Kuća sa okućnicom (13)

Pre trideset godina napisao sam i objavio sonetni venac, pod nazivom KUĆA, posvećen roditeljima Milesi i Mihailu. Pisan je ijekavicom i u formi narodnih poslovica. Moji roditelji su tim jezikom i u toj formi bratu i meni davali savete, kada su želeli da ih ozbiljno shvatimo i zapamtimo. Ja sam te savete dopevao i složio u petnaest klasičnih soneta. Bilo je to vraćanje emotivnog duga roditeljima i zavičaju, ali i pokušaj da blago koje su oni meni darovali prenesem dalje, svojim sinovima, i još dalje - svojim čitaocima. Želeo sam da čvršće spojim dva različita vremena, dva načina mišljenja, dva stila vaspitanja, dva etička i estetička sveta. Sada, posle trideset godina, učinilo mi se lepim i nadasve korisnim da objasnim savremenom čitaocu neke reči i neka suštinska značenja poruka u sonetnom vencu KUĆA. A biće svakako i literarno zanimljivo pročitati kratke zapise o poreklu pojedinih stihova iz ove sonetne građevine. To prozno dograđivanje nazvao sam OKUĆNICOM. NE MORE SE NAZOR UMRIJETI Prejela se deteline krava Marka Ušendića pa joj se naduo stomak. Nije bilo veterinara, a ni nekog spretnog čoveka koji zna da u takvoj situaciji kravi treba nožem trokarom probosti slabinu da „oduši”, pa je krava crkla. Milivojka Markova kuka kao da joj je neko najrođeniji umro u kući. Teši je komšinka Ranka: - U njenu glavu, Milivojka. Ne kukaj, ne kidaj srce, imaš onu junicu, imaćeš ponovo kravu. Ne moreš je suzama vratiti. Bog ti je dao, Bog je uzo, a daće Bog pa ćeš je opet imati. - Šta sam mu ja crna skrivila da je meni uzme? I to baš nju. - Ne bira on kome će no redom uzima ko što redom i daje. - Što mene ne uze, šta će mi sad život brez krave! - Ma šta to pričaš jezik pregrizla!? - Bi života mi rado sad na mjestu ostala mrtva. - Bi ti kad bi se to moglo tako nazor umrijeti! ŠESTA PJESMA Imaš obraz lijevi i desni Teško dava ko svikne da prima Kuća mala ukućani tjesni Izdajicu gajiš u prsima LJudi odu dobra djela traju Sirotu je sevap učiniti Nikad dobar u rodnome kraju Neće dužnik onda nemoj ni ti Sve je dobro samo još da valja Manit čeka da ga smrt otalja Sladak umor u tuđeme znoju Žena mekog oko prsta mota Mala koris’ dovijek greota Inat ćera i bubac u loju TEŠKO DAVA KO SVIKNE DA PRIMA Leto, školski raspust, pa smo brat i ja isterali goveda i ovce u Krševe. Ja sam zadužen za ovce. Sa nama je Janićije, koji takođe čuva ovce, i Vera Lukina sa govedima. Sunce upeklo, pa su se i ovce i goveda sklonila u hladovinu. Mi sedimo na našoj Trešnjici, svako na svojoj grani: Janićije na onoj sa koje se vidi Gusto liješće, gde su njegove ovce, Milivoje na svojoj, odakle se vidi Dolina, gde leže naše krave, ja u sredini, na grani sa koje se vidi Osoje, gde su naše ovce. Vera Lukina sedi pored mene. Sad se ne sećam o čemu smo pričali, ali u sred našeg „džakanja” neko glasno i skoro ljutito zovnu Janićija po imenu. On nam je upravo nešto objašnjavao, pa se okrenu da vidi ko ga to zove, okliza se na grani i pade. Vera vrisnu, a ja priskočih da mu pomognem, jer se jednom rukom uhvatio za granu. - Daj mi ruku! - viknem. On me pogleda, ali mi ruku ne pruži, nego se i onom drugom pusti i pade u ornicu ispod trešnje. I mi siđosmo s trešnje, a Janjco ustade i poče rukama vezivati učkur u sportskim gaćama, koje smo svi nosili tog