Tajni svet radikalnih grupa

U maskirnim uniformama i grobnoj tišini borci se pedalj po pedalj pomeraju ka kamenoj kući; sporo probijanje koje se u poslednjih dve stotine metara pretvara u puzanje traje više od pet sati. Stižu nadomak cilja, stare zgrade državnog zatvora u istočnom Ohaju. Svakom članu Crvenog tima broj 2 poznat je scenario: sada je 2014. godina, u Mičigenu, Ilinoisu, Indijani i Ohaju sve vrvi od nove vrste neoislamskih terorista, aktuelna administracija u Beloj kući je promuslimanska i naredila je tolerantan stav prema islamskim grupama. Oko zadatka nema dileme – treba uništiti komandni položaj terorista, ili časno poginuti u toj borbi. Borci moraju biti sasvim „čisti“, bez pločica sa imenima ili bilo kakvog drugog znaka po kome bi se mogli identifikovati, jer su oni ovde u ulozi pripadnika tajnih snaga. „Ako neko bude uhvaćen ili zarobljen, neka ne očekuje izvlačenje“, rekao je oficir neposredno pred pohod. Uveče počinje napad. Kratki oštri rafali njihovih pušaka M-16 skidaju čuvare neprijateljskog položaja. Borci prolaze zadnju kapiju. Slede diverziona dejstva. Ta prva grupa zapravo samo skreće pažnju. Dok su čuvari zaokupljeni njome, na poprište uleće Crveni tim broj 1 i zaglušujuća pucnjava traje svega nekoliko minuta. Iznad stare kamene zgrade vije se dim. Zadatak je ispunjen. Bio je to avgustovski vikend posvećen žestokoj, makar i fingiranoj borbi. Poneko ima masnice i nagnječenja, ali su svi zadovoljni: uspešno su okončali jednogodišnju obuku u puku Odbrambenih snaga Ohaja, privatne milicije koja se busa da ima 300 aktivnih pripadnika širom te savezne države. Tačno je da su u vežbama kao i uvek koristili manevarsku municiju, ali je isto tako tačno da su to ljudi koji u ogromnim količinama kupuju bojevu municiju. Tokom obuke – koja zaista nije mačiji kašalj - godišnje ispale hiljade šaržera iz karabina, poluautomatskog naoružanja, a kad im se posreći, i iz teških automata M-60. Vežbaju za slučaj zasede, za snajperske zadatke, za borbu prsa u prsa i za razne druge situacije sa kojima se obično mogu suočiti pripadnici pešadijskih jedinica. Ono po čemu se ovakve grupe razlikuju od streljačkih društava ili udruženja ljubitelja istorije koji rado oživljavaju scene iz građanskog rata pa se kostimiraju i naoružavaju u pozorišnom fundusu, jeste to što njihovi pripadnici veruju u mogućnost stvarnog krvoprolića, čak ga i iščekuju. Većina onih koji su okupljeni u Odbrambenim snagama Ohaja istinski veruje da će se prave borbe kad-tad dogoditi. Na grbu njihove jedinice prikazan je čovek sa musketom i trorogim šeširom, a moto je „Savremeni ustanici“. Ne možete se oteti pitanju ko je sada omražena vlast protiv koje se diže ustanak. Drugačije rečeno, ko danas ima ulogu nekadašnjih britanskih snaga u crvenim mundirima? Nema, kažu, zvaničnog stava, ali većina onih sa kojima je ekipa „Tajma“ imala prilike da razgovara za vreme tih ratničkih igara kraj napuštenog zatvora u Rouzvilu veoma sumnjičavo gleda na predsednika Obamu i vašingtonsku vlast u celini. „Ne znam pouzdano ko danas nosi mrski crveni mundir“, kaže 37-godišnji Brajan Vandersal, čovek koji je smislio koncepciju ovih igara. „Mogle bi to da budu i snage Ujedinjenih nacija. Mogle bi da budu savezne snage. Mogli bi da budu i pripadnici raznih obezbeđenja, kao što su oni koji rade za kompaniju Blekvoter, koji su, uostalom, korišćeni u vreme uragana Katrina. A mogle bi da budu i meksičke snage koje su, eto, prešle granicu.