Strategija i rizici

Pored glavnog, optimističkog scenarija razvoja, Strategija „Srbija 2020“ sadrži i dva alternativna (i manje razrađena) scenarija. Oba predviđaju sporiji rast, ali se jedan, tzv. populistički, u stvari završava za nekoliko godina - inflacijom i devalvacijom. Tema razgovora sa Stojanom Stamenkovićem bili su upravo uslovi i rizici za realizaciju optimističkog scenarija. Zbog čega kažete da je projekcija sa rastom BDP-a od 5,8 odsto superoptimistična? Ne mislim da je ona superoptimistična zbog toga što je prosečna stopa rasta od 5,8 odsto previsoka. Naprotiv, uporedimo li prosečnu stopu rasta do 2008. godine od 5,4 odsto sa stopama rasta zemalja okruženja, videćemo da je Srbija među zemljama sa najnižim rastom. Ako tome dodamo zaostatak iz devedesetih godina, dobijemo da je nama potreban izuzetno visok rast da bismo se vratili tamo gde smo nekada bili i da bismo uhvatili korak sa ostalima. Ne treba zaboraviti da je svetski bruto proizvod porastao u poslednjih 20 godina za 80 odsto, a Srbija je u isto vreme pala za 50 odsto. Primera radi, 1979. godine smo bili jednaki sa Portugalom, a danas je BDP Srbije na oko 20 odsto BDP-a Portugala. Dakle, nije problem u prevelikoj stopi rasta BDP-a, nego u uslovima za njeno ostvarenje koji će biti teški. Koji su to uslovi? Prvi uslov za takav rast je saniranje situacije u platnom bilansu, odnosno da se stopa servisiranja duga dovede na prihvatljiv nivo do 2020. godine. To onda znači da se deficit robe i usluga, a time i deficit tekućeg bilansa i njegov udeo u BDP-u, moraju smanjivati kroz čitav ovaj period. Drugi uslov je da domaća tražnja raste sporije od BDP-a, odnosno da potrošnja raste u proseku za 3,5 odsto godišnje. Dakle, suština je da se dominacija potrošnje koju smo imali u prethodnoj deceniji mora zameniti dominacijom investicija i izvoza. Dalje, za razliku od prethodnih deset godina, na priliv kapitala preko privatizacije više se ne može računati. Ne možemo, takođe, računati ni na kapitalni priliv preko kredita, jer ćemo u najboljem slučaju u naredne tri godine, a verovatno u narednih šest godina imati negativan kreditni priliv, što znači da ćemo više izdvajati za vraćanje starih kredita, nego što ćemo dobijati novih. Naš kreditni bilans u ukupnom bilansu je već sada negativan, ako iz njega izuzmemo pozajmicu od MMF-a. Sve to govori koliko će biti teško ostvariti zadate veličine. Mislite da će biti vrlo teško promeniti odnos između potrošnje i investicija? Uslov svih uslova je privlačenje investicija, kako inostranih tako i domaćih. Napominjem da stope rasta investicija moraju biti dvocifrene u prvih nekoliko godina, da bi se u poslednjih pet smanjile. Zbog potrebe za visokom stopom rasta investicija koje moraju doći i iz domaće štednje, prostor za potrošnju će biti jako mali. Rast potrošnje u 2011. godini mora biti samo 0,7 odsto, i to se odnosi na privatnu potrošnju, dok prostora za rast državne potrošnje i nema. Dakle suština je da se moramo ponašati suprotno ponašanju do 2008. godine kada je potrošnja rasla više od BDP-a. A mi već vidimo da su veliki pritisci da potrošnja poraste i da je ona najjača iz državnih struktura. Bojite se da nećemo biti u stanju da privučemo planirane investicije, 115 milijardi evra, u narednih 10 godina? Kako ćemo privući te investitore? Moramo im stvoriti uslove. Na prvom mestu, izgraditi infrastrukturu i to odmah. Dakle, investicije u infrastrukturu, i to ne samo putnu ili železničku, moraju doći pre investicija u privredu. Infrastrukturu bi trebalo finansirati kreditima međunarodnih finansijskih institucija i, ako je reč o putnoj infrastrukturi, koncesijom. Trećina od predviđenih investicija mora ići u izgradnju infrastrukture. Zatim, moramo