leta zbog vrućine. Vera uplašena otrča svojoj kolibi. Uto stiže i Andrija, Janjcov brat, koji ga je i zovnuo. Posedasmo pa nam Janjco objasni da mi nije pružio ruku jer mu je bila zauzeta, držao je gaće da mu ne spadnu pošto mu se učkur odvezao. A bilo ga sramota da ga pred Verom vezuje. Andrija nam, smejući se, ispriča priču o tome kako je jedan pop upao u reku, a neko mu sa obale viknuo: „Daj pope ruku!” I pop nije dao ruku, pa se udavio. Na kraju se okrenu Janićiju: - A ti, burazeru, nemoj ko taj pop da se navikavaš samo da uzimaš a ništa da ne daješ, to je opasna navika. KUĆA MALA UKUĆANI TJESNI Naša kuća u LJubišu je brvnara, koju je otac napravio 1936. godine kada je odlučio da se oženi. U toj kući smo se mi rodili, u njoj smo preživeli Drugi svetski rat. Došlo je novo vreme, ali otac ne razmišlja da pravi novu kuću. Imamo stoku, dve krave, dva vola, uvek po neko tele, konje, pa se odlučio da pravi novu štalu. Ne od brvana, već od cigle. Cigla se nema gde kupiti, pa je otac sam pravi na livadi ispred kuće. Pomažu mu komšije, prijatelji, a kad bude trebalo da se zida pozvaće majstore zidare. - Mogo si, Mikailo, dobru kuću ozidati od ove cigle, a ovu staru prepraviti za štalu! - kaže mu Vasilije Miljkovac. - Neka, da je stoci udobno, mi ćemo se pritrpljeti! - Imaš đecu, sutra ćeš imati unuke, biće vam tijesno. - Neće. Ako čeljad nisu bijesna, kuća neće biti tijesna. Na pauzi za ručak Milivoje pita Vasilija: - A šta ako kuća nije tijesna, a čeljad bidnu bijesna? - Belaj, Mikašu, eto šta. - Šta je onda najbolje? - Široka kuća i široka čeljad. - A šta je najgore? - Uska kuća i tijesni ukućani. IZDAJICU GAJIŠ U PRSIMA Leto je, raspust, pa je iz Užica došao kući rođak Andrija. - Imaš li ti đevojku dolje u Užicu? - pitam ga. - A ti? - odgovori mi pitanjem, pa me zbuni. - Šta ja? - Imaš li ti đevojku? - Imam, i to dvije - kažem prkosno. - Smije li se znati..? - Olivera i LJilja. - Pa kako se snalaziš? - Oliverin ćale ima dućan u Čajtini, daje mi bombone. - A LJilja? - LJilja nosi naočare. - Pa moraš se odlučiti? - Ne moram, Olivera voli mene a ja LJilju. - LJube, slušaj starijeg brata: izdaćeš se, izgubićeš obadvije! - Čuvam se toga. - Moreš se čuvati kolko oćeš, taj izdajica iz grudi će te odati. LJUDI ODU DOBRA DJELA TRAJU Umro je deda Stevan. Okupilo se mnogo naroda, došli sa raznih strana, poznati i nepoznati. Deda ih je zadužio svojim travarskim veštinama i plemenitom duševnošću. Nikome nije uskratio pomoć. Izlečio je i one koje je bolnica u Užicu otpustila kao neizlečive. Pratimo ga do groblja. Gotovo da se čuje tužna tišina, opipljiva i svečana, ali čuje se i poneki skrušeni, ali zahvalnosti pun, razgovor. - Vala, odmorio se. - Nema njemu odmora ni tamo... - Od čega tamo da ig liječi? - Od smrti, od čega bi drugo... - Da ne bi Stevše, ja bi sad tamo čekala njega. - LJudi mogu da odu, ali dobro koje su činili ostaje nama. - Pomogo je i ali i vrani, nikom nije odmogo. - Ostadosmo sami, kad on ode. - Nismo sami, sa njim smo... On je naš... - Nije volio rakiju, ali ja ću mu za dušu jednu... Neće mi zamjeriti. - Valja se i to. - Sve je volio, sem rakije i duvana. - I tuberkulozu je mrzio iz dna duše! - Nema kantara za njegovu dobrinu. - Lječio je rječima. - Svaki ćuvik na Zlatiboru ga poznaje. - Drugog mu spomenika ne treba.