“ Naravno, mogli bi da budu, kako je to i navedeno u uputstvu za ove vežbe, i pripadnici neke islamske vojske koja žari i pali sve za sobom zato što je neki zamišljeni promuslimanski predsednik naredio američkim jedinicama da je puste na miru. Međutim, kako vežba dalje odmiče, sve je jasnije da protivničke jedinice ne liče na teroriste. U scenariju su opisani kao formacija veličine voda, u uniformama, sa „tipično vojnom opremom, uređajima za komunikacije, mogućnošću prenošenja šifrovanih poruka i motorizovanom komponentom, neophodnom za podršku“. Kad malo bolje pogledate, videćete da se ovi ljudi spremaju za borbu protiv jedinice koja neodoljivo podseća na taktičku stražu u sastavu Biroa za alkohol, duvan, vatreno oružje i eksplozive (ATF), FBI ili Nacionalne garde. „Ko god da su oni”, kaže Vandersal, „mi moramo da budemo spremni.“ Kakvih milicija ima, Odbrambene snage Ohaja zapravo spadaju u skromnije. Desetine naoružanih antivladinih grupa, jedne radikalnije od drugih, oformljene su ili reaktivirane otkako je Barak Obama postao predsednik SAD; takva je barem procena zvaničnih organa reda. „Tajm“ je posvetio šest meseci ovom istraživanju i ustanovio da ima sve više i regrutovanja, planiranja i obuke ovakvih paravojnih formacija, kao što se sve češće mogu čuti i eksplicitni pozivi u pravu borbu; na to ukazuje i FBI. Pripadnici radikalne desnice danas su spremniji za borbu nego i u jednom trenutku otkako je poslednji put zabeležen veliki sukob 90-ih godina u Rubi Ridžu, u državi Ajdaho i u Vejkou u Teksasu, gde se 1993. godine dogodio pravi masakr u kome su poginuli vođa sekte u krilu adventista sedmog dana Dejvid Koreš i 82 njegova sledbenika, kao i četvorica agenata ATF. Nivo pretnje predsedniku i raznim simbolima federalnih vlasti znatno je povišen. Kako nasilje već beleži rast, FBI, Odeljenje domovinske bezbednosti i nadležne državne agencije ukazuju na dve glavne mogućnosti napada s velikim brojem žrtava: prva je da neka grupa naoružanih radikala napadne uverena da je reč o samoodbrani, a druga - i izglednija - da se neki usamljeni vuk, odlično obučen i indoktriniran za rat, umori od čekanja i krene u solo akciju. Čak i najpoznatiji komandanti ovakvih milicija strahuju od potonjeg scenarija. Kevin Terel, samozvani pukovnik iz Kentakija koji ozbiljno predviđa da će u roku od godinu dana izbiti otvoreni sukob sa vašingtonskim „čizmašima”, kaže da je morao da smiruje usijane glave u sopstvenim redovima. Neke je čak bio primoran da izbaci iz svoje grupe, kaže Terel, dok je druge ubedio da još malo sačekaju. „Doći će i taj dan - pre ili kasnije, svejedno.“ U složenom preplitaju raznih ideologija, većina današnjih naoružanih radikalno nastrojenih ljudi povezuje se sa nečim što oni sami opisuju kao patriotska uverenja, a što opet počiva na oružanom otporu tiraniji i niko među njima ne veruje da se situacija u zemlji može popraviti izborima. Među najšire rasprostranjenim uverenjima jeste ono da Drugi ustavni amandman - pravo na posedovanje i nošenje oružja - predstavlja kamen-temeljac američkog Ustava, zato što samo dobro naoružano stanovništvo može da ostvari svoja prava. Zato po njima svaki ma i najmanji vid pokušaja da se pravno uredi posedovanje i nošenje oružja predstavlja jasan znak namere da se krše i na kraju skrše sve ostale slobode. Često ćete od njih čuti da federalna vlast ne preza ni od lukavstava i direktnih prevara samo kako bi zadržala svoju poziciju. Ubeđeni su da je 16. ustavni amandman, kojim su savezne vlasti stekle pravo da određuju savezni porez na dohodak, na prevaru usvojen u Kongresu. Sebe opisuju kao naslednike američkih očeva osnivača. Savez koji su formirali slavni preci sada je, vele, tuđinski tiranin. „To je kao kad biste se probudili iza neprijateljskih linija“, kaže Terel. U