Bez alternative

Sećate li se koliko je pamflet, kao književni rod, u bivšem režimu bio na lošem glasu, neprihvatljiv? Svaka malo oštrija društvena kritika, u prozi ili u stihu, svrstavana je u tu, sramotnu kategoriju, uz dobronamernu opomenu da pravi umetnik ne sme padati na tako niske grane pisanja i mišljenja. Vlast koja se zalaže za čistu umetnost: to izaziva podozrenje. Otkuda, kod krute i koristoljubive državne birokratije, sklonost prema larpurlartizmu? Lako je bilo prozreti prave razloge idiosinkrazije, ali smo se pravili da ih ne vidimo; u tom, dušebrižničkom savetu i sami smo, jedno vreme, nalazili našu računicu. Nije greh podvaljivati podvaldžijama... Tako se, od pedesetih do sedamdesetih godina, uobličio jedan pravac, ili potpravac, kome je Sveta Lukić dao ime socijalistički estetizam. Razvijali smo slobodu izražajnih sredstava, sve pazeći da ne izrazimo štogod neprihvatljivo. Onome, ko bi načinio prestup, svi su okretali leđa. To je bila njegova privatna stvar. Veliki prevratnici i profesionalni revolucionari su se, kod nas, grozili angažovane književnosti. Paradoks je, razume se, prividan. Od časa kad zasedne u fotelju, revolucionar se pretvara u njenog čuvara, tj. konzervativca. Društvena kritika otežava posao svakoj vlasti; naši su rukovodioci kritiku smatrali za zlonamernu i nemoralnu. NJihove su namere po definiciji bile uzvišene, izgarali su za narodnu dobrobit. Preduzimali su sve što se objektivno moglo; uplitanje nepozvanih u njihov posao primali su kao pokušaj nametanja partnerskog odnosa. Sve, samo ne partnerstvo! Kad bi neka negativna pojava prevršila svaku meru, oni bi sami kretali u obračun. Sazvali bi plenum, raskrinkali nosioce nepoželjnog pravca razvoja (obično po dvojicu: jedan nije dovoljan da bi predstavljao pojavu, dok je s trojicom počinjala masovnost), osudili otpadnike i nastavili, mirne savesti, sa ostvarivanjem milenarijskog programa. Umesto kritike spolja, neprijatne, neprihvatljive i neprijateljske, totalitarna vlast je upražnjavala kritiku iznutra. Jedino je ona bila kadra da uoči svoje greške i da odredi trenutak za njihovo razobličavanje. Prevremene primedbe nisu prihvatane. Branko Ćopić, bard partizanske borbe, svoja je istrčavanja platio izbacivanjem iz Partije. Kako se dogodilo da ugledni društveni radnici bavljenje društvenim pitanjima proglase za niže, ozbiljnog pisca nedostojno iskušenje? „To nije umetnost, to je pamflet“, čuli bismo svaki put kad bi se pojavilo nešto što im nije po volji. Dirljiv prizor: država koja propoveda čistu umetnost... Ponekad mi se činilo da je u toj igri, pored providnog lukavstva, bilo i nešto iskrenosti. Ako je društveni radnik prinuđen da se bavi politikom, tom nečistom rabotom, umetnik bi, po njegovu mišljenju, mogao ostati po strani, čistih ruku. Bog mu je dao da uživa u kuli od slonove kosti, a Đavo ga vuče u blato svakidašnjice. Umesto da piše sonete o oblacima, on upropašćuje talenat spravljajući otrove za pamflete... I kao što mi nismo bili ponajbolje upućeni u teškoće političkog delovanja, tako ondašnji upravljači nisu znali šta je pamflet. Niko im nije rekao da je to cenjen književni rod čija je odlika posebna oštrina u postavljanju društvenih, filozofskih i moralnih problema. NJihov ljubljeni Marks je bio pamfletista, i kod Nemaca, još, Luter i Šopenhauer; kod Francuza gotovo svi enciklopedisti, Kurije i Volter, Selin i Sartr; kod Engleza Defo, Svift, Šo i Orvel; kod Rusa Dostojevski i Solženjicin; kod nas, između mnogih, Vuk i Hadži-Todor Dimitrijević. Čitava poglavlja nekih remek-dela književnosti idu u pamfletistiku; tako doživljavamo mnoge stranice iz „Božanstvene komedije“ i „Zlih duhova“. Dante je, pored brojnih ličnih neprijatelja u Rimu i Firenci, zakačio i našeg kralja Milutina, zato što je „bacio zao pogled na venecijanski cekin“, to jest, napravio njegovu rašku repliku. Kad su pare u pitanju, teško je sačuvati larpurlartističku hladnokrvnost. Sve je u kvalitetu pisanja. Dobar pamflet je poslastica za čitanje; on traži veštog majstora, a ne prostaka i psovača. Majstorstvo se generacijama usavršava, a kod nas je ova škola u drugoj polovini 20. veka bila zakatančena. ... Inače, polemike ne volim, iz više razloga. Izbor oponenata s kojima bih pristao na sporenje je ograničen. A onda, nemam tvrdih idejnih stavova i političkih opredeljenja za koja bih zalegao dušom i srcem. LJude i njihova shvatanja cenim prema stupnju iskrenosti i izvornosti onoga što govore, a ne prema nekom objektivnom merilu ispravnosti njihovih shvatanja. Svako je mišljenje ispravno i branjivo donde dok mi se ne počne nametati kao obavezno i nezamenljivo, dok se ne oslanja na silu zakona i moć oružja. Tada stupam u samoodbranu: ne od opredeljenja, nego od duhovnog nasilja. Mnoge religije i ideologije, sekte i stranke, imaju za cilj upis neopredeljenih posmatrača u disciplinovano članstvo. Volja za moć, borba za vlast: to je sve što se oko nas zbiva, u nacionalnim, i u širim okvirima. Sudeći po našim novinama, za prvenstvo se nadmeću čak i mrtvi, brojem i veličinom plaćenih osmrtnica. A nasilništvo menja ruho, ne i samouverenu žestinu. Oni koji pretnjama i ucenama, ognjem i mačem, nameću, danas, blagodati demokratije, poveli su rat planetarnih razmera. Oni su svakako opasniji od tužnih verskih fanatika koji vas, ne znajući hebrejski ni grčki, ubeđuju kako su jedini proniknuli u pravi smisao Svetog pisma, pa vas, na vratima vašeg stana, mole da potpišete pristupnicu u društvo posvećenih. I oni koji vode rat u Aziji, i ovi koji vojuju batrgajući se od vrata do vrata, teže istom cilju, potčinjavanju svesti i savesti, zaposedanju pameti i duše. Svaka sila za vremena, i svaka opsesija dok se drži vlast koja se na nju poziva. Juče su nam probijali mozak tvrdnjom da samoupravljanje nema alternative; danas je Evropa bez alternative. Svet koji nema alternative je mali zemaljski pakao, zazidani prostor bez mogućnosti izlaska na svetlost. Ne volim da se sporim sa pojedincima, ali mi dođe da sročim paškvilu protiv programirane bezizlaznosti, protiv sveta bez alternative. Polemički obračuni sa savremenicima navode nas na intelektualnu niskost, na nepošteno uprošćavanje i sitničavo lovljenje slabih tačaka. Sporenje sa celim svetom i sa duhom vremena – u čemu imamo lepih iskustava – mnogo je časnije. Ono širi vidike i oslobađa duh. Nepobediv je samo onaj ko je spreman da sve izgubi. Svi su u pravu, sa svima se slažem, što znači da ničiju ne uzimam kao neprikosnovenu i konačnu. U pravu su i glupaci, po meri svoje gluposti, i donde dok ne sednu na vlast. Umesto nekadašnjeg, primitivnog i ubogog jednoumlja, zavladali su novi, efikasniji oblici duhovnog nasilništva. Bivši režim nam je zapušavao usta parolom „To je za nas neprihvatljivo“. Formula kojom nam demokratski Zapad oduzima pravo na slobodu mišljenja glasi: “It isn’ t politically correct.“ To nije politički ispravno, i tačka. Zaposleni u medijima zapadne hemisfere dobro znaju šta se može a šta ne može misliti; nepisani pravilnik je tvrđi i suroviji od zabrana u jednopartijskom sistemu; kazne za neposlušnost idu do gubljenja posla. Ko nekorektno misli, sam je sebe isključio iz zajednice prihvaćenih i prihvatljivih. Ko je prihvatljiv, ima miran, pomalo tup san; ali jedino ko odbacuje svet bez alternative može reći da je uistinu živ.