urediti procedure i pravosudni sistem. Ako su meni kao investitoru potrebne godine da ostvarim neko pravo na osnovu ugovora ja ću otići u zemlju u kojoj je pravosudni sistem efikasniji. Naravno, i giljotina propisa mora biti mnogo efikasnija. Pa, Zakon o planiranju i izgradnji koji je urađen tako traljavo da i on predstavlja prepreku za investicije. Sve su to veliki poslovi, a rezultati su neizvesni. Zato se ja i bojim da bi investicije mogle da podbace i nisam siguran da mi politički možemo da izguramo ovoliki rast. A šta će se desiti ako Vlada nastavi da troši? Naredna godina je predizborna? Ne samo da je predizborna godina, nego se završava i aranžman sa MMF-om. Sudeći po ranijim kampanjama, očekuje se veliki pritisak na potrošnju a to znači da ćemo umesto proinvesticionog imati potrošački ili populistički scenario. A to znači? Ponavljam, udeo spoljnotrgovinskog deficita u BDP-u mora da se smanji, odnosno izvoz mora rasti brže od uvoza, ali ne tako što će se uvoz smanjiti nego se izvoz mora znatno povećati. Takođe, tražnja mora rasti sporije od BDP-a, a potrošnja mora biti preraspodeljena i usmerena na investicije, a ne na državnu potrošnju. Ako to ne uradi, država će nastaviti da se zadužuje i problem sa servisiranjem tog duga postaće sve ozbiljniji. Ako, uz to, dinar i dalje nastavi da slabi, Vlada će onda pritiskati Narodnu banku da zadrži pad dinara, jer slabljenje dinara povećava dug države. Dinar se, međutim, može stabilizovati jedino intervencijama iz deviznih rezervi - dok ima deviznih rezervi. Po našoj računici, ukoliko se nastavi sa populističkim scenarijom, već 2013. ili 2014. devizne rezerve bi bile anulirane. Ako pustimo potrošnju, a intervencijama branimo kurs da bi potrošnja realno rasla, to će pre ili kasnije izazvati devalvaciju i inflaciju. Od razvoja u tom slučaju nema ništa. Naglašavate da je za ostvarenje strategije neophodan i ulazak Srbije u EU. Vidite li i u tome neke rizike? Članstvo u EU će smanjiti rizik zemlje i omogućiti lakši dolazak kapitala. I sada postoji interes da se ovde izmeštaju neke produkcije zbog jeftinije radne snage, ali mi moramo tu jeftiniju radnu snagu da održimo da bi investicije dolazile. Kada otvoriš granice, onda tokovi kapitala iz razvijenijih idu ka manje razvijenim zemljama, Unija daje pomoć manje razvijenijim članicama, troškovi su manji zbog nepostojanja graničnih prelaza i slično. Gubitak te perspektive svakako bi imao pogubne posledice. Glavni adut Demokratske stranke za izbore Dok su se na prethodnim izborima „koplja“ ukrštala oko evropskog puta Srbije i Kosova, sledeći izbori biće prvi posle dugo vremena, na kojima će dominirati ekonomija, dakle ono od čega se živi. Novi model rasta tada bi mogao biti glavni adut demokrata. Oko ovoga se slažu Miljenko Dereta, direktor Građanske inicijative i Marko Blagojević, izvršni direktor CeSIDA. „Verujem da će na narednim izborima dominirati ekonomske teme, jer su druge, „velike“ već potrošene. Evropska unija je iscrpljena tema, taj put je relativno siguran, potvrđen od Evrope. Kosovo je kao tema potpuno potrošeno. Uostalom i to je rešeno pitanje, samo je pitanje kako će se sprovesti. Dakle, nama je ostalo najzad da se bavimo sopstvenim životima i njihovim kvalitetom“, kaže Dereta. I Blagojević veruje da će na narednim izborima teme biti drugačije nego do sada. „Imamo konsenzus ključnih aktera, dakle DS i SNS o evropskom putu Srbije, što znači da to ne može biti okosnica nove kampanje. DS će svakako nastojati da opet nametne tu temu, ali će to sada biti daleko teže. Zato bi ekonomski program mogao da bude jedna od okosnica buduće kampanje demokrata, pa će zapošljavanje, standard, privredni oporavak biti na vrhu liste“, objašnjava Blagojević.