PARADIRANJE UTISAKA

U danu kada su, vrlo mladi bezumnici, kao, protestujući protiv „gej paradiranja“ (mitropolit A. Radović) razvaljivali našu prestonicu, nekoliko hiljada kilometara jugozapadnije, u italijanskoj metropoli, grupa uglavnom, njihovih vršnjaka, odbojkaški reprezentativci, (iz)gradili su prelepu sliku o sebi, ali i svojoj domovini. Televizijski odrazi oba događaja našli su mesto u informativnim emisijama širom Kugle. Oni beogradski, ne samo zbog nepisanog pravila da je ružna vest prijemčivija za objavljivanje od one koja to nije, neuporedivo lakše i brže su stigli do televizijskih ekrana duž svih meridijana. Uostalom, ti najnoviji beogradski dokumenti i argumenti, samo su novi valeri na odavno urađenom portretu. A, to lice je - da se poslužim naslovom Leoneovog filma - ružno, prljavo i zlo. Od toga kako nas svet percipira, mnogo žešće me brine odgovor na pitanje - šta ćemo mi, sami sa sobom? I, naravski, odgovora nemam kao što ga nisu imali ni gosti (psihoterapeut, reper, glumac i reditelj), baš kao i domaćica Utiska nedelje, te iste večeri. Autorka, potpuno je jasno, ranije planirajući emisiju, odabrala je sagovornike želeći da debatuje o nasilju u srpskom filmu. Avaj, dnevna zbivanja na beogradskim ulicama izbacila su je iz prvobitne zamisli, te je priču proširila na - nasilje među nama i u nama. E, tu su odabrani gosti bili višak. Ili manjak. Kako već ko gleda na zadatu temu. Jer, kulturu(!?) nasilja i povesti (samo)povređivanja među nama, svako iz svog ugla, ubedljivo i argumentovano, mogao je da komentariše bilo ko od, u tom času, prisutnih ljudi u zgradi televizije B 92. Portir koji je završio šihtu, šminkerka, Veran Matić, električar, kafe-servirka, Luna Lu ili taksista koji je stigao na njen poziv... Bećkovićki zato nisu bili potrebni umetnici. U nas je nasilje istorija. Sedamsto godina, makar. I nijedno umetničko delo, ma kako ono maštovito bilo, ne može da konkuriše životu. Kakogod umetnik talentovan bio, prevazići će ga revnosni pripadnik tradicionalne Resavske škole. Treba samo istoriju verno i detaljno prepisati. Sve zlo što smo činili, prvenstveno sebi, u raznim pojavnim oblicima, već se dogodilo. Naš Šekspir je naša istorija. Dobro, „spasa nam nema, a propasti nećemo“ (političar N. Pašić). U to nas ubedljivo uveravaju rimske slike i osvajanje svetske bronze. Kao večni pandan. Kao ilustracija paklenog (samo)razarajućeg dvojstva u nama. Uostalom, podsetiću na predloge za utisak sedmice u spomenutoj emisiji. Svaki je dovoljno (samo)poražavajući, a tako ilustrativan. Svi su zabeleženi u danima pre nedelje. Parada ponosa sa tim, odista, nema nikakve veze.