muškarcu. Najbolje je kloniti se ćoravog posla. Manja je šansa da ćete smrtno stradati u Jerusalimu, Bagdadu ili Madridu negoli da se izložite feminističkom besu.

Ali, bez obzira koliko mudri ili oprezni bili (Brodski), postoje trenuci kada je izjašnjavanje neminovno. Naravno da se radi o situaciji na Kosovu. Nije moralo da bude obavezno to što su žene u pitanju, ali, šta ćeš, tako se desilo. To što se radi o prononsiranim aktivistkinjama, borcima za ljudska prava, itd, ne menja ništa na stvari. Mada je maligno “žensko pitanje”.

Akterke ove priče su, dakle, odranije poznate javnosti. To je najpre Biljana Kovačević-Vučo, advokat Bebe Popovića (koga još niko ne optužuje), ovih dana opet u centru pažnje zbog svojeručnog pisma Haškom tribunalu, u kome tvrdi da nova vlast neće činiti ništa sem što će nastaviti politiku nacionalističke zadrtosti izvesnog S. Miloševića. Gospođa je, dakle, cinkaroš. Nije to sve što može o njoj da se kaže. Nešto treba ostaviti i za sud. A njena istomišljenica je svakako i gospođa Nataša Kandić, poznata po falsifikatima (u korist “nevinih albanskih žrtava”), u svakoj čorbi mirođija, kojoj su neke televizije, a u povodu završetka suđenja Saši Cvjetanu, osuđenom za ratni zločin i “etničko čišćenje”, pružile priliku da se izjasni kao “zastupnik oštećenih porodica”. Videćemo kako će se stvari dalje razvijati, jer se “oštećene porodice” - ovog puta srpske - množe kao pečurke posle kiše. I najzad, ali nikako ne i na kraju, tu je Sonja Biserko, zastupnica Helsinkija i bliže okoline, koja je svojevremeno - mislim, nisam siguran - bila savetnica Budimira Lončara, danas u bekstvu, jednog od razbijača “velike” Jugoslavije. Ali, ima za nju još posla, ostala je tzv. Velika Srbija. Da bi se i to završilo, gospođa Biserko je spremna na sve, pa i da u časopisu svoje nevladine organizacije objavi predlog jednog novinara o neophodnosti vešanja, streljanja i drugih usmrćenja nepoćudnih kolega, Miloševićevih satrapa. Kastriranje nije pominjao. Slab je sa obrazovanjem.

Zašto su se pomenute osobe našle na tapetu i zašto je spisak ovoliko kratak? Mogu da odgovorim samo na ovu drugu zamerku: nemam dovoljno prostora. A što se inkriminisanih dama tiče, povod je, razume se, Kosovo. Kada ih je, na početku tamošnje “kristalne noći”, nakon što je spaljeno “nekoliko bogomolja” (30) i kada su snajperisti završavali svoj posao sa neopreznim Srbima (pa krenuli na KFOR), novinar jednog tabloida pozvao da daju svoj komentar, one su ga “otkačile” uz galamu i psovke (idiote, vi ste prljave novine koje se bave podmetačinama!), ili izvinjavajući se što su na “poslovnom ručku” u jednini svoje ličnosti.

Onda su mangupi zapalili beogradsku džamiju. Nije trebalo. Tada je drugi novinar istog tabloida opet telefonom pozvao dame, očekujući sve najgore, ali mora da se našao u čudu suočivši se sa njihovim naglo razvezanim jezicima. Bile su rečite, nema šta. Jedna je rekla da je “to jasna poruka mržnje poslata svim manjinama u Srbiji”. Nije pri tom mislila na srpsku manjinu na Kosovu. Valjda misli da sa njom treba već jednom završiti. NJena drugarica je, nakon podužeg spiska raznih vandalizama, sa posebnim akcentom na vojvođansku zastavu i hrvatsku ambasadu, zaključila kako su, paljenjem džamije, “ispoljeni svi antagonizmi koji su postojali i prethodnih godina”. Ona treća je, nakon konstatacije da se “manjine nalaze u veoma velikoj opasnosti”, rekla da “iza ovih događaja stoji vladajuća oligarhija”. Na koga li je to mislila? Sigurno na Koštunicu. A manjine koje su “u vrlo velikoj opasnosti” sigurno svojoj deci ne daju imena Miroljub i LJubinka. Toj manjini (na Kosovu) već kako bude, sama je kriva, važno je zaštititi “ljudska prava” ostalih. To što se kod nekog Azema ili Fadilja zatekao mitraljez, šta ćeš, otkud Albanac zna šta je tristo kila!

Već sam rekao da džamiju nije trebalo spaliti, da je policija morala da spreči ovaj vandalski čin huligana. Reč je o bogomolji, a to se ne pali, kao što je reč i o vrednom istorijskom spomeniku koji pripada Beogradu i Evropi. Ali, sudeći po neizbežnom utisku koji se stiče iz “dva čina” komunikacije imenovanih aktivistkinja sa novinarima onog tabloida, ispada da je, budući da iza paljevine stoji vladajuća oligarhija, Koštunica predvodio (ili im naredio) huligane da, poslavši jasnu “poruku mržnje” paljevinom džamije, izazovu nedužne i mirne Albance da, kako bi se poravnali računi, zapale trideset pravoslavnih crkava i manastira, od kojih su neki vekovima stariji od beogradske džamije i pripadaju Kosovu i Evropi. Zar oni misle da će tako u Evropu, paleći njeno.

Što bi rekao blaženopočivši Robespjer, sa takvim ženama nema sporazuma, nema primirja. NJima je borba za ljudska prava zanat. A rad na propasti Srbije poslovna špekulacija. Ali, opet bi Robespjer, narod ne spava, narod sam nad sobom bdi i stražari. E, pa, na kraju, jesam li ja za ravnopravnost polova, za poštovanje ženskog bića. Sa ovakvim karakondžulama - jok! U odnosu na njih ne gajim “hamletovsku dilemu”: “Da li bolje u duši trpeti praćke i strele sudbe obesne, ili se oružjem dići protiv mora jada i učiniti im kraj.”

Dosta smo trpeli.