Srbulje na lečenju

Pre dvadeset i tri godine, tačnije 20. marta 1981. ovaj tekst je objavljen u NIN-u iz pera jednog od njegovih najboljih novinara Stevana Stanića. U originalnoj opremi ponovo ga štampamo ovim povodom.

Da su kojim slučajem u požaru konaka i riznice u Pećkoj patrijaršiji izgorele 94 stare rukopisne knjige i 19 starih štampanih “srbulja”, više od polovine njih (42) nikada ne bi mogle biti na usluzi istoriji, paleografiji, umetnosti, lingvistici... Razlog, sada tek vidimo, veoma tužan i nepristojno prozaičan: nije se našlo i ono malo novca da se svaka stranica tih knjiga snimi na mikrofilmove. Da li treba reći da je cena takvog mikrofilmovanja, sa trakom i razvijanjem, verovatno za polovinu sume manja od obične zabavno-muzičke emisije sa Oliverom Mandićem! Neka niko ne kaže da u takvom poređenju ima jetkosti. Može se pronaći i bilo koje drugo poređenje, zašto bismo (valjda zbog asocijacije na filmsku traku) uzimali baš televiziju, i utisak bi bio isto tako porazan.

Na sreću, Narodna biblioteka Srbije poslala je hitno, već istog dana, 17. marta, svog arheografa Stankovića, a sutradan dvoje konzervatora, inženjere Bicoka i Pekića, i stare rukopisne knjige i štampane “srbulje” sada su već u Beogradu na lečenju.

Ti danas, verovatno, najatraktivniji bolesnici u Republici, ukoliko i bolesnik može biti atraktivan, pre bi se, iako je požar posredi, mogli nazvati utopljenicima. Jer, od vatrogasnih šmrkova sve knjige su toliko ovlažene, hartija pojedinih stranica omekšala, da su se kod mnogih počele razvijati plesni i gljivice.

Kod “doktorke za knjige”, dr inženjera tehnologije Vere Radosavljević zatičemo na stolu prve osušene stranice najviše nastradalog rukopisnog “Četvorojevanđelja” iz prve polovine šesnaestog veka:

- Pogledajte kako se razlilo ovo taninsko mastilo - pokazuje Vera Radosavljević - koje su pravili od raznih vrsta kora i onih hrastovih šišarki, koje kod nas seljaci upotrebljavaju za štavljenje kože, opanaka, opute. Izgleda da nisu dodavali dovoljno oksida gvožđa kao vezivo, pa se u tom slučaju pisana slova lako rastvaraju u vodi...

Pred dr Verom Radosavljević, jednim od naših najpoznatijih konzervatora knjiga i starih rukopisa, koja je posle studija tehnologije išla na specijalizaciju u London, a u nekoliko mahova intervenisala na najdragocenijoj srednjovekovnoj knjizi, Miroslavljevom jevanđelju, stoji tek ispisan izveštaj za Republički sekretarijat za kulturu:

“Po donošenju u Biblioteku sav materijal je u toku od 24 sata osušen u komori, u kojoj su se mogli podesiti optimalni uslovi (da se ne izazove skupljanje hartije i pergamenta, i razlikovanje teksta). Po sušenju svi rukopisi su sterilisani u vakuum-komorama, u Zavodu za dezinfekciju, dezinsekciju i deratizaciju, da bi se sprečilo dalje razvijanje plesni. Ovo su dve najhitnije i najbitnije mere koje je trebalo preduzeti, a sve ostale konzervatorske intervencije možemo učiniti ukoliko se obezbede neki uslovi koje Konzervatorska laboratorija Narodne biblioteke nema...”

Kad se desi takva nesreća onda se obično odniže i niz posledica i otkrije bezbroj ostalih nedostataka. Pa, pošto je novinar već ovde - ko zna kad bi ga u nekoj prilici ovamo naveo put - red je da se navedu i oni “neki uslovi koje konzervatorska laboratorija Narodne biblioteke Srbije nema”. Iako te uslove ovde izgovaraju sa nekom vrstom skrušenosti i stida, da ne izgleda da se ova nesreća koristi “kao zgodna prilika”, to su, iskreno rečeno, smešno male potrebe. To je najpre jedan novi kontingent japanske hartije koja je već pri kraju, i bez koje se ne može zamisliti nijedna čestita restauracija starih rukopisnih knjiga, a za nju bi se moralo obezbediti oko sto hiljada deviznih dinara; pa zatim, jedna mašina za nalivanje, jer bi se izradom hartije na ovoj mašini smanjio uvoz skupe ali dragocene japanske hartije bar za sedamdeset odsto...

Te, u ovom trenutku za celu kulturnu javnost - tako male, a za ljude iz Biblioteke oduvek tako velike stvari, najednom izazivaju u sećanju i jedan, gotovo neprimećen događaj od pre dve godine, u ovoj istoj zgradi kod Karađorđevog parka. U svečanoj sali Narodne biblioteke Srbije, nekako domaćinski i naročito raspoložen, na konferenciji za štampu samo sa jednim prisutnim novinarom, predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti Pavle Savić objavio je uspešan završetak izdavanja knjige koja se za mnoge zvala “tako suvo i nezanimljivo” - KATALOG ĆIRILSKIH RUKOPISA U MANASTIRU HILANDARU od Dimitrija Bogdanovića i Dejana Medakovića. “Završili smo jedan pravi kapitalni poduhvat”, rekao je sav sijajući od sreće Pavle Savić, i za mnoge van ove paleografske struke, bila je to pomalo čudna izjava. Šta to znači popisati sve ćirilske rukopise i mikrofilmovati svaku njihovu stranicu, i skloniti ih u sigurne čelične trezore? Uostalom, i suma od tih devedeset hiljada metara snimljene filmske trake bez obrade koštala je u ono vreme, pre tri-četiri godine, samo nekih veoma neimpozantnih četiri miliona starih dinara!

Sada, kad je jasno da je, posle Hilandara i Dečana, sigurno najvažnija manastirska biblioteka u Pećkoj patrijaršiji mogla da izgori, i da je posle 700 godina čuvanja naša kultura mogla da ostane bez ikakvog traga o tome, ona reč “kapitalno”, koju je onako svečano izgovorio Pavle Savić, postaje jasna i za laika.

Stevan Stanić