Korupcija je najljući mirnodopski protivnik

Sa korupcijom se sreću sve zemlje, a naročito one koje su proizašle iz komunističko-socijalističkih sistema, u kojima je korupcija bila regularni deo vlasti. Promene u društvenom i ekonomskom uređenju, do kojih je došlo krajem prošlog veka, trebalo je da dovedu i do promena na polju ukidanja privilegovanog položaja određenih kategorija ljudi, kao i do kažnjavanja svakog ponašanja, koje prelazi granice određene pravnim i etičkim normama. To veoma jasno stavlja na znanje i Evropska unija, koja borbu protiv korupcije postavlja kao politički kriterijum za ulazak novih zemalja, a to ne znači ništa drugo nego da se o tome prilikom ulaska pojedinačnih država u EU i ne raspravlja. Međunarodni pravni standardi na području borbe protiv korupcije su poznati – kako standardi koji se odnose na zabrane i kažnjavanje određenih radnji, tako i oni koji se odnose na sistem institucija, koje moraju da održavaju te standarde. Prvi deo, znači usvajanje novih inkriminacija u većini zemalja koje su u Evropi nastale posle 1990, ne predstavlja neki poseban problem, barem ne u teoriji, ali zato u drugom delu, koji se odnosi na uspostavljanje i stavljanje u pogon novih kontrolnih institucija, dolazi do tako čestih problema, zadržavanja, čak i onesposobljavanja novih mehanizama, da je posve lako sagledati zajedničke karakteristike tih procesa. Srbija se, na svom novom putu, srela sa mnogo objektivnih poteškoća, koje su za državu bile čak i važnije od borbe protiv korupcije: raskid veza sa bivšim tvrdim socijalističkim sistemom, personificiranim u liku Slobodana Miloševića, ratna dejstva u Srbiji ili u kojima je učestvovala Srbija, problem Kosova... Ali ipak se sve to normalizovalo do takve mere da bi sada bilo sasvim prirodno da se vlast konačno uhvati u koštac sa najljućim od „mirnodobnih“ protivnika, korupcijom. Zakonodavstvo je usvojeno, institucije su formirane, ali da li je došlo do nekih stvarnih promena na području borbe protiv korupcije, odnosno kako te institucije funkcionišu? Bilo bi svakako veliko iznenađenje kada bi razvoj institucija u Srbiji po bilo čemu odstupao od prakse na Balkanu, znači od dešavanja u Sloveniji, Hrvatskoj, Makedoniji, Albaniji. Jedino po čemu je Srbija drugačija, a to ne znači bolja, jeste podatak da probleme sa radom imaju ne samo pojedinačne kontrolne institucije – kao što je to bio slučaj u nabrojanim zemljama – nego skoro baš sve institucije te vrste. Uzmimo, na primer, kriminalističku policiju: kao da su je posle dugih godina sumraka i ubistva premijera i akcije „Sablja“ trgli iz sna, pa je počela da radi kako stvarno treba. Pojavio se UBPOK, Uprava za borbu protiv organizovanog kriminala, kao sastavni deo MUP-a sa dosta visokim stepenom samostalnosti i nezavisnosti od politike. Kad je ta nova jedinica, na kojoj su srpskim kolegama zavideli svi kriminalistički istraživači na Balkanu, počela da daje odlične rezultate, pojavila se „potreba“ za novom reorganizacijom MUP-a, naravno takvom gde se UBPOK-u dosta smanjuje moć položaja i nezavisnost. Državna revizorska institucija je sledeća u nizu koja pokazuje kako se „sitnicama“, kao što je plata revizora, može uticati na broj ljudi koji vrše i te kako potrebnu, čak ekonomski profitabilnu (naravno za državni budžet, a ne za džepove pojedinaca) aktivnost. Republička komisija za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki već godinu dana radi sa rukovodećom ekipom, koja nije postavljena na način određenim zakonom – nije ju odabrao parlament na predlog vlade nego vlada sama. To znači da komisija pravno i ne postoji. Kad se zna da su javne nabavke osnovno vrelo za punjenje privatnih džepova iz javnih finansija po celom svetu, pa i u Srbiji, takva je situacija prosto zapanjujuća: kako je Vlada mogla toliko da „pogreši“ prilikom izbora rukovodioca komisije? Na užem području borbe protiv korupcije prvo se nekoliko godina čekalo da dođe do usvajanja zakona, koji je već odavno napisan. Kada se to konačno desilo i kada je Agencija za borbu protiv korupcije počela da radi, već u prvom koraku, koji se nije svideo političarima, značajno je promenjen zakon i promenjene su neke od osnovnih odredaba, koje funkcionerima zabranjuju gomilanje funkcija kod kojih postoji direktni sukob interesa. Moglo bi se još nabrajati ali dosta značajniji od toga je odgovor na pitanje: odakle svi ti problemi? Zbog čega baš sve srpske kontrolne institucije imaju probleme koji im onemogućavaju ili barem otežavaju rad? Da li je to slučajno možda posledica nekih drugih, nedovoljno smišljenih poteza, ili se možda čak i radi o planskom sakaćenju tek uspostavljenih institucija? Odgovor na to pitanje će svako pronaći sam, ali potrebno je dobro upamtiti jednu stvar: Evropska unija više neće ni po koju cenu ponavljati greške koje su u njene redove olako dovele neke od novih zemalja članica. Do odstupanja od postojećih i brižno spremanih novih uslova više neće doći niti slučajno!