martu je uhapšeno devet pripadnika hrišćanske milicije Hatari u Mičigenu i svi su optuženi za planiranje napada iz zasede na organe reda. Terel kaže da je samo božansko čudo sprečilo pravi građanski rat koji je mogao da započne u Mičigenu između FBI i pripadnika milicije. Neke od ovih grupa, iako ne otvoreno, baštinici su rasističke ideologije belih suprematista koji su 70-ih godina prošlog veka i osnovali prve ovakve milicije. Neki među njima pripadnici su ekstremnih sekti koje se predstavljaju kao starohrišćanske. Drugi veruju da je Vašington tek sekundarni protivnik, dok je pravi neprijatelj novi svetski poredak čiji je savezna vlas samo posrednik. Jedan broj - istina nevelik, ali s tendencijom rasta - ovih ekstremističkih grupa sada je predmet krivičnih istraga. Vidno mesto zauzimaju samozvani porotnici: oni pokušavaju da organizuju hapšenja u vlastitoj režiji i da organizuju vlastita suđenja. Tu su i „suvereni građani“, spremni da potegnu oružje čak i pri rutinskom susretu s organima vlasti. Tako je, na primer, proletos, u aprilu, mornarički veteran Volter Ficpatrik, u ime grupe koja sebe naziva Američka velika porota, upao u jednu zgradu suda u Tenesiju i pokušao da uhapsi čoveka koga je smatrao odgovornim za to što nije prihvaćena krivična prijava protiv predsednika Obame za veleizdaju. U maju je onda uhapšen Daren Haf, pripadnik milicije iz DŽordžije, zbog pokušaja da „zauzme” sud u Tenesiju”, oslobodi Ficpatrika i „pohapsi“ ostale sudske zvaničnike i službenike; tako bar piše u optužnici koja je podignuta protiv Hafa. Istražitelji su sada na oprezu kad god se dogodi da zvanični sudski organi ili organi reda odbiju da postupe po prijavama koje jednostavno smatraju neustavnim. Već je zabeleženo nekoliko slučajeva da su lokalni šerifi ili kandidati za šerife pretili da će pohapsiti službenike saveznih organa ako stupe na „njihovu teritoriju“. Nijedan među ovim pokretima nije potpuno nov, ali je činjenica da je većina njih gotovo potpuno nestala krajem 90-ih godina. Ovo oživljavanje milicija danas se uglavnom može tumačiti kao reakcija na tektonske poremećaje u američkoj politici koji su dopustili da na čelo zemlje dođe čovek crne kože sa imenom koje zvuči tuđinski i čiji je otac musliman. Obamin dolazak na vlast zaista je pomerio pamet radikalnoj desnici, koja se odjednom ujedinila oko zajedničkog neprijatelja. On odgovara svim stereotipima o neprijatelju - bilo da je reč o rasnim ili verskim predrasudama, ili o ksenofobiji. Čak i oni koji u stvari nemaju veze sa rasizmom i belim suprematizmom bez ikakvih nedoumica prihvataju tvrdnje o Obami kao o „tuđincu“, čoveku koji nije iz ove zemlje, koji, u krajnjoj liniji, „nije dovoljno Amerikanac“. Otkako je Obama postao vrhovni komandant oživeli su svi davnašnji strahovi ekstremne desnice - da će se pojaviti tuđin koji će proglasiti vanredno stanje, ukinuti privatnu svojinu nad oružjem i sve disidente poslati u koncentracione logore. Po rečima jednog visokog zvaničnika FBI koji je želeo da ostane anoniman, izbori 2008. doneli su nešto što bi se moglo nazvati „savršenom olujom“. Ekonomsko stanje je sve gore, a narod sve ogorčeniji zbog velikog broja ilegalnih doseljenika u situaciji kada se iz meseca u mesec smanjuje broj radnih mesta. Onda se još u Beloj kući pojavio čovek koji je poslužio kao žižna tačka za sva agresivna nezadovoljstva. Čak i oni koji su ranije samo gunđali a nisu bili spremni da krenu u akciju sada bi lako mogli biti regrutovani i radikalizovani. Za naoružane ekstremiste, koji ne veruju u promenu putem izbora, rat nije metafora. Bar nije uvek metafora. Oni preziru povlačenje.