Atentat i jubilej

Jelena Filipović je lektorka u jednom dnevnom listu. Ona mi piše da se među njenim koleginicama nedavno povela žučna rasprava oko izraza “pokušaj atentata”. Jedne su tvrdile da ta sintagma nije pravilna, jer sama reč atentat znači “pokušaj ubistva”, pa se dobija pleonazam – pokušaj pokušaja ubistva. Druge su isticale da taj pokušaj, kao i svaki drugi, može da ostane samo pokušaj ili da se (na nesreću) ostvari, pa to treba i u nazivu pokazati. Rečnici nisu dovoljni da reše ovu dilemu: u “Rečniku srpskog jezika” atentat se definiše kao “ubistvo, odnosno pokušaj ubistva neke istaknute, obično političke ličnosti”, a slično je i u drugim rečnicima. Ako rešenje potražimo u etimologiji ove imenice, videćemo da dvosmislenost ima davnašnje korene. Latinski glagol attentare (stariji oblik attemptare, odakle englesko attempt) značio je “pokušati”, ali s ljudskim bićem kao objektom znači “napasti”. I u engleskom, attempt kao glagol znači pokušati, kao imenica pokušaj, ali an attempt on somebody’s life znači pokušaj nečijeg ubistva. Da sve bude još složenije, atentat se na engleskom kaže assassination, imenicom koja znači ubistvo (neke javne ličnosti). Budući da u današnjem svetu većina vesti o atentatima stiže na engleskom jeziku, reklo bi se da tas polako preteže na stranu ostvarenja zle namere: atentat više nije pokušaj ubistva koji može da uspe, nego je ubistvo koje (bar se nadamo) može i da omaši. Ako je to tačno, onda staru profesorsku zabranu izraza “pokušaj atentata” ne moramo tako strogo da poštujemo. Još jednu reč čije značenje treba razjasniti navodi čitalac Staniša B. Jovanović: imenicu jubilej, s pridevom jubilaran. Pozivajući se na Vujaklijin rečnik, on kaže da se jubilej (nekog događaja, ili perioda nečijeg života) slavi posle 100, 75, 60, 50, 25 ili 10 godina; sve druge godišnjice nisu jubileji. Etimolozi kažu da je najstarije bilo značenje 50‑godišnjice: kao što saznajemo iz Treće knjige Mojsijeve (25:8), Jevrejima je svaka pedeseta, to jest ona koja nastupa posle perioda od sedam puta sedam godina, bila “oprosna” ili sveta godina. Kasnije je katolička crkva skratila taj period na 25 godina, što automatski dovodi i do jubileja od 75 i od 100 godina. Danas bismo svaku “okruglu” godišnjicu, dakle i 20, 30, 40. itd., mogli zvati jubilarnom (Vujaklija je malo previše pedantan), ali svakako je besmislica – i tu se slažemo s našim čitaocem – u dve hiljade desetoj govoriti o “jubileju” neke bitke iz 1916. godine, nekog časopisa pokrenutog 1939. ili festivala prvi put održanog 1971. godine. Pozdravljajući izlazak “Pravopisnog rečnika” Milana Šipke, isti čitalac poziva spikere da u tom priručniku pročitaju kako se naglašava ime Kopaonik: uvek na prvom slogu, ne “sa KopaonIIIka”, “na KopaonIIIku”, kako redovno čujemo u vremenskim prognozama i saobraćajnim izveštajima. Upozorava zatim da je pogrešan, ma koliko rasprostranjen, izgovor skraćenice VMA kao “ve-me-a”, jer niko ne govori o automobilu “be‑me-ve”, ne šalje “es-me-es” poruke, niti Međunarodni monetarni fond naziva “me-me-ef”. G. Jovanović se žali i na izgovor “Garnijer” umesto “Garnije” u večitim reklamama za šampon. Na to su se već žalili mnogi školovani ljudi, ali uzalud. Ako je televizija “Bastilja”, reklame su njen najtvrđi bastion, u koji nikakvi pozivi na pismenost ne mogu da prodru.