Nedovršen posao

Ovih dana bio sam zaokupljen pitanjima u vezi događaja koji su se dogodili pre deset godina. O njima se još ne zna sve, pošto akteri nisu mnogo rekli, neke tajne odneo je Đinđić, a druge će ugledati svetlost dana tek kada se otvore arhivi svih onih službi koje su delovale na brdovitom Balkanu, koji je tih godina zaokupljao pažnju moćnika čitavog sveta. Kako se nalazim u kolibi na Povlenu, pogledao sam u Zapise. Datum: 21. oktobar 2000. „Sunce sija i posle Miloševića ... Utiske ću još dugo sređivati. Jaki su, prejaki. Završio se period od 12 godina. On je otišao. Nemamo više jedan problem, već hiljadu. I svi su naši!“ Znam da smo 5. oktobar, dar s neba, promenu vlasti bez krvi, priliku za promenu sistema, šansu za „preumljenje“, mi sami prokockali jer nismo bili dorasli tom istorijskom izazovu. Ali, rušeći Miloševića kleli smo se u podršku demokratskog Zapada. Predstavnici EU i SAD su bili deo „trilaterale“ koja je vodila bitku za promene, a u kojoj su još bili: demokratska vlast Crne Gore i demokratska opozicija Srbije. Zajedno smo svodili problem samo na rušenje Miloševića, budeći nadu kako će posle njega Srbijom poteći med i mleko. Nekritički smo obećavali bolju budućnost napaćenim građanima, koje nijedna nesreća i ovozemaljsko zlo nisu zaobišli, uključujući i bombe „Milosrdnog anđela“. Znam i to da nismo umeli da iskoristimo svojih „15 minuta“ pažnje koju su nam posvetili vladari sveta, jer smo jedni druge optuživali za sve i svašta tražeći podršku samo za sebe i svoju stranku. Ali, činjenice su surove. Umesto iskrene podrške i prave pomoći dobijali smo nove ucene i zahteve, koji su jasno pokazali da nas ne razlikuju previše od režima koji je do juče bio jedini problem. Najveća žrtva takvog odnosa je premijer prve demokratske vlade, Đinđić. Ostavimo istoričarima da utvrde da li je jedan od uzroka takvom odnosu Đinđiđevo „preumljenje“, nastalo pod teretom državničke odgovornosti koju vlast nosi. Setimo se Đinđićevih tekstova o Kosovu i Metohiji, Republici Srpskoj, govora o tome da Srbija ne može biti potkusur nikome u međunarodnoj zajednici i da mora imati isti tretman kao ostale države na Balkanu. Zbog takvog odnosa onih u koje smo se kleli, sve je raširenije mišljenje da je 5. oktobar „ružičasta revolucija” koja je u stvari osmišljena i finansirana sa Zapada. Ne delim takvo mišljenje iako znam da svaka medalja ima dva lica. Radi se o autentičnom događanju naroda, u koje su se ubacile političke stranke, međunarodni faktori, svi koji su imali interes da sruše Miloševića, pa i tajkuni, mafijaši i sav ološ koji je Miloševićev režim odbacio iz bilo kog razloga. Uspeh tog narodnog bunta doveo je do toga da su ga svi u zemlji i van nje počeli da svojataju, a pojedini i da izvoze kao recept za „demokratske“ promene širom sveta. Zato aktuelna vlast mora dobro da se zamisli kako da Srbiju ne stigne „prokletstvo“ koje je Milošević bacio u svom obraćanju građanima Srbije 2. oktobra 2000. godine. Pogotovu što danas i oni koji su pomagali promene, DOS, OTPOR, G17 i druge nevladine organizacije, objavljuju iznose novca koje su dali za demokratiju u Srbiji. Druga tema je surova realnost da trčeći kroz život mi i ne upoznamo jedni druge. Tako ni ja nisam imao sreću da do kraja upoznam premijera Đinđića. Nisam ga čuo kako govori o „nedovršenim“ kućama po Srbiji započetim sa većim ambicijama od mogućnosti. Nažalost, do mojih ušiju dolazila su uglavnom dnevna problematika i ogovaranja. Jednostavno, malo smo razgovarali a još manje je bilo dijaloga. Sada kada čitam i slušam njegove stavove, vidim da je tražio „treću traku za preticanje“ i odgovore na ista pitanja. Žao mi je što mu nisam više pomogao, jer smo sanjali iste snove iako smo, zahvaljujući različitom životnom iskustvu, posebnim putevima išli. Da bi ga bolje razumeli vredi se setiti nekoliko njegovih izjava. Navešću ih po datumima: - 9. maj 2001: „Nisam došao na ovo mesto da bih bio popularan. Došao sam da obavim istorijski posao uvođenja reda u Srbiji, a taj prvi koji uvodi red uvek je nepopularan.“ - 13. februar 2002: „Pretnja smrću fantomske organizacije `Gavrilo Princip` upućena na moju adresu prazna je priča, ja nisam Ferdinand, a oni nisu Gavrilo Princip.“ - 19. septembar 2002: „Ja sam neka vrsta gromobrana i svako ko ima višak energije usmeri je na taj gromobran i svaki oblak koji protutnji malo okrzne taj gromobran.“ - 12. januar 2003: „Koliko kleveta treba da istrpim u ovoj zemlji da bi neki sud rekao: `Ajde da utvrdimo šta je istina`. Moguće je da se pojavi i unuka Ala Kaponea i kaže: `Moj deda je pljačkao banke po instrukcijama Zorana Đinđića`.“ - 21. februar 2003: „Ako neko misli da će zaustaviti sprovođenje zakona time što će mene ukloniti onda se grdno vara, jer ja nisam sistem.“ - 24. februar 2003: „Sistem će funkcionisati i dalje i niko neće dobiti amnestiju za zločine tako što će ukloniti jednog ili dva funkcionera države.“